|
SA MURAKAMIJEM PROTIV DIVLJE KOŠAVE
Haruki Murakami 1Q84 roman, tri knjige prevod Nataša Tomić izdavač Geopoetika 2011
Od krajnje neobičnih likova niko ne očekuje obične sudbine. Na ovoj jednostavnoj premisi i, naravno, na njegovom superiornom pripovedačkom daru, umeću i mašti, zasniva se uverljivost Murakamijevog romana. Mada su skoro svi događaji - neverovatni ili fantastični. Lep dokaz da realističnost, uverljivost i istina u umetnosti, ne da nisu iste stvari, nego naprotiv, ne moraju uopšte da liče. Tengo Kavana, 30-godišnji profesor metematike u pripremnoj školi, samac. Već je napisao nekoliko neobjavljenih romana, ali na nagovor urednika, pristaje da dotera fantastični roman Lutka od vazduha. Roman je na debitantski književni konkurs uglednog časopisa poslala Fukaeri, 17-godišnja odbeglica iz verske organizacije Sakigake. Sjajno je doradio knjigu i ona je postala bestseler, što je pokrenulo lavinu neverovatnih događaja i otkrića. (Nije jasno da li pisci zbilja veruju da knjiga može pokrenuti bilo šta u ovom surovom svetu, ili samo sanjaju o tome želeći da uvere čitateljke?) Sin sitnog, agresivnog uterivača pretplate radiotelevizije NHK i nepoznate majke, Tengo je napustio oca rano, u detinjstvu, jer ga je otac vikendom vodio u naplatu, čega se dete, jasno, stidelo. (Za nas, kojima tvrde da samo zli primitivci neće da plate naše pravo da nas lažu, je stvarno osveženje ovo saznanje da čak i fini disciplinovani Japanci izbegavaju plaćanje pretplate! Što je tamo rezultiralo formiranjem celih divizija tv haračlija, koje narod mrzi i prezire! Tengov otac se ponosio time.) Tako je od matematičkog vunderkinda Tengo postao i odličan džudista, da bi imao stipendiju potrebnu za opstanak i završio fakultet. Živi skromno, sam u nekom tokijskom naselju, gde mu jednom nedeljno dolazi 40- godišnja “udata devojka” sa kojom ima uredan, siguran i konforan sex, čime je zadovoljan. Nadahnuto predaje matematiku, pegla, kuva i piše romane, Aomame, 30-godišnja instruktorka borilačkih veština i individualni trener takođe živi sama. Povremeno se provodi, po hotelima za zabavu, sa oženjenim sredovečnim proćelavim muškarcima, koji imaju lep oblik glave. Dakle, njen je seksualni život mnogo opasniji i neuredniji nego Tengov. Aoname honorarno radi za Madam Ogatu, vrlo, vrlo bogatu i prefinjenu staricu. Ubija, po njenom nalogu, samo muškarce, silovatelje i kućne siledžije. Humano, brzo i bezbolno, bez kapi krvi, samo jednim ubodom u čvor života. Specijalnom alatkom nalik na šilo. Lekari kasnije konstatuju srčani udar i prirodnu smrt. Na putu ka nekom hotelu gde treba da obavi jednu “selidbu na onu stranu” (kako ona zove te svoje intervencije) Aomame se zaglavi u saobraćajnom špicu na gradskom autoputu, pa se po savetu taksiste, spusti stepeništem za evakuaciju ka metrou, da bi stigla na vreme. Stiže, ubija metu, a mnogo kasnije, tek kada primeti da policija nosi drugačije pištolje, dok na nebu ima dva meseca, ona će shvatiti da je negde na tim stepenicama prešla kroz neki prolaz u drugu realnost, ili dimenziju, koju ona naziva 1Q84, za razliku od 1984. godine u kojoj živi... (Četvero ubijenih u ovom romanu, skončavaju u hotelu. Dvojicu ubija Aomame a njenu prijateljicu policajku Ajumi i , mnogo ranije, Tengovu majku dave nepoznati i neuhvaćeni manijaci. Ispada da su hoteli u Japanu baš opasna mesta. Takođe izgleda da su inicijativu u sexu preuzele žene, a muškarci samo kad su manijaci?!) Aomame je odrasla u porodici verskih fanatika Društva svedoka (kao Jehovini svedoci). Majka ju je vikendom vodala sa sobom u vrbovanje novih vernika i delenje brošura, što joj je bilo jednako strašno kao i Tengu uterivanje pretplate. Zato je Aomame u 10-oj godini otišla iz roditeljske kuće, kod ujaka. S pavom ili ne, čak tri glavna lika u ovom romanu beži iz porodice u desetoj godini. Da li je to prelomna godina u celom Japanu ili je tako samo u ovom romanu? Tengo i Aomame išli su dve godine u isti razred, nikad nisu pričali ali ju je on jednom zaštitio od zločeste dece koja su je maltretirala jer se ona molila glasno pre svakog obroka i oblačila u iznošenu garderobu. Zato je Aomame Tengu čvrsto stisnula ruku, što oboje pamte punih 20 godina... Tamaru, Ogatin telohranitelj, profesionalac, homoseksualac, Korejanac. (Kao ni u plaćanju tv pretplate, Japanci izgleda nisu baš jako posvećeni ni seksualnoj toleranciji, pa je možda za prodaju knjige, bolje da ovaj, mada vrlo zanimljiv lik, ipak bude stranac, odrastao u katoličkom sirotištu. Pisac je, dakle tolerantan, želi da ga čita i LGBT populacija, ali ne odbacuje ni netolerantnu publiku...) Tamaru kaže da profesionalac dela dok amater okleva, što je osnovna razlika među njima. On će se rastužiti kad mu ubiju ženku nemačkog ovčara koja je jela spanać i mislila da je superpas, ali će bez oklevanja preventivno ubiti glavatog Ušikavu, samostalnog istražitelja koga je verska organizacija Sakigake angažovala da pronađe Aomame. Samo zato što je Ušikava previše znao. Istina, izviniće mu se dva-tri puta, u sebi, ali će mu priuštiti jezivu smrt davljenjem. Doduše, ne u hotelu nego u iznajmljenom stanu. Madam Ogata, prefinjena starica koja uzgaja cveće i leptire a poručuje ubistva, je vrlo bogata žena čija se kćer ubila u šestom mesecu trudnoće zbog toga što ju je maltretirao muž. Od tada se Madam interesuje za siledžije i drži pored svoje vile jednu sigurnu žensku kuću za prihvat žena žrtava porodičnog nasilja. Ogatin sin je biznismen koji se bavi najskupljim nekretninama, ali oni nisu u kontaktu, ne znamo zašto, u romanu se sin ne pojavljuje. Možda... Fukada, bivši univerzitetski profesor koji se sa grupom levo orjentisanih studenata sedamdesetih godina, odmetnuo u planine i osnovao crvenu komunu, na čudan način postaje vođa verske sekte. Naime, komuna se uvećala i podelila. Agresivna i revolucionarna frakcija se otcepila i odselila, dok Fukada ostaje u miroljubivoj frakciji koja se bavi poljoprivredom. Agresivna struja se naoružala, što nije promaklo policiji koja ih je u nekom času opkolila i istrebila. Pobegao je samo njihov vođa. (Nije sasvim jasno da li je to profesor Ebisuno, inače Fukadin prijatelj, kod koga će kasnije pobeći njegova kćer Fukaeri) Izgleda da je komuna funkcionisala normalno sve dok Fukaeri, u svojoj 10-oj godini (i ona!), dakle pre sedam godina, nije dopustila da joj ugine slepa ovca. Za kaznu je ( pedagoški!) zatvaraju, 10 dana, sa lešom ovce u mračno spremište. Kroz ovčiju mrtvu čeljust izađe šest čovečuljaka. Prave lutku od vazduha i u njoj Fukaerinu kopiju, koju zovu kćer. Lutka, ovde nije lutka za igranje, nego čaura, kao ona u fazi razvoja svilene bube. Fukaeri se uplašila svoje kopije i pobegla iz kongregacije u drugu planinu očevom prijatelju Ebusinu. Posle pojave čovečuljaka i Fukaerine kopije, na nebu se pojavljuje još jedan, malen i zelen mesec. Fukaeri postaje “opažač”, njen otac Fukada postaje reciver (primalac) a ilegalna komuna se nekako registruje kao legalna verska organizacija, koja ima za razliku od komune, garantovana velika prava, koja štiti zakon. I postaje sve zatvorenija, po svemu sudeći, pod vlašću čovečuljaka. Policajka Ajumi otkrila je (na molbu svoje prijateljice Aomame) da Sakigake kupuje previše preskupih nekretnina. Zbog toga će Ajumi biti surovo udavljena u hotelu, navodno pri seksualnoj orgiji. Ubica neće biti pronađen. Ostale zagonetke razjasniće sam vođa Fukada gospođici Aomame, kada ona dođe, na njegov poziv, u hotel da mu istegne mišiće i olakša mu nesnosne grčeve koje trpi godinama i - da ga elegantno ubije zbog silovanja rođene kćeri. A po nalogu madam Ogate. U odsudnom času Aomame shvati da Vođa čeka da ga ona ubije. Aomame veruje da on to zna jer je “poseban čovek” a ne pada joj na pamet da je možda u dosluhu sa madam Ogatom (kao što sam ja pomislila bez jačih dokaza). Ona odluči da ga ostavi neka umre u svojoj bolnoj agoniji, koja je gora od smrti... ali se na kraju smiluje i prekrati mu muke, jer joj je vođa obećao da će spasiti Tenga. Po obavljenom poslu Aomame kaže telohraniteljima da će Vođa spavati dva sata, čime sebi kupuje vreme za beg. Lepa i vrlo neobična Eriko Fukada - Fukaeri ima disleksiju. Izdiktirala je roman Lutka od vazduha Azami, kćerki profesora Ebusina sa kojima živi već sedam godina, od svog bega iz Sakigakea. Profesor je odlučio da roman pošalju na konkurs u nadi da će pobediti, biti objavljen i usmeriti pažnju javnosti na Sakigake. Tako bi on, pod pritiskom javnosti, možda najzad saznao šta se desilo sa Fukaerinim roditeljima, njegovim prijateljima. Jer ni jedan pokušaj da stupi s njima u kontakt nije uspeo, pa Ebusino veruje da su oni tamo zarobljeni. Urednik Komacu, verujući da se radi o mašti, nagovara Tenga da dotera roman i objavljuje ga. Tek nakon što knjiga postane hit i pokrene opasnu lavinu događaja, oni shvataju da je devojka verovatno ispričala neverovatnu istinu. Kao u našoj narodnoj, terali zeca - isterali vuka, obojica se nađu u životnoj opasnosti. Komacu je skoro jedini običan lik. Razveden je, nosi nonšalantnu i iznošenu garderobu koja mu savršeno pristaje. Ipak, on kao da je Balkanac a ne Japanac, spava do podne, na posao svraća kad mu se ćefne, pije kao smuk i manipuliše ljudima. Uzima proviziju od prodaje knjige... Kumi Adači, medicinska sestra u sanatorijumu gde, komiran u svojoj 60-oj godini umire tengov otac, bila bi takođe prilično obična samo da se ne seća kako je već jednom umirala. Udavio je nepoznati muškarac, koga bi prepoznala da ga sad sretne. Umrla je, dakle isto kao Tengova majka, ali to oni ne znaju. To zna samo Ušikava, glavati istražitelj, koji će jednom Tengu ponuditi informacije o majci, što će Tengo sa gađenjem odbiti i - ostati u blaženom neznanju. Tengo je sa Kumi proveo jednu pijano-drogiranu aseksualnu noć, dok je dve nedelje bdeo kraj umirućeg oca. Ne zato što ga je naglo zavoleo, nego zato što se jednom kad su oca odneli na pregled, u njegovom krevetu pojavila lutka a u lutki je spavala 10-godišnja Aomame... Tengo je čekao da je ponovo vidi, ali nije se više pojavila... Kumi mu pomaže oko kremacije i sahrane, jer ”kad neko umre ostaje rupa i moramo čekati da se ona zatvori, da ne bi neko upao u nju”. Kroz takve rupe prolaze čovečuljci... Bizaran, kapitalno ružan, beskrupulozan, prljave duše, plaćeni istražitelj glavati, zdepasti Ušikava je sigurno jedan od najneobičnijih likova. Sam se čudi da je nekada imao normalnu porodicu sa dve kćeri, ženom i kučetom, da je bio advokat, da uostalom potiče iz jedne fine ugledne porodice u kojoj je smatran ružnim izrodom, dok su braća i sestra, poput roditelja bili uspešni, visoki, vitki, lepi i praznoglavi... On je doduše “punoglav” ali i liči na punoglavca. Toliko je ružan da mu se uklanjaju s puta, a ako se nekom svidi i sam se zabrine. Ipak na neki uvrnut način, on je čitaocu simpatičan zbog svoje inteligencije, upornosti, i strpljenja. U trećoj knjizi on postaje treći glavni lik. Aomame se skriva posle ubistva Vođe. Fukaeri se neko vreme krije kod Tenga što od kongregacije, što od novinara, a Tengo sedi pored komiranog oca u udaljenoj provinciji. Ušikava je otkrio vezu između Tenga i Aomame staru 20 godina. Intuicija mu kaže da će se oni ponovo sresti, pa je on iznajmio stan u prizemlju Tengove zgrade odakle fotografiše sve koji ulaze i izlaze. Prateći Tenga jednom je došao i pred kuću gde se krije Aomame i popeo se na tobogan da proveri šta je to odatle gledao Tengo. Zato će ga pred kraj romana preventivno ubiti telohranitelj Tamuru, profesionalac. Pozvaće posle toga njegove nalogodavce, iz Sakigakea, da uklone leš, kao što su uklonili Vođin. Što će oni i učiniti. Leš će, pre kremacije, stajati danima u sali za sastanke u centrali sekte. Iz njega će neopaženo izaći čovečuljci i početi da prave novu lutku... ali do kraja trećeg dela romana nema saznanja o tome ko je u ovoj lutki. Možda u sledećem nastavku? Na kraju treće knjige najzad će se pronaći Aomame i Tengo i ona će ga odvesti, kroz isti onaj prolaz na evakuacionom stepeništu, ali u drugom pravcu. Odvešće ga nazad u običnu 1984. godinu, gde nema dva meseca na nebu. Da li je to za njih dovoljno bezbedno nećemo saznati ovaj put. Sve ukazuje na bar još jednu knjigu, jer je previše pitanja ostalo otvoreno. (a možda i 41 koliko je za 30 godina napisao neki čuveni japanski pisac) Šta je bilo sa lutkom u kojoj je spavala 10-godišnja Aomame? Čiju su kopiju napravili patuljci od dela Ušikavine duše i vazduha? Da li će Tengo postati Reciver (primalac) kao što je rekla Fukaeri? Da li ga zato traži Sakigake? Da li im on treba da bi čuo Glas, koji se ne javlja od smrti Vođe? Koga nosi u stomaku Aomame, koja je bezgrešno (bez seksa) zatrudnela one noći kada je ubila Vođu. Dok je strašno i nelogično grmelo i dok se, na drugoj strani Tokija, Fukaeri kao u transu popela na obamrlog Tengu i iscedila iz njega spermu do poslednje kapi. Aomame zna da nosi Tengovo dete i on joj veruje. Ovakav seksualni odnos Vođa je nazvao “višeznačnom komunikacijom” kakvu on ima sa maloletnim “sveštenicama” verske zajednice Sakigake, kojih je, sa Fukaeri, bilo 4 a kojima je bila dužnost da opšte sa njim dok on zgrčen u bolnim grčevima ejakulira. Ako umesto sveštenica koje ne mogu začeti, može da začne neka plodna žena u daljini, koliko onda Vođine dece ima na svetu i čemu ona služe? Da li to čovečuljci (sa kojima, kako reče Vođa, živimo oduvek) sada preuzimaju planetu? Ako su Madam Ogata i Tamuru organizovali ubistvo Vođe, iz milosrđa, da bi ga oslobodili bolova i robovanja čovečuljcima, da li je on možda njen sin (koji se bavi nekretninama i sa kojim nije u kontaktu)? A šta ako iz kongregacije nije pobegla Fukaeri nego njena (klonirana) kći? I šta je na koncu taj drugi mesec, nije valjda samo znak za one koji su iz 1984, upali u 1Q84 godinu? Na sva ova pitanja možda će biti odgovoreno u nekoj sledećoj knjizi koja se možda već piše, ili se možda već prevodi... Osim osnovnom pričom Murakami se, naravno bavi i drugim zanimljivim pričama i temama. Na primer talentom. Skoro svi njegovi likovi, kakvi god da su, uspeli su da otkriju svoj talenat. A kad čovek otkrije svoj talenat, otkrio je i svrhu i smisao svog postojanja. Zanimljiva je Tamaruova priča o dečaku iz njegovog sirotišta, koji nije umeo čestito da obriše dupe a bio trapav i glup u svemu, pa su ga shodno tome deca prezirala i mlatila. Sve dok nije otkrio da iz svakog parčeta drveta može perorezom “izvući miša”. Savršenog drvenog miša! I to samo miševe. Otkrio je svoj talenat i to mu je, ma kakvo bilo, ispunilo život i obezbedilo mir. Poučna priča, što bi rekli naši stari. (Bojmo se da je sve teže i teže otkrivati svoj talenat danas kad se od svih traži da budu milijarderi, teniseri i da imaju 22 godine, 32 zuba, 42 pehara, 52 kilograma i milijardu prijatelja na fejsu.) Jasno je da Murakami uzima naslov sličan Orvelovom, jer korespondira s njegovim romanom a ponekad ga i citira. Nije jasno da li su čoveluljci možda metafora za demokratiju kao što je Veliki Brat metafora za diktaturu? Citira i neke druge pisce. Tengo čita Fukaeri deo Čehovljevog putopisa Ostrvo Sahalin. Priču o jadnim Giljacima, domorodačkom narodu, primitivnom i surovom kao njihova okolina, čiji muškarci biju čak i rođene majke. To, da nas poseti da nije uvek bolje ono što je bilo ranije i što je u skladu sa prirodom.. Dok se krije zaključana sama i trudna, mesecima u iznajmljenom stanu Aomame po Tamuruovoj preporuci čita Prustov roman U potrazi za izgubljenim vremenom. Teško joj ide, ali je uporna. Možda i Murakami misli da je čitanje o izgubljenom vremenu - gubljenje vremena? (Kako bih se tado složila s njim!) Kao i uvek kod Murakamija ima mnogo muzike, uglavnom klasike, manje ili više poznate, sve sa izvođačima. Da li to Haruki toliko voli zapadnu klasiku ili pravi zvučnu kulisu za svoj magički-hedonistički svet? Ili pravi analogiju sa svojim romanom koji je takođe za sladokusce? Pažljivo opisuje šta piju (a piju ko Rusi!) šta jedu i šta oblače njegovi junaci. Zvuci, slike i slutnje su u priličnoj prednosti pred mirisima npr. Kritičari, naravno tvrde da je ovo njegov najbolji roman. Dobro je dok je sve bolji i bolji, ali kako će biti bolji od ovoga? Istini za volju i ovde je treća knjiga malo teža za čitanje nego prve dve. U njima se smenjuju poglavlja o Aomame i o Tengu, kao dva paralelna romana, koji dobijaju sve više dodirnih tačaka, što je uzbudljivo i drži pažnju U trećoj knjizi ubačena su i poglavlja o Ušikavi koji ih goni. Tako da se mnoge stvari i događaji ponavljaju iz dva ili tri ugla, što zamara, a budnost je neophodna da vam ne promakne neki novi detalj, što bi vas moglo osujetiti u razumevanju ostalih događaja. Postoji na desetine opisa istog malog zelenog meseca koji se smestio pored starog, velikog. Puno puta se pomno pominje Janačekova sonata. Više puta se detaljno opisuje izgled parkića sa toboganom na kome će se najzad naći Tengo i Aomame. Ne bih rekla da je to ponavljanje dosadno, ono ima svoju svrhu, ali naporno ponekad jeste. Ipak sam zahvalna Murakamiju što me je spasao u ovih nekoliko dana dok je napolju divljala ledena košava. Bilo je to prijateljski s njegove strane! |
