|
|
Bila sam već
završila dramatizaciju Kandida, a možda sam već
počela i probe, kad sam smislila da mi obavezno
treba i neka Volterova pesma, ne sećam se zašto.
Mira Trailović me pošalje u komšiluk kod
profesora Raška Dimitrijevića, najboljeg
poznavaoca francuske književnosti u Srbiji, ili
pak u Jugoslaviji, ne pamtim... Bio je već u
penziji, ali je i dalje voleo sve studente
raznih fakulteta, te pošto me pristojno najaviše,
pristane da me primi.
Jedan kolega
koji je, za razliku od mene, obožavao baš sve
slavne i poznate ljude od umetnika, i
intelektualaca, pa do sportista, automehaničara
i kriminalaca, a koji je jasno i kod Raška već
bio, pođe samnom da mu se javi i da ga pozdravi.
Stanovao je
profesor Raško stvarno u najužem komšiluku
Ateljea 212 u staroj, trošnoj zgradi, na prvom
spratu. U stan se ulazilo kroz dugačko
predsoblje (ili je to bila zastakljena terasa?)
gde je na levom zidu bila visoka i podugačka
stalaža sa mnogo, užasno mnogo kutija od velikog
pakovanja (pola kg?) Petit Beurre keksa. Vodeći
nas ka salonu, objasnio nam je da se u svim tim
crveno-belim kutijama nalaze uredno složena
pisma i razglednica njegovih mnogobrojnih
studenata, koje su mu pisali i slali sa svih
strana sveta. Mnogi od njih su već postali
značajni u svojim poslovima ali je on čuvao
pisma i od onih nepoznatih, verujući u sve njih.
Kad smo stigli do prostorije koja je ličila na
kabinet pretrpan knjigama, više nego na salon,
tu je već sedeo jedan gospodin, kakve su tada
zvali drugovima. Profesor nas je opširno
predstavio, ko smo i šta nama treba, pa je rekao:
- „A vi naravno,
znate ko je ovaj moj bivši student!“
- „Naravno!“ -
rekao je moj kolega vrli poznavalac i mega
ljubitelj slave i slavnih, a ja sam skromno
klimnula glavom i nasmešila se stidljivo, jer ja,
naravno, nisam imala pojma ko je čovek u fotelji.
- „Sedite. Idem
ja da skuvam i vama kafu, brzo ću.“ - i ode
profesor Dimitrijević negde tamo daleko, te nas
ostavi same na milost i nemilost neznancu.
Kolega je šarmiravao slavnog druga-gospodina ali
se taj nije dao šarmirati nego se obratio meni:
- „Odakle ste
vi?“
- „Iz
Osijeka...“
- „ Iz
Hrvatske? Baš lepo. Onda ste vi sigurno dobro
upoznati sa literaturom Miroslava Krleže? Išli
ste u hrvatsku gimnaziju?“
- „
Svi smo mi odlično upoznati sa Krležom, žvakali
smo ga čitav treći semestar na režiji, jer se
naš profesor Belović spremao da ga režira u MHAT-u,
Moskovskom Hudožestvenom teatru. (ko da čovek ne
zna šta je MHAT!) Pa smo mi svi morali da ga
analiziramo, najviše Glembajeve, a onda i celog
Krležu.“ - objasnio mu je kolega, pošto sam ja
valjda mutava.
- „Odlično.“ -
prekide ga nešarmirani drug i opet se ustremi na
mene - „ I, šta vi mislite o Krleži, sada kada
ste ga tako temeljito prostudirali?“
- „ Ništa.
Dosadilo mi je da mislim o njemu. Što sam
mislila, mislila sam, nikad ga više neću čitati,
a ne bih ga ni režirala.“ (tu me je mili kolega
prvi put šutnuo ispod stola, ali se nisam dala
omesti, već nastavim važno)
- „Uopšte ne
volim građansku dramu, još je pola na nemačkom!“
- „Zašto ne
volite građansku dramu?“ začudi čiku moj
bezobrazluk.
- „
Zato što svi tvrde da je realistična, a nije
uopšte. Realni sukobi ne izgledaju tako kako
purgeri ćaskaju. Tako možda izgledaju sudske
rasprave, ali se u sudu ne kolju škarama... Šta
se ritaš ti!?“ - brecnem se na kolegu.
- „ I baš ništa
ne volite od Krleže?“ - smeška se čiko, šta je
tu smešno?
- „
Volela sam Na rubu pameti, ali su mi ukrali.
Dobra mu je socijalna poezija, ono kad ona kleči
i riba dugačke daske.“ trućam klinački nadmeno.
- „ Evo kafice...“
- vraća se profesor Raško i spasava mi goli
život od daljeg propitivanja iznad i od
šutiranja ispod stola.
Kafa je bila
odlična. Najbolja u celoj ulici Lole Ribara,
današnjoj Svetogorskoj, računajući i čuvenu
Srpsku kafanu, danas zatvorenu radi restitucije.
Uz kafu, popričasmo najzad o Volteru, objasni mi
profesor gde da nađem pesmu kakva mi treba, ko
bi mogao da mi je prepeva, i krenusmo kući.
Kolega me spopade već na stepeništu. Sikće.
- „Jesi li ti
normalna, bre?!“
- „Nisam, a što
pitaš?“
- „Ti ko da ne
znaš pred kim se tako pubertetlijski puvaš...“
- „
Nemam pojma. Pred kim?“
- „ Ne
seri da zbilja ne znaš ko je lik kome si
mudroserisala o Krle..“
- „
Krleža nije, to znam! Sedela sam mu u krilu kad
mi je bilo tri godine. Ne sećam se, ali mama mi
je pričala. Baš mi je žao što se nisam usrala.“
- „E
sad si zasrala! Ovo je Dobrica Ćosić, budalo
neobaveštena!“
- „Sereš?
E da sam znala, mogla sam i njemu da sednem u
krilo.“ Imam tu gadnu manu, da kad me ćapi
neugodnjak, navalim da se budališem do daske.
Kao kad neko ugazi u živo blato pa se batrga da
bi se izvadio zbog čega tone sve dublje. Onaj bi
me kolega rado bio ošamario usred grada, usred
bela dana bez ikakvog srama, samo da je smeo,
ali je sreća moja bio kukavac sinji. Da blam
bude još veći ja sam baš tih dana bila iščitala
celog Dobricu Ćosića, počev od Bajke, preko
Korena, Vremena smrti. Od njega sam saznala sve
što uopšte znam o mentalitetu sprskoga seljaka,
jer nikad nisam srpskog sela ni videla. I sve
što uopšte znam o Prvom svetskom ratu koji se u
mojoj gimnaziji gotovo nije ni pominjao. Zapela
sam na Deobama, bile su mi malo falš u odnosu na
napred pročitano, ali sam i to savladala. Bila
sam kupila tih desetak knjiga, ali ni u jednoj
nije bilo fotografije pisca. I da je bilo možda
je ne bih pogledala. Novine nisam čitala,
televiziju nisam gledala odakle sam mogla znati
kako izgleda gospodin drug pisac? A i zašto je
bitno kako izgleda pisac? Danas me užasno
nerviraju moderni bulevarski intervjui na 5
strana od kojih su 3 strane ogromni portreti
deda ili baba koji nešto pišu. Postoje ljudi za
slikanje, a postoje za pisanje. Zašto treba svi
da se slikamo i svi da pišemo? Ne treba! Evo,
opet sam ugazila i počela da se ukopavam, vi'š
kako je to blesavo... |