Tokom studija na FDU Aleksandar Popović je za mene bio enigma. Mršavi darker-čika, vršnjak moje keve, u crnoj rolci koji je dolazio na sve moguće premijere u profesionalnim teatrima, a na čije su poluamaterske poluilegalne priredbe, što je radio po bg podrumima sa malom okruglom ženicom, balerinicom, tri kćeri i još ponekom neznanom osobicom dolazili svi najuticajniji teatarci na čelu sa gđom Mirom Trailović! Njegove predstave, na nekom meni nepoznatom šifra-šatrovačkom jeziku beogradskog polusveta, koji uopšte nisam sretala u gradu, niti sam ga razumela, nisu mi značile skoro ništa. Ali je naša profesorka Jugoslovenske drame Mirjana Miočinović, bila veliki Acin poštovalac, a ja sam pak iz poštovanja prema njoj pokušavala da razumem Acu. Onda sam shvatila da je nekad, pre nego što sam ja ušla u taj svet, bio vodeći dramski pisac. Pao je “pod led” zbog teksta Kape dole, igranog u Ateljeu 212 čiji su naslov suptilni vladajući komunisti smatrali antidržavnim. Čula sam da je davno odgulio dve godine na Golaću, nisam znala zašto. A onda su me iz RTS pozvali u veliki projekat “povratka Aleksandra Popovića” koji je bio zamišljen tako da odabrani mladi reditelji naprave u 7 ili 8 srpskih teatara po provansi predstave po biranim Acinim tekstovima, pa da ih sve, RTS snimi za najširu publiku. Dakle baš veliki, ozbiljan projekat rehabilitacije jednog pisca u kakvom ni pre ni posle toga nisam učestvovala, niti sam za sličan čula. (Kao da je bio režimski pisac a ne disident. Ili je to ipak slično?)  Organizovala ga je državna televizija, očigledno po nalogu “odozgo” što meni, kao mladoj i naivnoj (a i to sam bila ma koliko vama izgledalo neverovatno!) tada nije ni padalo na pamet. Meni dadoše da radim Ljubinka i Desanku u Leskovcu. Obećaše mi kule i gradove, od čega dobih ćorak, ali sam predstavu ipak napravila. Pisac nam doputuje na generalnu probu. Kažu mi u hotelu da mu se javim u sobu tuitu. Odem, pokucam. Izlazi pisac go golcat sa peškirom oko struka i zove me da uđem. Šacnem u dubini kadra i neku visoku tanku curu, obratno od male debele ženice i ukapiram da je čovek originalan lik. Čim mu devojka ne liči na ženu, nego je sasma kontra. Ipak kažem - Neka fala, žurim, proba počinje… itd. I odem. Odgledao probu sve mu se dopalo, jbt imala sam utisak da se njemu uvek sve dopada, a ne kao meni koja uvek imam neke primedbe i nešto kenjam. Dobro, bar se posle ne čudim što me ne vole. Sutradan krenemo skupa za Niš, gde smo trebali snimati prenos svih predstava na nekom skoro festivalu. Mi smo išli da vidimo hoće li moj Šagalovski dekor stati na nišku rotaciju. Scenografiju sam radila sama jer je lokalnom scenografu bilo svejedno da li je nešto žuto-crno ili bordo-zeleno. Uredno sam se raspitala telefonom sa recepcije hotela kada imamo voz, kažu svaki čas, te mi bodro krenusmo na železničku stanicu. Aca kupi litar viskija i celu šteku cigara!

- Pobogu Aco! Do Niša nema ni celi sat vožnje. - začudim se.

         - Nemaš ti pojma, mala, šta je južna Srbija! - reče i sedosmo u kafanu da pričeknemo vozić koji malo kasni, od juče. Kad nam, nakon 32 kafe, čekanje dosadi (ukaza mi se Južna Srbija u svom punom sjaju) ode Aca do autobuske da se raspita za njihov meni, kad sa razglasa javljaju da u stanicu ulazi Solunski voz od prekjuče i kreće odmah. Stigao Aca, zna čovek šta je južna pruga i tako veselo dođosmo u Niš. Sve su nam u Niškom teatru obećali, ne sećam se da li smo pola ili frtalj posle dobili, ali meni došao dečko iz Beograda da se vidimo i provedemo po Niškoj banji. I tako bi! Oprostih se sa Acom, on obeća da će doći na premijeru, što je kasnije ispunio, a ja odoh u provod sa dilberom. Super! Videli smo Ćele kulu, mislila sam da više nikad neću jesti, ali sam klopala već posle par sati kod čuvenog Amerikanca koji bi mi čak bio neki rod, ali nisam ništa rekla jer nisam mogla da se setim kako i preko koga smo rod. Poručili smo neki Voz (jebaše mi vozovi sve po spisku!) Nije se videlo da smo ga načeli kad smo se najeli. Pita kelner da li da nam zapakuje. Kažemo da spakuje nešto za dilbera koji ide u BG a meni do Leskovca vala ništa ne treba za tih 45 min. vožnje. I odosmo na železničku. Po redu vožnje moj je voz, za Atinu, preko Leskovca i Skopja, trebao stići malo pre njegovog za Beograd preko Stalaća. Međutim, prvo najaviše neki od prošle nedelje koji ulazi u stanicu i kreće odmah. Nudio mi dečko da pričeka moj, pa posle da putuje, ali ja kurčevito odbih: - Idi bre, treba ti 6 sati drndanja a ja ću časom ko tramvajem. - i on ode. Još mu uvalim one svinjarije u lepinji iz Amerikanca. Kad mog tramvaja ni od korova! Čekalo ga nas nekoliko u kafani, posle ostadoh sama. Pa zatvoriše kafanu. Pa počeše da zatvaraju šaltere za prodaju karata. Kadgod siđem da pitam kaće, kažu saće! A to saće nikad neće. Cela se stanica isprazni sablasno. Jebiga. Imala sam ja pare za taksi, mogla sam taksijem, al šta ja znam šta je južna Srbija, može da skrene u Bugarsku, da me proda u Tursku u harem koji čak nije ni Sulejmanov, ne smem jebiga. Što si stariji, to si oprezniji (i kukavičkiji!) U Hrvatskoj ili Sloveniji išla bih autostopom, ovde ne smem ni taksijem. Čekam i psujem u sebi. Šta mi vredi da psujem glasno i onako nema nikoga da me čuje. Negde zorom, možda oko 6 javlja se glasić sa razglasa: - Međunarodni voz za Solun, Atinu, Istambul… (jebote, pa to je Orijent ekspres, koji je još u prošlom veku koristila Agata Kristi za svoj triler!) ulazi u stanicu… - Ja trk na peron, on sablasno prazan, samo izdaleka neka baba maše i viče mi: - Jeli bre kamotičarape? - Molim? Meni kažete? - Tebibre! Kamotičarape?! Jelvišdaje ladno, atiusandale!? -

Nikad nisam shvatila šta je južna Srbija.

Neću više ni da pokušavam. Aca je bio u pravu.