Bratislav Petković
SEDAM JEDNOČINKI
dramski tekstovi, intervjui i kritike predstava
Izdavač Udruženje dramskih pisaca Srbije
Edicija Izabrane drame
Beograd, 2016.

 

         Zbog uvreženog mišljenja da je jednočinka mala teatarska forma, neki se pitaju zašto autor svoje komade smatra jednočinkama, kad je od njih pravio celovečernje predstave. Sama reč kaže. To su komadi u jednom činu, ali nisu prekratki za celovečernje igranje. Događaju se jednog, ključnog dana, u kontinuitetu i imaju sva tri dramska jedinstva (radnje, mesta i vremena).

          Danas retko ko tako piše, jer je to zanatski najteže, a i zbog uticaja filmske dramaturgije na teatar. Ovakvi komadi su laki za gledanje, ali ne i za igranje. Ma koliko “post dramski dramaturzi“ mislili da je ovo “retro” verujem da je to područje na kome je pozorište sasvim suvereno i ne može da izgubi bitku od filma, tv i ne daj bože reality-a. Zato što je ovo forma u kojoj se tu, pred nama, veliki glumac ili glumica, sada, uživo, pretvara u nekog drugog, dakle čini pravo čudo.

          Uostalom, pojam “celovečernjeg” se promenio, te danas imamo predstave od tridesetak minuta pa do onih od previše dugih sati. Kao i u svim segmentima savremenog sveta (gde je razlika između bogatih i siromašnih veća nego između faraona i roba, kao i raspon od pretilih do anoreksičnih, sportovi sve ekstremniji, oružja sve strašnija, mediji sve tabloidniji, đubreta sve više... )  i u teatru je došlo do ekstremizacije svega. I do strašno rigidne podele na glavni tok (mainstream) o kome odlučuju vlasti (preko budžeta) i mediji (preko plasmana i kritike) i na sporedne tokove (što se zvalo underground i podrazumevalo dozu bunta). Danas sporedne tokove, na žalost “krasi” samo siromaštvo, ponekad dodvoravanje publici, ali ne i bunt. Zapravo se radi o dvorskom i o pučkomn teatru. Dvorski je onaj budžetski, skup, izdržava ga narod ali u njega ide elita (da bude viđena) a pučki je onaj siromašni gde dolazi obična publika da nešto vidi. Nije istina da puk želi da gleda elitu, koja mu se ionako ne skida sa ekrana! Kao što niko ne voli da gleda Skupštinu, već poslanici vole da se slikaju. Jednom sam bila na svečanoj dodeli Dobričinog prstena u režimli-merakli pozorištu, koju je čuveni reditelj izrežirao kao komemoraciju živom glumcu. Bilo je tako strašno dosadno da mi je jedina uteha bilo to što je u sali sedelo pola Vlade, ministri, koji ne mogu da izađu, dok ja mogu. Ali, kad sam probala, jedva me pustila Policija.

          Teatarski tokovi su međusobno sve udaljeniji. Između njih ne bi bilo sredine, da nema autora kao što je B. Petković i još par originalnih i doslednih stvaralaca.

          Sudeći po ovim komadima Petkovića zanimaju dva krajnja sloja Srba, tj. Beograđana. Najviši i najniži. Kralj, Patrijarh, Vladika, ministar, čuveni pisac Nušić, Žanka Stokić zvezda međuratnog teatra, Lazar Rodić automobilski as i bogataš i Milunka Savić ratni heroj, nosilac mnogih odlikovanja i Legije časti. Elita, naravno ima imena i prezimena, često i titulu

          Četiri komada koji se bave elitom (tj: svrgnutom elitom) imaju naslov na stranom jeziku (Legion d’ honeur, Grand prix, Le fleurs du mal, O tempora! O mores!). Nadam se, da se radi o kozmopolitizmu a ne o srpskom epigonskom kolonijalnom kompleksu, ali ipak je neobično. Sve na ćirilici, samo naslov na latinici (protiv koje nemam ništa!). Vuče u metaforu, priznajte. Ovi komadi se pre mogu okarakterisati kao “priče o dramama” nego kao drame u užem smislu, jer se više priča o dramama (nepravdama) koje su se likovima već dogodile, nego što se one događaju pred nama.

          Donjim, siromašnim slojem društva, bave se Kaskader i Sporting life. Marginalci, imaju samo imena i nadimke. Prezimena jok. To su nikogovići, ali njihove su drame u toku.

          Praktično, samo Mitrovdan ima srpski naslov.

          Legion d’ honeur događa se u toaletu ispražnjene kafane, na dan kad je u Beograd došao Hruščov, da oprosti Titu ono što mu je Staljin zamerio.

          Sukob je ovde simboličan a ne postoji između glavnih likova Milunke Savić ratne heroine iz Prve svetske otimačine, nosioca Legije časti i Blagoja Petrovića, njenog pretpostavljenog u tom ratu (koji je pak, posle Druge svetske otimačine proglašen nepatriotom i odležao 8 godina u zatvoru), već između njih dvoje i sporednog lika, izvesnog udbaša Tanaska Topalovića, koji ih ne uhapsi samo zato što shvati da su ti starci ratni drugovi njegovog oca Temeljka. Preciznije, sukob je između njih i novih komunističkih vlasti, ali je vlast prisutna samo u obliku udbaša Tanaska. Ovo je, tužna, vrlo potresna, istinita priča o ratnim herojima i njihovim mučnim poratnim sudbinama. Otadžbina, vojnička čast, ordenja i odlikovanja, za mene su podmukli načini vlasti da ubede narod kako nema ništa bolje nego se obogaljiti ili poginuti za kralja i otadžbinu, veru, crkvu, pariju ili sličnu neku bratiju, te shodno tome ne podržavam lirski ni patriotski pristup tim temama. Ali herojstvo i humanost Milunke Savić, koja je odmenila mlađeg brata u ratu, pa još othranila i školovala tridesetak siročadi je svakako grandiozna tema. Gledala sam praizvedbu 1998. i još pamtim kako su je sjajno igrali Đuza Stojiljković i Ceca Bojković.

          Za moj ukus je srpska pobeda u Prvom svetskom ratu bila toliko skupa da je ne bih ni smatrala pobedom. Pogotovo sa današnje distance, kad je ispalo da bi Srbija, da je prihvatila ultimatum (ma koliko da je bio ponižavajući) a ne rat, sada bila u EU već 102 godine i da ne bi morala danas ulaziti kroz izlaz i to uz gomile novih ultimatuma. A prilično je verovatno i da bi nas bilo bar 20 miliona. No, pošto je ipak ovako bilo, važno je da se sa scene po ko zna koji put, objasni narodu da nema ništa gluplje od ratovanja i da svaku ratnu pobedu prisvoje neki profiteri, manipulanti i pozadinci dok pravi heroji završe u bedi i jadu. Šteta je samo što narod to neće čuti, jer ne ide u teatar.

          Postoje velike istorijske istine koje istorija ne beleži nego opstaju samo u umetnosti. Kao zločini što ih je učinila United Fruits comp, o kojima su pisali Markes i Čomski. Ili američko bombardovanje Drezdena gde su pobili 100 000 civila i zarobljenika, što je izbrisano čak i iz istorije USA avijacije, ali je zapisao Vonegat. Genocide koje je Belgija počinila u Africi pri eksploataciji kaučuka, opisao je Ljosa, a Fordov strašni ekološki zločin u Brazilu, zapisao je Brajson, kao što je zabeležio i da je Hitleru za svaki rođendan slao novi auto i pedeset hiljada dolara. Ako ste se pitali ko je pomogao nacistima da uzmu vlast u Nemačkoj, eto odgovora. Arundati Roi pak piše da su indijski komunisti, uprkos svojoj osnovnoj ideji o opštoj jednakosti među ljudima ipak prihvatali kastinski sistem! Kao što Bel piše koliko su Nemci voleli Adolfa H. što oni sada poriču, i da su se preživeli nacisti neupadljivo vratili na vlast skoro odmah posle rata, čim su “proširili granice podnošljivog”. Jergović je obelodanio da je nova hrvatska država obećala državljanstvo svim bosanskim Hrvatima, ali je prećutala uslov da se obavezno moraju krstiti u katoličkoj crkvi.

          Da nema Pikasove slike, ko bi se danas sećao Gernike?

          S obzirom na srpsku zaboravnost i sklonost ka reviziji istorije važno je da istine poput ove o Milunki Savić ostanu zabeležene u literaturi. Kad neki novi istoričari napišu neku novu istoriju, neće ipak pisati i nove drame i romane.

          Kaskader ima klasičan dramski sukob. Događa se u vreme kad su se u Jugoslaviji snimale koprodukcije i kad je procvao zanat kaskadera, a mnogi su zarađivali i statirajući. Pošto se radi o beogradskim marginalcima, jezik kojim oni govore liči na onaj kojim govore likovi u ranim dramama Ace Popovića. (Acu je nedavno neko citirao na Twiteru da je navodno rekao “Pretvoriće nas u koloniju i bićemo besplatni”. Ne znam je li to stvarno rekao, ali evo, ispalo je...)

          Praizvedba Kaskadera je igrana 1992. to jest u vreme kad smo svi bili neplaćeni statisti, čak i u sopstvenim životima, i jasno da je bila hit. Na žalost, nisam je gledala, kao što nisam gledala ni Sporting life, koji se događa 1973. g. u vreme dok se nameštanje utakmica i prodaja fudbalera kod nas još smatralo kriminalom i radilo tajno. U to vreme smo se penjali na Neimarske krovove da izdaleka vidimo divlje engleske i holandske navijače, kakvi naši tada nisu bili. Gledali smo kako urlaju i loču na putu ka stadionu gde su igrali Ajax i Juventus. I zgražavali se. Inače me nikad nije zanimalo ništa vezano za fudbal, čak ni fudbaleri, za koje smo mislile da im je pamet u nogama i da ne misle čak ni onim organom kojim muškarci obično misle, bar dok su mladi. Devojke odrasle u socijalizmu udavale su se iz ljubavi a razvodile iz dosade. Bilo je sramota da se udaš samo zbog novca i alimentacije. Odkad je, sa novim kapitalizmom, to opet postalo legitimno kao i svaka druga pohlepa, fudbalerima je skočila cena. Možda bi danas ovaj komad prošao još bolje nego tada?

          Grand prix je namenski napisan za ambijentalno igranje u Muzeju automobila, kojega je Bratislav Petković osnovao 1994. u Modernoj garaži, u Ulici Majke Jevrosime 30. Dakle, igrana je na samom mestu svoje radnje, a nadahnuto priča o međunarodnoj trci koja je 1939. godine vožena u Beogradu, oko Kalemegdana. Jedan od vozača te trke, Lazar Radić, dolazi u Muzej gde nalazi delove svoje mladosti i kustosa koji zna sve o njemu. Njega je pre pola veka “narodna vlast” izbacila iz ove, njegove, garaže. Na skijama je pobegao u Austriju, pa u Ameriku, koja ga takođe nije oduševila. Tu je i mlada rediteljka Narcisa koja bi želela Muzej kao scenografiju za  režiju Arabalovog Groblja Automobila (režirala sam ga u Pozorištu Dvorištu 1979. i nadam se da nisam poslužila kao inspiracija za ovu Narcisu.) Dolazi i nova čistačica. Nju su na sličan način, kao komunisti Radića iz privatne vile i garaže, izbacile demokrate iz komiteta i spalile joj radno mesto. Druga strana medalje, je na žalost ista...

          O tempora! O mores! je komad o čuvenoj glumici Žanki Stokić, o kojoj ima više savremenih drama, što je ona verovatno zaslužila. Ova se događa na Đurđevdan, na njenu Slavu 1947. kad joj je već oduzeta građanska čast, zbog igranja pod okupacijom, kad je bolesna i prerano ostarela i kad joj na Slavu dolazi samo jedan prijatelj. Ne znam za druge narode, ali Srbi imaju jezivu poslovicu koja više liči na kletvu “Ko visoko leti, nisko pada” koja bi se mogla odnositi na Žankinu sudbinu, kao i jevrejska kletva “Dabogda imao, pa nemao”.

          S obzirom da u trećoj molbi za povrat građanske časti (koju završava pozdravom Smrt fašizmu, sloboda narodu!) Žanka napominje da drugi glumci nisu tako surovo kažnjeni kao ona, možemo pomisliti da je kažnjena baš zato što je bila toliko slavna. Međutim, ima podataka da su neki glumci čak streljani a Olgica Spiridonović mi je pričala da je i ona bila sa Žankom u zatvoru, mada je bila maloletna i još nije postala slavna.

          Kad mi je bilo 14 svideo mi se Sveti Sava pa sam ga odabrala za Slavu, ali su mi rekli da ne mogu ja, kao žensko, imati svoju slavu nego moram da slavim očevu ili muževljevu. Meni kad kažu “Moraš!” - ja odmah ne moram! Sad me zanima kako to da je Živka mogla a ja ne?

          Čak četiri od sedam drama govore o nepravdama koje su komunisti naneli građanskom Beogradu, odnosno buržoaziji. Slične nepravde vrše se kod svih promena režima, urađene su mnogima i u ovim novim ratovima i promenama.  

          Meni je najdraži komad Le fleurs du mal, Cvetovi zla o kralju Milanu i mladom piscu Branislavu Nušiću, koji je tek pušten iz apsane gde je odležao godinu dana radi pesme Dva raba, a pušten radi pisma koje je pisao ministru sa “Dragi ujko!” zbog čega ga je načelnik zatvora (normalno, pročitavši pismo!) odmah pustio na vikend. Posle ga je kralj pomilovao i poslao u Bitolj kao konzula. Odličan komad! Taman sam htela da mu napišem hvalospev kad sam među kritikama na str. 250 našla neku Svjetlanu Mrak koja misli isto što i ja. Samo zato što mi je to jedan od pseudonima, koji sam zaboravila. Rado bih je citirala ali mi je nekako blam da samu sebe citiram. Čitajte, ko hoće, u knjizi.

          Nobelovka Doris Lesing kaže da je ljudsko društvo organizovano po principu ulične bande. U tom smislu socijalizam je bio režim sa samo jednom bandom (unutar koje se vodila borba za vlast), dok u demokratiji ima više bandi koje se međusobno otimaju. Za vlast. S tim što ovi posle okrive narod jer ih je navodno izabrao. Ali ne prave, kao komunisti, izbore sa jednim kandidatom, na kojima se osećaš kao kreten. Nego se osećaš kao idiot kad treba da biraš između zla i goreg.

          Činjenica je da su komunisti počinili mnogo nepravdi, ali nije bilo ovoliko gladi. Juče su me u šetnji zaustavila čak trojica premršavih dečaka moleći me da im kupim nešto za jelo. Nisu narkosi koji traže lovu za dop lažući da voze mamu u bolnicu. Pre podne sam idući na pijacu videla starca koji kopa po kontejneru a plastične flaše trpa u neka svoja skrpljena kolica, odakle mu ispod sveg đubreta - plače trogodišnje dete. Videla sam to dete!         

          Predveče sam srela najmanje petoricu ludaka koji su urlali na Bulevaru i mladog monaha od 2 metra i 100 kg kako prosi. Da se zaposlio kao čupač volovskih repova mogao se vratiti u svoj manastir, ako je uopšte monah a ne lažov. Uveče na tv većina pevaljki izgledale su kao pornićarke koje su ljubile vrelu ringlu. Kako ono izgledahu Sodoma i Gomora? Dakle, ne bih ja baš toliko pljuvala po pokojnom socijalizmu, pogotovo danas kad vidimo i mračno lice kapitalizma. Kad bismo počivši komunistički pozdrav mogli okrenuti u Smrt narodu, sloboda ..?!

          Sećam se da smo ranije gledali Gospodu Glembajeve kao mračnu prošlost. Pre par godina sam ih gledala kao mračnu budućnost. Nije prijalo!

          Nego da se vratimo Bratislavu Petkoviću! Čovek može biti originalan samo ako pronađe sebe. On je pronašao sebe u teatru, u automobilizmu, u pisanju, u poslastičarnici, u biznisu, u porodici, izgleda da kudgod krene on pronađe sebe. Čak i u politici, što mu baš nije trebalo.

          Pošto su svi njegovi tekstovi na neki način dokumentarni, od njega možete mnogo naučiti, ali najbolje što možete naučiti je - kako da volite Beograd.

          Knjigu je vrlo zanimljivo uredila Snežana Kutrički. Ima u njoj i kritika i plakata i fotosa iz predstava, pa pomalo deluje kao da je spremljena za buduće istoričare teatra, ako ih bude i ako budu nešto čitali.

          Meni malo smeta što je kriterijum za odabir bio uspeh. Mada je to legitiman i uobičajen kriterijum, gledala sam puno uspešnih predstava koje su bile smrtno dosadne, i isto toliko odličnih koje su skidane sa repertoara kao neuspešne. Kao što je npr. svojevremeno u JDP skinut odličan Višnjik da bi se u Narodnom napravio - lošiji Galeb. Na uspeh sve više utiče marketing, mediji, kritika i politika, a sve je manje posledica kvaliteta. Zato ja više poštujem neke druge, ličnije, kriterijume. Obaška me nervira što se kritika stavlja u iste korice sa dramama, jer znam kritičara, i to uvaženog profesora, koji je pisao kritiku a da nije gledao predstavu. I ovde ga ima. Mada, kad malo bolje razmislim, neka kritika. Lepo je kad u knjizi može nešto i da se preskoči, jel?    

          Doduše tu je i komad Mitrovdan koji, ako sam dobro shvatila, još nije odigran, pa nije ni mogao biti uspešan. U njemu Patrijarh Gavrilo i Vladika Nikolaj, u kući svog kuvara iz Dahaua Vilhelma Krauta slave Mitrovdan, mrze Tita i opraštaju se, pošto Patrijarh ide u Srbiju a Vladika u Britaniju. Zgroženi su novom vlašću a Tita smatraju satanom. Ni meni se nije sviđao ali za satanu ima više kandidata. Zato ja nikad nisam bila na 25-majskom sletu, ni kao učesnik, ni kao gledalac i nikad nisam nosila štafetu, ni pevala “...mi ti se kunemo” a svi oni koji jesu, danas su novokomponovani pravoslavci. Da se ne lažemo, aparatčici su ostali i uz ovaj aparat. Neću da pišem o ovom komadu. Ne mislim da su Crkva i teatar kompatibilni. Mama, koja je pravoslavna, priča mi da su ih popovi tukli na veronauci, biranom garniturom šiba. Niko ko tuče decu nema moje simpatije! Svim velikim maloazijskim monoteističkim religijama zameram odnos prema ženama, kao drugorazrednim bićima.

          Dakle, praviću se da nisam pročitala ovaj komad. Mada sam saznala da je Papa preko nekog Čeha, nudio Patrijarhu svoje pacovske kanale (kojima su spasavali ustaše) do Južne Amerike, što je Patrijarh odbio. Saznala sam i da se u Patrijarhovu vilu uselio hrvatski komunistički kadar Hebrang (koji je posle proglašen izdajnikom i stranim špijunom). Izdaja je kao etiketa, koju opljuneš i zalepiš onom ko ti smeta.

          Pošto mi je Braca rekao da mu je bilo neprijatno koliko su ga na promociji knjige hvalili, što sam mu poverovala jer je i meni to uvek neprijatno, moram malo i da pokudim ovu knjigu. Uprkos tome što me je kad sam došla “u radnju” po svoj primerak, korumpirao odličnim sladoledom. Prvo: knjiga je duplo teža od ostalih knjiga tog formata i gabarita. (Na takvom papiru štampaju se još samo časopisi za intelektuace, sa potajnom namerom da ih se polako istrebi.) Drugo: font je presitan i slabo čitak s obzirom na činjenicu da knjige još jedino matorci čitaju. Može, ali da se uz svaki primerak poklanjaju i naočari. Jednom se neki pisac hvalio da mu je Ivo Andrić pohvalio knjigu jer su u njoj “lepa, krupna slova”. Mudro! Treće: slovo “i” se u konverziji automatski pretvorilo u veliko slovo I (kao što je u engleskom “aj” takav im je program). To prilično blesavo izgleda u ćirilici. No, s obzirom da je knjiga izdana u samo 300 primeraka, sumnjam da će to da primetiti još neko, osim mene, a za još par sladoleda i ja ću rado sve primedbe da zaboravim.

          P.S. Naravno, tiraž od 300 primeraka je mali, pogotovo kad znamo da toliko publike drama ima već na premijeri, ali s obzirom na to koliko mi imamo ljudi koji znaju da čitaju drame, biće ih dovoljno. Ipak, uprkos malom tiražu molim da se jedna knjiga pošalje onom intelektualcu opšte prakse koji ne staje sam u tuš kabinu. Ne pominjem mu ime, da me ne bi tužio, a i gadljiva sam, ali poznaćete ga lako jer liči jako na onog pevca Sofronija iz crtaća. Onog dosadnog što ne zaklapa kljun. Častite ga ovom knjigom jer je svojevremeno, za potrebe svoje političke opcije bahato pričao i pisao da je Braca Petković - netalentovan.