|
"OSEVAPIO BI SE KO BI ME UBIO"
Ivo Andrić FRATARSKE PRIČE i ŽENSKE PRIČE izbor priča Andrićeva zadužbina Izdavač DERETA, Beograd 2011.
2011. godine valjalo je obeležiti pola veka otkad je Ivi Andriću uručena Nobelova nagrada za književnost 1961. Izdavačka kuća Dereta priključila se toj proslavi sa 4 knjige Andrićevih pripovedaka: FRATARSKE PRIČE, ŽENSKE PRIČE, PRIČE O GRADOVIMA i PRIČE O DECI. Ne piše ko je naslovio ove knjige, ali prva dva naslova nisu baš tačna, odnosno ne radi se ni o fratarskim, a pogotovo ne o ženskim pričama, nego su tu zapravo priče O fratrima i priče O ženama. Među fratrima još se i može naći poneki koji priča priču, ili barem deo priče, ali žene uglavnom ćute a priče idu o njima. Jeste atraktivnije i modernije da se knjiga zove Ženske priče, nego Priče o ženama, bio bi zanimljiviji i naslov Gradske priče od naslova Priče o gradovima, ali se ovde vodilo računa o tačnosti a u prva dva slučaja nije. Zašto? I ko je tako odlučio? Andrićeva zadužbina, koja je potpisana u Napomeni, nije živo biće nego samo može da posluži kao paravan nekome ko ne želi da stoji iza svojih odluka. No, nije to bitno. Nego priče! U ženomrzačkoj patrijarhalnoj zajednici gde se smatra da „... u svakoj ženi ima đavo koga treba ubiti ili poslom ili rađanjem, ili i jednim i drugim, a ako se žena otme i jednom i drugom, onda treba ubiti ženu,“ žena je grešna samim svojim postojanjem a ako čak „baci obraz pod noge i zapali kasabu“ kao što je nekada davno u Višegradu učinila izvesna Tijana, a dugo posle nje i Anika iz poznate priče Anikina vremena, onda je samo pitanje dana kada će je neko sa punim pravom ubiti. Pa čak i Anika smatra da bi se osevapio onaj ko bi je ubio... Sevap je, ako se dobro sećam iz ranijih izdanja koja su još imale rečnik turcizama i manje poznatih reči, što ove novoizdate nemaju, sevap je valjda dobro delo. (Ove knjige imaju fusnote koje objašnjavaju opštepoznato, ali ne objašnjavaju šta je zindan, zaptija, mutavelija, kajmakam itd.itd. to možemo ali i ne moramo, logički zaključiti iz same priče. Može se to naravno naučiti i iz ovih turskih serija, ko gleda. Ja jok. A jok je na turskom NE!). Osavapio se, mislim, onaj koji je učinio neko dobro delo...?! Ne stiče se ipak utisak da se Anikin brat, inače maloumni idiot, Lale baš osevapio tim ubistvom jedine sestre. On čak i ne zna tačno zašto je ubija, on kao idiot oseća samo jak stid, pritisak i prinudu cele sredine, ali negde ipak oseća da nije učinio ništa stvarno dobro, čim baca nož i beži... u šume gde mu se gubi trag. Nije se osevapio ni poželjni momak Mihailo zbog čije je nečiste savesti, zle kobi i kukavičluka (nije se usudio da je zaprosi) Anika postala „džizlija Višegradska“, a Mihailo je takođe toga jutra došao da joj presudi nožem... pa je našao već izbodenu. Jedino se učmala, potuljena i mračna patrijarhalna kasaba vratila u svoje teške i nevesele, mučaljive i mučne okove i životne tokove pod moranjem i pritiskom. Dobrunski prota će da oženi pa i da zapopiti sina, oprostivši mu ludilo sa Anikom. Muževi će da se vrate ženama, a momci će pristati na ugovorenu ženidbu, faleći se drugarima „ubiću dušu u njoj“. To u nevinoj ženi koju će neko prisiliti da se za njega uda! U priči Ljubav u kasabi opet se radi o nedozvoljenoj ljubavi (između austrijskog oficira i Jevrejske devojčice) a iz svih priča nekako proizilazi da ljudi žive neke slične živote sive, u mržnji, strahu, pokornosti, neslobodi, rugobi i tami a da baš zato ne podnose svetlost, lepotu, ljubav, hrabrost, slobodu ako se ikad igde pojavi a posebno ako se desi devojci. Ili mladoj ženi, kao u priči Olujaci, gde lepu Mostarku udaju u neko surovo brdsko selo ružnih, zdepastih i lakomih ljudi gde je od najviše devojke viša za tri glave a od muža za dve. Muž je ljubomoran bez ljubavi, pa kad joj brat dođe u prvu posetu, a ona mu se iste noći požali na svoju bračnu nesreću taj strašni muž ih oboje spali u pojati, zajedno sa sobom samim. Kakav li je mrak u duši čoveka koji se ubija spaljivanjem sebe i svojih bližnjih? Nekako su u tim mrakovima patrijahata samo mržnja i patnja dozvoljeni dok su svaka sreća i ljubav zabranjeni... Časno je biti jadan i trpeti jaram ali je nečasno biti hrabra i odbaciti okove moranja... Opasno je razlikovati se! U poznatoj priči Ćorkan i švabica, kad je danas pročitate, a i ja sam je ranije čitala, ali sam ovo uočila tek sada, da Andrić ovde piše, ne o ljubavi kao što su nas učili u školi, nego o obožavanju. Danas bi se lik poput Ćorkana zvao FAN, i bilo bi legitimno da nosi majicu ili čak tetovažu sa likom svoje omiljene i obožavane gologuze igračice, koja više ne igra na žici nego na televiziji, filmu, jutjubu, koncertu... Sa tom razlikom što Ćorkan kod nas danas izaziva empatiju, a od svojih savremenika je prezren, jer je, kao i fan zapravo, vrsta maloumnika. Možda zato što su sve te priče iz prošlosti i iz kasaba, ili sa planina tako potresne, bogatog jezika, tragične i punokrvne... možda zato onih par modernih, savremenih priča (Jelena, žena koje nema, Igra, Žena od slonovače) deluje malo... pa ...malokrvno, istančano kao akvareli naspram naprimer Gojinih ulja. Možda da nisu u istoj knjizi... ali izgleda da je priređivač hteo prikazati razvoj odnosa prema ženi, i sna o ženi, od turskog zemana do Ivovoga doba. Veliki je pomak od popa Vujadina, koji mada nije ni iz Anikinog vremena (nego je unuk njenog savremenika) zauzima prvih sedam strana priče Anikina vremena, a koji je neka vrsta metafore, sa svojim ludilom i bolesnom, akutnom mizoginijom... pa do naratora priče Jelena, žena koje nema, koji je nežni sanjar i poeta. Taj civilizacijski pomak je napravljen do druge polovine XX veka i možemo ga smatrati nekim napretkom, ali da li će i kada savremeni pripovedači uočiti i upozoriti na korake napravljene od osamdesetih XX veka do danas koji su doveli do sve više „gologuzih švabica“ (ili nam je ovo život pretvoren u cirkus?) i maloumnih ćorkana kojima se one serviraju po kioscima i po neštampanim medijima. Da li će se naći pripovedači koji će uočiti koliko su, samo na drugi način, žene danas ponižene i to posebno dok su lepe i mlade! Kao npr one nesrećne lepojke čije se fotografije golih silikona i guza u tanga gaćama, umeću po novinama između tekstova o kriminalu, svađama i krađama, političkim skandalima, reklamama i obećanjima, sa stupidnim natpisima „spremna sam za svaku koaliciju“. I kuda vode ti savremeni koraci? U sve masovnije seksualno ropstvo? Pitam za moderne pisce priča, pošto savremeni scenaristi i dramski pisci koriste pomenute teme kao laki izgovor za legalizaciju pornografije na umetničkoj sceni, filmu, u tv serijama. Bojim se da su žene danas podjednako porobljene, ponižene i maltretirane, samo drugačije, prikrivenije, perfidnije nego u patrijarhatu o kome piše Andrić. Pevačici danas nije dovoljan glas i talenat, nego su obavezne i sise (na kojima su već zaradili plastični hirurzi) i duge noge (na kojima zarađuju proizvođači depilatora) itd. Glumici je navodno neophodno čvrsto dupence, koje mora slikati i pokazati svima (u pozi „jedva čekam“), ne samo da bi sebe prostrla pod mušku dominaciju nego i da bi još ponizila i one žene čiju je čvrstinu i lepotu načelo neumoljivo vreme... Ispade sumnjiv ovaj veliki izreklamirani napredak civilizacije... Fratarske priče takođe obiluju mizoginijom, ali osim nje tu „cvetaju“ i ine vrste diskriminacija. Ima tu fratar koji celu Aziju smatra đavolovim posedom samo zato jer tamo nisu hrišćani. Toliko mržnje bilo bi previše i za pripadnike neke religije koja propoveda mržnju, a kamoli za vernike hrišćanstva koje kaže da propoveda ljubav! Kakvi li bi tek bili da slučajno propovedaju odijum!? Nije čudo što je i ovaj poslednji (daj bože da je poslednji!) rat u BiH bio tako strašan i krvav. Tamo ima čak 4 te religije koje propovedaju ljubav. Pa plus komunizam koji je propovedao bratstvo, jedinstvo, jednakost... i ljubav, naravno! Dakle 5! Kad je počeo taj strašni rat vratila sam se Andriću da proverim: Zašto? Šta je spopalo te ludake? I našla sam da je Ivo Andrić sve to davno napisao i da je upozorio, ali oni koji ratuju slabo čitaju čak i ako su pismeni. Našla sam npr da Omer Paša Latas (inače Lički Srbin što se poturčio zbog ratničke karijere koja mu je bila nedostupna u Austrougarskoj monarhiji) koji je, kao specijalista za gušenje pobuna, od Sultana poslan da ukroti besne dahije Sarajlije (dakle Turke) najprije obilazio brda oko Sarajeva i pregovarao sa tamošnjim Srpskim vođama (plemenskim) da mu budu saveznici i da ne dozvole dahijama povlačenje preko svojih brda. Primetila sam, što ranije nisam da su na odmorištima, proširenjima na Drinskoj ćupriji smeli da sednu, ohanu i kahvu popiju, samo Turci, a raja jok. Primetila sam mnogo štošta što ranije nisam, jer se Andrić u Osječkoj gimnaziji čitao već u drugom razredu, kad nam se činio preopširan. Nama ga je ko da smo idioti čitala profesorka Bobić (baš Anikina vremena, sećam se bilo je to 1968. g) na istom dvočasu na kome nam je prethodno istumačila Krležu! Ta je profanica stalno sanjarila o tome da slomi nogu pa da može samo da čita i da čita... a mi smo sanjarili o tome da joj ispunimo san! Kako smo onda mogli shvatiti Ivu A? A kad smo ga shvatili bilo je naravno, kasno... Kod velikog pisca uvek uočiš nešto novo, mada si isto to već čitala ranije. Tako sam sada u Fratarskim pričama otkrila da je naraciju Andrić napisao na finom ekavskom, a dijaloge na lepom ijekavskom. Ili, što bi se danas reklo naraciju na srpskom a dijaloge na bošnjačkom... odnosno na hrvatskom... kako ko prisvaja. Kakogod prisvaja kojigod od onih što ne vole da je Andrićevo delo ŽIVI DOKAZ da je to sve jedan jezik. Zato mi te razlike i nismo primećivali dok jezik nije podeljen isto kao i država. Kao što nismo primetili da se neki tamo katolički fratar u Fratarskim pričama, zove Ljubo Tadić, baš sasvim isto kao donedavno pravoslavno-komunistički glumac i odnedavno velika scena demokratsko-kapitalističkog režimskog teatra popločenog crnim mermerom ... Pošto se čovek uči dok je živ a i žena je čovek (ako joj dozvole) ja sam iz ove dve knjige priča naučila da je jako važno imati pored uzglavlja neku dobru knjigu pripovedaka, makar i davno pročitanu, jer se pripovetke mogu čitati dok vas služi vid, tiho dok svi spavaju a vas muči nesanica, samo po pola sata što nije dovoljno za roman a za priču jeste. To vam je kao da imate u krevetu finog sagovornika koji ne hrče! Jer je pisac dobrih pripovedaka mnogo više nego sjajan živ sagovornik, koga teško možete naći ne samo u 3 ujutro nego i inače... Dobra priča neće vas nikada baciti u depresiju kao što hoće televizor ako se zeznete da ga uključite u sitne sate, kad ne možete da spavate... Samo da znate!
|
