Bila sam već završila dramatizaciju Kandida, a možda sam već počela i probe, kad sam smislila da mi obavezno treba i neka Volterova pesma, ne sećam se zašto. Mira Trailović me pošalje u komšiluk kod profesora Raška Dimitrijevića, najboljeg poznavaoca francuske književnosti u Srbiji, ili pak u Jugoslaviji, ne pamtim... Bio je već u penziji, ali je i dalje voleo sve studente raznih fakulteta, te pošto me pristojno najaviše, pristane da me primi.

Jedan kolega koji je, za razliku od mene, obožavao baš sve slavne i poznate ljude od umetnika, i intelektualaca, pa do sportista, automehaničara i kriminalaca, a koji je jasno i kod Raška već bio, pođe samnom da mu se javi i da ga pozdravi.

Stanovao je profesor Raško stvarno u najužem komšiluku Ateljea 212 u staroj, trošnoj zgradi, na prvom spratu. U stan se ulazilo kroz dugačko predsoblje (ili je to bila zastakljena terasa?) gde je na levom zidu bila visoka i podugačka stalaža sa mnogo, užasno mnogo kutija od velikog pakovanja (pola kg?) Petit Beurre keksa. Vodeći nas ka salonu, objasnio nam je da se u svim tim crveno-belim kutijama nalaze uredno složena pisma i razglednica njegovih mnogobrojnih studenata, koje su mu pisali i slali sa svih strana sveta. Mnogi od njih su već postali značajni u svojim poslovima ali je on čuvao pisma i od onih nepoznatih, verujući u sve njih. Kad smo stigli do prostorije koja je ličila na kabinet pretrpan knjigama, više nego na salon, tu je već sedeo jedan gospodin, kakve su tada zvali drugovima. Profesor nas je opširno predstavio, ko smo i šta nama treba, pa je rekao:

- „A vi naravno, znate ko je ovaj moj bivši student!“

- „Naravno!“ - rekao je moj kolega vrli poznavalac i mega ljubitelj slave i slavnih, a ja sam skromno klimnula glavom i nasmešila se stidljivo, jer ja, naravno, nisam imala pojma ko je čovek u fotelji.

 - „Sedite. Idem ja da skuvam i vama kafu, brzo ću.“ - i ode profesor Dimitrijević negde tamo daleko, te nas ostavi same na milost i nemilost neznancu. Kolega je šarmiravao slavnog druga-gospodina ali se taj nije dao šarmirati nego se obratio meni:

- „Odakle ste vi?“

          - „Iz Osijeka...“

          - „ Iz Hrvatske? Baš lepo. Onda ste vi sigurno dobro upoznati sa literaturom Miroslava Krleže? Išli ste u hrvatsku gimnaziju?“

           - „ Svi smo mi odlično upoznati sa Krležom, žvakali smo ga čitav treći semestar na režiji, jer se naš profesor Belović spremao da ga režira u MHAT-u,  Moskovskom Hudožestvenom teatru. (ko da čovek ne zna šta je MHAT!) Pa smo mi svi morali da ga analiziramo, najviše Glembajeve, a onda i celog Krležu.“ - objasnio mu je kolega, pošto sam ja valjda mutava.

- „Odlično.“ - prekide ga nešarmirani drug i opet se ustremi na mene - „ I, šta vi mislite o Krleži, sada kada ste ga tako temeljito prostudirali?“

- „ Ništa. Dosadilo mi je da mislim o njemu. Što sam mislila, mislila sam, nikad ga više neću čitati, a ne bih ga ni režirala.“ (tu me je mili kolega prvi put šutnuo ispod stola, ali se nisam dala omesti, već nastavim važno)

- „Uopšte ne volim građansku dramu, još je pola na nemačkom!“

- „Zašto ne volite građansku dramu?“ začudi čiku moj bezobrazluk.

          - „ Zato što svi tvrde da je realistična, a nije uopšte. Realni sukobi ne izgledaju tako kako purgeri ćaskaju. Tako možda izgledaju sudske rasprave, ali se u sudu ne kolju škarama... Šta se ritaš ti!?“ - brecnem se na kolegu.

- „ I baš ništa ne volite od Krleže?“ - smeška se čiko, šta je tu smešno?

          - „ Volela sam Na rubu pameti, ali su mi ukrali. Dobra mu je socijalna poezija, ono kad ona kleči i riba dugačke daske.“ trućam klinački nadmeno.

- „ Evo kafice...“ - vraća se profesor Raško i spasava mi goli život od daljeg propitivanja iznad i od šutiranja ispod stola.

Kafa je bila odlična. Najbolja u celoj ulici Lole Ribara, današnjoj Svetogorskoj, računajući i čuvenu Srpsku kafanu, danas zatvorenu radi restitucije. Uz kafu, popričasmo najzad o Volteru, objasni mi profesor gde da nađem pesmu kakva mi treba, ko bi mogao da mi je prepeva, i krenusmo kući. Kolega me spopade već na stepeništu. Sikće.

- „Jesi li ti normalna, bre?!“

- „Nisam, a što pitaš?“

- „Ti ko da ne znaš pred kim se tako pubertetlijski puvaš...“

          - „ Nemam pojma. Pred kim?“

          - „ Ne seri da zbilja ne znaš ko je lik kome si mudroserisala o Krle..“

          - „ Krleža nije, to znam! Sedela sam mu u krilu kad mi je bilo tri godine. Ne sećam se, ali mama mi je pričala. Baš mi je žao što se nisam usrala.“

          - „E sad si zasrala! Ovo je Dobrica Ćosić, budalo neobaveštena!“

          - „Sereš? E da sam znala, mogla sam i njemu da sednem u krilo.“ Imam tu gadnu manu, da kad me ćapi neugodnjak, navalim da se budališem do daske. Kao kad neko ugazi u živo blato pa se batrga da bi se izvadio zbog čega tone sve dublje. Onaj bi me kolega rado bio ošamario usred grada, usred bela dana bez ikakvog srama, samo da je smeo, ali je sreća moja bio kukavac sinji. Da blam bude još veći ja sam baš tih dana bila iščitala celog Dobricu Ćosića, počev od Bajke, preko Korena, Vremena smrti. Od njega sam saznala sve što uopšte znam o mentalitetu sprskoga seljaka, jer nikad nisam srpskog sela ni videla. I sve što uopšte znam o Prvom svetskom ratu koji se u mojoj gimnaziji gotovo nije ni pominjao. Zapela sam na Deobama, bile su mi malo falš u odnosu na napred pročitano, ali sam i to savladala. Bila sam kupila tih desetak knjiga, ali ni u jednoj nije bilo fotografije pisca. I da je bilo možda je ne bih pogledala. Novine nisam čitala, televiziju nisam gledala odakle sam mogla znati kako izgleda gospodin drug pisac? A i zašto je bitno kako izgleda pisac? Danas me užasno nerviraju moderni bulevarski intervjui na 5 strana od kojih su 3 strane ogromni portreti deda ili baba koji nešto pišu. Postoje ljudi za slikanje, a postoje za pisanje. Zašto treba svi da se slikamo i svi da pišemo? Ne treba! Evo, opet sam ugazila i počela da se ukopavam, vi'š kako je to blesavo...