Procenila sam da će mi za pešačenje između tramvajskih stanica trebati po 3 minuta, ali nisam dobro prebrojala stanice između Zelenog polja i Tvrđe, pa sam na 45-god mature kasnila 7 minuta. Kad je zazvonio mobitel već sam videla pred gimbom neke novo-izrasle spomenike i matorce što još nisu postali spomenici. Tek će. Učini mi se da tamo stoje samo čiče, al’ stigle su i tri cure. Ostale valjda čuvaju unuke, dok dede imaju vremena za druženje i kafanu. To, o polnoj ravnopravnosti.

            One koje sam u zadnjih pola veka bar jednom srela, prepoznala sam. I gospu kojoj se još tad videlo kako će izgledati sad. Ispod bora i sedih kosa (ko ima) izronili su zaboravljeni klinci, ali tek kasnije, u kafani.

            Prvi koga ne prepoznah bio je razredni ex-lepotan koji je postao vernik, čak sveštenik, jedne male crkve. Dok je, čekao vegetarijansku večeru, nije me smarao sa svojom vjerom, možda znajući da to “no pasaran”. Pričao je o bolestima, na isti pre-detaljni način kako priča svaki vernik, svake od puno hrišćanskih religija, koje se sve baziraju na očaju i strahu. Ko to još ne zna, može naučiti iz Ljosinog Rata za smak sveta. Na rastanku svima je poklonio po knjižicu Utjeha, jer smo svi prestravljeni, pa će nas biblijski citati utješiti. Nisam ni ja njega gnjavila sa novim otkrićem da su pola starozavetnih priča Jevreji uzeli od Sumera i prepričali, što je fakat plagijat, nego da na CG obali postoji selo Utjeha, kuda idem kad mi je frka. Samo sam tamo prolazila ali kako da ćaskam sa popom, izbegnem pokrštavanje i ne uvredim ga? Blagom korekcijom istine.

            Nisam prepoznala ni jednog lika sa Juga Dva, koji se tokom šetnje Tvrđom hvalio da je “Otpor počeo na Jugu II” - Gde su uvek bile čuvene ulične bande! kažem. On se, ponosno, složi. Mada sam u Osijeku živela 20 godina, bila sam na tom Jugu II tek nedavno kad sam kupovala polovni bajs. Sela sam na bajsa posle 3 decenije, naivno verujući da - kad jednom naučiš doživotno znaš da ga voziš. Pošto ne poginuh u prvih 20 metara, odvezoh se bez pada. Tako sam videla da je taj Jug II periferija kao svaka druga. A bande su kao i na svim svetskim periferijama... kao i u svim vladama, što reče Doris Lesing.

            Treća koju nisam prepoznala bila je dama za koju su rekli da nije došla, pa kako da je poznam kad nas je stigla posle pola sata šetnje, na Dravi? Izgledala je odlično, nadam se da sam joj to rekla, a ona je meni kazala da je super što sam omršavila. Mada ja sad imam 24 kg više nego onda! (to je kao dete za prvi razred!) Ona me pamti iz perioda kada bi me zbog terapije Sulfazolom nagojili da ne krepam od otrova. Blažena medicina! Priča mi kako sam posle nekog zračenja došla sa belim pramenom. A to mi je frizerka bila izgorela kosu. Jedina zračenja koja sam ja izdržala su zračenja glupošću, ali jesam baš od njih osedela. Možda  su neki mislili da imam rak, mada ih pola ima tu istu toksoplazmozu koja me je skoro oćoravila. Njima nije naudila, iako su ih ujedali isti komarci! Znala sam da su komarci krivi (logično jer je txp srodnik malarije) ali su lekari tvrdili da je od mačaka, koje nisam ni imala! Nedavno otkriše: komarci! Blažena nauka! Akutagava je bio u pravu. Rašomon!

            Ta se cura celu gimnaziju, a izgleda i tokom studija, zabavljala sa momkom iz razreda, koga sam prepoznala, ostao je isti - da bi se udala za drugog, rodila dete, dobila unuče... ali su oni i dandanas bliski i topli jedno prema drugom. To mi je super! Mrzim kad se ljudi prave da se ne poznaju, pošto su se rastali. Kad sam po povratku kući jednom kolegi, koji nije mogao doći, pričala kako je bilo i pitala da li se seća nje, rekao mi je: “Kako je se ne bih sećao, bio sam ludo zaljubljen u nju, ali mi je Duman preoteo!” Ta baka je tada bila jedna fatalna cura!

            Ima nešto u tim školskim ljubavima, skoro da mi je krivo što sam ja svoju prvu ljubav “odradila “ još u zabavištu i što su me u gimnaziji zanimali studenti, dok sam kolege smatrala klincima. Kasno sam shvatila da muškarac mora da bude mlađi. Tako možeš poverovati da je glup samo zbog mladosti i da mu to nije polna karakteristika, sadržana u organu kojim misle.

            Među ponavljačima, kojih smo dobili devet komada u trećem razredu bio je jedan dvojkaš, ako bi mu dali trojku tražio je dvojku da mu ne kvari prosek! Ni taj se nije promenio osim što je od lošeg đaka postao profa!? Na jednom predratnom susretu ispalo je da je mega Hrvoje, a ja sam, po govoru, mislila da je Mađar! Nisam imala pojma ko je koje nacije. Prvi papir gde mi je tražena nacionalnost bio je neki formular za studentski dom u Zagrebu 1970. Poslala sam kući telegram pitajući: Šta sam? - i dobila dva odgovora. Mama je pisala Srpče, a tata Crnogorče. Prezime jeste crnogorsko, ali tata je samo jednom bio u Budvi, kada je skočio sa neke stene i nasukao se na ježeve. Ja sam se nasukala na ježeve maspoka 1971. u Zagrebu. (Inače to naše prezime je jedno od samo dva u CG čiji su rodonačelnici žene. Naša je prokleta Ojdana, čiji su geni, zapali baš meni. Neistrošeni.)

            Nije se promenio ni Noklica, koji je uvek bio nasmejan i zakrvavljenih očiju. Možda je i onda pio, ali je dobro podnosio. Jedini se nije oženio, kaže sad će čim ode u mirovinu. Baš mi je bio simpatičan, ali je ispričao jedan maksimalno odvran vic. Ne znam kako tako dobroćudan lik može izvaliti tako zloćudan vic!

            Predsednik razredne zajednice (što se zvalo drugačije al ne sećam se kako!) sasvim je isti, znam da nije bio ćelav i mislim da je imao sve prste na desnici, al inače je isti. Izgleda ko neki diša ili funkcioner, živi u drugom ali srećnom braku i ne žali se što se vozi svaki dan od Karlovaca do Zagreba, na posao. Njemu su 64 i radi a mene su sa 59 oterali u penziju - eto još rodne ravnopravnosti. Isti su i oni fini tihi momci iz predzadnjih klupa, od kojih jedan izgleda kao inženjer... on mi je meilom poslao fotku sa prethodnog susreta, na kome nisam bila. Drugi ima profi fotoaparat za koji sigurno treba vozačka dozvola. Fotke su imale takvu rezoluciju da mi ih nisu poslali meilom (ne znaju da resajzuju, kao ni ja!)  već poštom na CD. Sa carinskom deklaracijom! Kad je pao Berlinski zid, dok su neki slavili, ja objavim u Krmači satirični tekst Balkanski zid pitajući se koliko će zidova biti dignuto npr. na Balkanu od srušenog Berliner zida. CD sa fotkama putovao je preko tog Balkanskog zida 7 dana. Za Bg via Zg. Pare od pobedničke drame Često, ali davno (gde sam iskoristila pijane uspomene sa našeg maturskog putovanja) vukle su se iz Banja luke (BIH ili ne bih?) preko Frankfurtske banke nedeljama... Ala smo uznapredovali! U pravcu kurca!

            E taj fotoumetnik mi je pričao da sam onda nosila najkraći minić, što nije tačno, nosila sam najduže moge (mada debele) pa je suknja izgledala najkraća, i kaže, da sam u mrežastim čarapama nosila zataknutu ružu! Neistina! Da li bi se normalna tinejdžerka ubadala na ružu, pa nismo Trnoružice! On se jedini setio da sam se bavila režijom, možda je i predstave video?  

            Uglavnom svi su srećno i dugovečno u prvim bračnim lukama, s unucima ili unukama. Samo se jedan Don Žuan ženio (dosad) četiri puta, ima buljuk potomaka. Ima i najviše bora ali kao da su sve bore-smejalice. Taj je i mene pratio kući pre 30-tak godina i ćaskao mi kako je jednom bio tajno zaljubljen u’me. Provalila bih ga i da mi najbolja drugarica nije pričala da je i njoj igrao istu melodramicu. Sećam se kako smo ga svi čekali na Varšavskoj stanici jer je zaglavio u krevetu neke Poljakinje. Taj je bar znao šta hoće! Ribu, a priloga ... ako ima...

            Iz Beograda sam došla sa bivšim načelnikom saobraćajne milicije, koji me je našao na net-u zbog nekog teksta što sam objavila u Danas-u. On je svojevoljno zbrisao u penziju u 41 godini sa 20 staža, što je u socijalističkoj miliciji moglo. Pred rat. Nije oteran, kao mnogi, ali je nije ni dobijao 6 godina. (Skoro kao moja mama. Neki je čiča u Gabošu dobio presudu da mu Hrvatska duguje 70 mirovina, ali je umro ne dočekavši isplatu... Tako štede nove države. Ili uzmu svima po 10% kao Spasioci Srbije, dabogda svoju mamu spasili!) Živi blizu Bg. uzgaja pčele i obožava ga četvero unučadi, što je puno bolje nego dve mačke, kao mene. Čita. Čak je i moje romanče pročitao. Bio je dogovor da svratimo u Novi sad po još jednog kolegu, ali je on odustao zbog boljke. Šteta.

            Čitav susret organizovala je moja najbolja drugarica i njena najbolja frendica. (Imali smo na FDU nekog lika što je svaku rečenicu počinjao sa “moja devojka” ili sa “moja žena”. Pa odjedared prestao. Pitamo ga: Gde ti je žena? - a on veli: Iselila se s mužem u Kanadu!) Tako i ja imam najbolju drugaricu iz gimbe koja ima najbolju drugaricu iz gimbe i to je ok. Njih dve su ne samo sve organizovale, nego su svakome naslikale po sliku Osijeka, jer već petu godinu idu u školu slikanja. Ako postoji lepo starenje, one stare lepo. A ne kao ja. Jebote, da sam znala da je ovako zajebano, ne bih ni počinjala! Pustila bih da me zgazi onaj džiplija na pešačkom prelazu kod Kinoteke. Bar bi me odležao par dana u CeZeu a ja bih mu dolazila u snove i prepadala ga. Ma đoku bi me odležao! Džiplijama se prašta. Možda bi dobio 15 minuta “društveno korisnog rada”, koje bi iskoristio da zgazi još koju babu na pešačkom prelazu. Baš da mu ne ustupim životno mesto! Bar ne dobrovoljno...

            Dakle mi smo sad Aristipovi vršnjaci. On je grčki filozof koga nismo učili u školi jer škole mrze zajebante i veseljake. Zato što su dosadnjakovići uvek u većini. Čuven je po izjavi ”Bolje da novac propadne zbog Aristipa nego Aristip zbog novca” I po tome što je bio kod hetere kad je ružni Sokrat (71) ispijao kukutu, a svi drugi došli da se oproste (ili da seire). Ksantipa, žena Sokratova pamti se kao pojam zle žene, mada mu je na “ispraćaj” dovela i njegovu 16-godišnju ljubavnicu. Istorija je čudo! Pogotovo ona koja se uči u školi! Dok fini uče budalaštine, barabe pokupe kajmak.  Kad danas proučiš filozofiju shvatiš da hedonisti i epikurejci (koji zagovaraju uživanje u životu) umiru između 64 i 68, dok su neki stoici, cinici i drugi mračnjaci živeli preko 90 i na kraju se ubijali gladovanjem. Među nama nema puno hedonista, svi jedu vrlo obazrivo, retko ko pije, a puše samo oni koji nisu pušili u gimbi. Što reče moja najdrugarica “Gde ste vi bili dok smo mi pušili!?”

            Možemo sad pljuvati po pokojnom socijalizmu, ali više od pola ovih mojih maturanata ne bi stiglo do gimnazije a kamoli do faxa, da nismo rođeni u tom socijalizmu. Bar dve trećine bilo je iz sirotinjskih predgrađa, okolnih ili čak udaljenih sela, koje roditelji ne bi školovali da nije bilo džabe. Uostalom, svi smo bili siromašni (ali lepi), samo što nije bilo diktata potrošnje niti proizvodnje đubreta. Kad smo kupovali mleko ili kiselu vodu, nosili smo staklene flaše u prodavnicu i nismo plaćali ambalažu za bacanje, više od osnovne namirnice koja nam treba.        Svaki drugi tadašnji gimnazijalac pao je bar jednom tokom 4 godine, glatko bi ih tate vratile na plodnu zemlju da nije bio socijalizam. Čak i oni iz bogatih slavonskih sela (koja nisu bila bogata posle nacionalizacije) školovali su se jer se znalo da će na vlastitoj zemlji raditi puno više nego u gradu. Što reče Makin: “Svi su pričali o radu, ali niko nije radio.”  Imao je socijalizam puno mana, ali imali smo i slobodnog vremena, a život se sastoji od vremena, dakle imali smo više života. Nije moralo puno da se rinta. Nije se znalo ko je koje nacije, ko je kopile, ko peder, nije bilo dozvoljeno ni prebijanje žena. Nije bilo Sigurnih kuća ni SOS telefona, nego ako biješ bračnu drugaricu, lepo te odvede milicija pa te malo nauči pameti. Našeg komšiju, milicajca, odvodili su bar jednom mesečno, dok bi oplavljena žena plakala i kukala za njim. Mnogo ga je volela... Varijeteti ukusa...

            Umesto ovih novih “ljudskih prava” imali smo pravo na školovanje, na lečenje, na rad, čak i na i zaradu. Istina bilo je malo rasizma, ali i to ispod žita, jer nije bilo legalno. Mene su npr. odlučno upozorili da ne smem na matursko veče dovesti afričkog studenta sa kojim sam se zabavljala (rekoše “stranog državljanina”) i ja sam došla sa burazerom. Ipak se pričalo da sam prgava svojeglava i slične laži. Morala sam da bijem i dokazujem da to nije tačno! Bila je takođe, sramota zabavljati se sa vojnikom, što je npr. u Srbiji skroz ok. Tek tokom maspoka shvatila sam da Hrvati tu JNA zapravo uopšte ne smatraju svojom. Osim komunista, naravno, koji su posle postali najljući antikomunisti, isto kao i u svim ostalim republikama. Partijac je proslo vrsta lešinara ili šakala koji živi u čoporima, i nije bitno kojoj partiji, naciji, religiji ni seksualnoj orjentaciji pripada.

            Mislim da su Jugoslaviju rasturili baš zato što je bila jedini dokaz da i taj socijalizam može imati “ljudsko lice” kako se tad govorilo. Ostale zemlje istočnog bloka stvarno su imale lice sirotinje i nije im bilo potrebno ubeđivanje. Naravno, sjebao nas je i onaj tenkić koji se pokazao bolji od američkog u zalivskom ratu, kojim smo se zamerili njihovim proizvođačima oružja (oni uostalom tamo vladaju). Što znači da smo Ljosa, tata i ja bili u pravu kad smo mrzeli svaku vojsku, i vojnu industriju. Jasno, bila je potrebna i generalna proba za rasturanje SSSR -a, za šta smo mi bili idealni kao višenacionalni. Isto kao što je španski građanski rat poslužio kao generalna proba za WW2. Na osnovu toga što je tamo pobedio fašizam, Hitler je verovao da će pobediti i u svetu. Nije redak slučaj da generalka uspe a da premijera fijukne. Tako je uspela i generalka za rasturanje SSSR-a, uspeo i prvi čin rasturanja, a onda je u drugi čin iznenada ušao na scenu bivši kagebeovac, uzeo glavnu rolu i rasturio započetu priredbu. Sad ide druga generalna proba u Ukrajini. Mene brine što se na ex-yu prostoru stalno održava međunacionalna i verska mržnja, koja se uvek uzgaja i održava za potrebe nekog budućeg rata koji može zatrebati svetskim moćnicima... Da bi evropska civilizacija sebe smatrala humanom trebaju joj, poređenja radi, divlji Balkanci, pa oni moraju ostati divlji. A da bi ostali, važno je da im mladi nemaju pametnija posla od divljanja na stadionima. Važno je da ljudski život ostane jeftin kao što je sada i ovde. U YU je bio skup. Za ubistvo jelena, u lovostaju, dobijalo se 3 godine (znam lika!), kao i za pokušaj silovanja, a svoje drvo u avliji nisi smeo da oboriš bez dozvole općine. To su do danas, verujem, shvatili naši vršnjaci, samo što smo već toliko matori da možemo eventualno nekoga poljubiti u dupe, posle čega se mnogi od nas ne bi više ni ispravili. Čuvaj se generacijo! Naravno da ima nekih kojima je puno bolji kapitalizam. G Todoriću i Miškoviću npr. I multinaci kompanijama koje kupuju državice na rasprodajama. Ko se za to borio halal mu organčić kojim je mislio!

            Ne znam zašto drugi nisu došli. Jedna koja živi u OS izjavila je da je to ne zanima, a neki carinik iz Čepina bio je preumoran, a odbio je čak i da moja najbolja prijateljica ode po njega. Dvoje su bili opravdano sprečeni pošto više nisu živi. Ima još preživelih, ko zna gde.

            Imali smo u razredu dve mitomanke, koje takođe nisu došle. Jednu sam ja tražila po Bg, našla dva telefona na koje se ne javlja, a druga se javila na svoj osječki tel i objasnila kako na žalost ne može doći... jer je svratila iz Dubaija gde navodno živi, samo da popravi zube koje navodno ima, pa se vraća svome mužiću koji radi na Šindlerovim listama (sic!) a koga će uskoro morati ostaviti radi fatalne ljubavi prema jednom svetskom muzičaru... itd. Nekoliko dana posle proslave viđena je u Os  u svoj svojoj tonaži od 140 kg., koju ne znam kako izdrže njene o noge. Kao mlada smatrala je sebe najlepšom curom u gimnaziji, stalno je pričala o izuzetnosti svoje porodice i nikad nije dolazila u školu bez frizure koju je čuvala na glavi, kao da je progutala metlu. Jednom sam bila kod nje, valjda nas je razrednica poslala jer je ova bila bolesna, ne sećam se. Ali pamtim, jer sam zamalo krepala od stida, kad nam je njena majka poturila tvrdi pornografski časopis sa objašnjenjem da to moramo znati, jer će budući muževi to tražiti od nas. (Bilo je to davno pre nego što su raskrečene ribe počele da vise po kioscima i da dahću guzeći se po tv spotovima.) Ne znam je li i te časopise bubala napamet kao sve školske predmete i volela bih znati (za neku komediju) kako li funkcionišu štreberi u sexu? Da li možda koriste sopstvenu slaninu za kontracepciju?

            Kad pomislim na tu njenu kevu, zahvalna sam Bogu za svoju!

            Druga mitomanka, išla je samnom još u osnovnu školu. Bila je poznata po tome što joj je tokom gimnazije poumiralo između 100 i 200 baba, deda, tetaka i ujaka, te zbog žalosti nije mogla odgovarati dok sve ne nabubeca. Zanimljivo da je i ona bila štreberka. Ima li kauzalne veze između štreberaja i mitomanije? Stanovale smo blizu, pa bi mi do škole izrecitovala sve te lekcije, koje nisam pročitala. Posle bi se naljutila ako dobijem veću ocenu jer sam usput sve zapamtila, a ona se od treme zbunila. Pričala je kako mama njoj i mlađoj sestri ne da jesti, da dobija batine ako uzme jaje iz frižidera, te da keva zaključava novčanik u tašnu, tašnu u ormar a potom i sobu, ali da ona sve to uspe da otključa i mazne joj pare pa se najede! Puno kasnije sam shvatila da, po svemu sudeći otac o kome nije pričala nikad, maltretira sve tri i da žive u strahu. Stan im je smrdeo na paniku, ali je taj miris meni bio nepoznat (jer ga u našoj kući nije bilo, pa sam u to vreme još bila praktično neustrašiva). Mislila sam da se šunjaju i šapuću što su lude. Otac joj je bio pandur ili oficir pa su preselili u Beograd i nisam je više videla.

            Doduše, mi smo poratna generacija, mnogi su roditelji mogli imati, što se danas kaže sindrome,  poratna ludila. Ipak je to bio svetski rat a ne samo bratoubilački, kako je nazivan dok smo smatrani braćom... U jevrejskom odmaralištu u Zatonu videla sam jedinu u to vreme, američki debelu devojku. Njeni su roditelji preživeli Dahau, pa su je preventivno... A danas je toliko pretilih oko nas, kao da smo svi Američka sirotinja ili potomci logoraša. Da li smo?

            Četiri ili pet godina posle rata kad su nas rađali, rađale su sve žene koje su čekale da prođe rat, tako da smo mi i dandanas najbrojnija generacija u svim delovima planete gde je buktao taj jezivi WW2. Kažu da su ulice bile pune dečijih kolica. Ne konfornih kao danas, nego drvenih, sklopivih, od letvica, ima me u jednima takvima...

            “Kući” (u onu betonsku gajbu) nas je vozio jedan blaženo nasmejani Paja. Mi smo, izgleda, imali nekoliko tih finih odgojenih, stidljivih momaka, koji su porasli u pristojne i uspešne ljude. Kaže da je “možda neka od njegovih radnji” bio odličan dragstor koji sam našla samo jednom u uspavanom Osijeku. Os inače umire svako veče u 21 sat! Kao selo.

            Volim što sam bila na tom susretu generacije, ne znam zašto, ali nekako nije loše...

Svečanu večeru čalabrcnuli smo u kafani Old Bridge, koja se mogla zvati Stari most, na hrvatskom i na srpskom, ali je to nedovoljno kolonijalno... Ali dobro je, još uvek je isto bar pismo. Kad dobije kinesko ime, nećemo znati ni slova kojima je ime napisano...

            Na klasi režije kod Belke bilo nas je četvero, tj. samo troje koji smo zajedno upisali i sve vreme skupa studirali. Četvrti bi pao, pa bi nam došao drugi ”četvrti” što je pao kod Mite, a samo smo nas troje bili skupa satima danima i godinama. Putovali smo po svim festivalima i susretima Akademija, spavali jedni kod drugih ali otkad smo diplomirali nikad se više nismo našli da skupa popijemo kafu! Potroši se i drugarstvo...

            PS: Jednom mi se neka glumica naljutila što sam napisala da je bila lepotica. Ona je mislila da je umetnica. Dakle, nema ljutiš, ja pišem šta mislim, a vas boli đoka. Ćao!