Bilo je to još dok smo verovali teveu, jer ga nismo često gledali. Rekli su da se bliži kraj sezone i da u Dubrovniku ima mesta. Sednem u avion i sletim na Ćilipe, puna love i željna Jadrana. U prva dva hotela samo što me ne ismejaše, pa odem do turističke agencije da se najzad raspitam. Kažu, hotel zaboravite, ali možemo vas staviti na listu čekanja za krevet u domaćoj... Au! Čekanje mrzim iz dna duše, ja sam momentalisa, a ovo još na listi. Došlo mi da odmah odletim nekud, ali ni u avionima nema mesta. Kraj sezone. Sunce, međutim nije čulo, pa raspalilo ko u julu. Kad se usija, Stradun je ko tepsija. Ne smem u ogledalo da se pogledam kakva sam budala ispala. Već sam htela da odem na plažu i ostavim kofer, kad mi priđe jedna Novosađanka i pita:
- Izvini, jel bi ti htela da delimo sobu, sad su mi nudili jednog muškarca, zamisli! –
- Ama oću da delimo kutiju od frižidera, samo da se maknem odavde! - "Ne moram ja s njom da se družim, delićemo sobu" mislim. Imala sam loše iskustvo sa curama. Ili su previše zaljubljive, il’ im se piški il’ im smeta sunce. Il’ stalno jedu pa se žale na kilažu. Smaranje! Soba je bila baš lepa, na Pilama, Ana je bila sjajna. Izdržljiva, dobro pliva, ne zakera, ume da ćuti i da priča. Potaman! Bilo je to jedno odlično letovanje. Danas se po Ani Njemoga Kolar, mojoj letnjoj drugarici, zove jedna nagrada u Vojvodini.