Otkad je Atelje 212 u kandžama demokratije, Zvezdara je moj omiljeni teatar. Dosadilo mi je da gledam sto puta prežvakane tekstove, volim da je tekst nov, nepoznat, i da je domaći, po mogućnosti. Mi smo presiromašni, a teatar je preskup da bismo to malo para što tamo imamo investirali u kolonijalizaciju sopstvenog naroda tuđom kulturom. Shodno tome smatram odličnom idejom da se napišu i izvedu komadi o našim velikim komediografima Nušiću i Steriji, i da ih napišu takođe veliki pisci, Dušan Kovačević i Milovan Vitezović. Moguće da je ova sjajna ideja bila baš rediteljeva, a da ipak taj reditelj nije bio dobra ideja za ove predstave. On je kulturan, vredan, radan, posvećen, obrazovan, uticajan, pametan, ali na žalost, nema mašte ni osećanja za scenski šarm. Preozbiljan je, pošto nije duhovit, a glavni likovi obe drame su - komediografi.

          Možda meni ne biste verovali, pa pročitajte šta je Dostojevski napisao o namrgođenim i nikad nasmejanim ljudima. Smatra ih čak opasnima, meni su samo dosadni, ali je dosada opasna, jer nam upropaštava vreme.

          Život se sastoji od vremena, dakle dosada nas ubija!

          Rođendan gospodina Nušića je nakon par decenija prvi komad Duška Kovačevića koji nije režirao sam autor. Posle Mucija Draškića koji mu je režirao prve komade, i otkad su mu u JDP osušili Balkanskog špijuna, autor praizvedbe uglavnom režira sam, sa opravdanjem da ne želi da mu tekst “pojede prevelika količina umetnosti” . Ovo je prilično logično s obzirom da je vladala rediteljska diktatura, a dramski tekst je smatran “predloškom” za igru. A i honorar za režiju je veći nego za tekst, mada ne verujem da je to slučaj u njegovom slučaju.

Ljudski je da danas angažuje reditelja slabijeg od sebe, da bismo videli kako je on odličan. Ljudski jeste, čak je i pametno, ali je kontraproduktivno. Gospodin Bradić bio bi idealan reditelj da tekst npr. tretira protokolarnu  javnu proslavu Nušićevog rođendana u Narodnom pozorištu. Onu sa koje je Nušić pobegao. Bradić je majstor protokola, ali nema pojma ni o kafani, ni o opuštenosti. Kladim se u onaj deo penzije koji mi je Spasilac oteo za spas Srbije, da bi g. Bradić svaki svoj jubilej radije slavio u državnoj instituciji sa smornim ali važnim govornicima nego u kafani sa ženskim orkestrom! Pravo je čudo da uz onakav simpatičan i dobar orkestar nije uspeo da napravi čak ni kafansku atmosferu, ali to će već srediti sami glumci, tokom repriza. Oni to znaju, čak i kad su ex ministar i univerzitetski profesor.

          No, ne prepoznavajući šarm, koji se prepoznaje šarmom, on je odabrao odlične ali nešarmantne glumce. Izuzev lepe i šarmantne Tamare Dragićević koja igra Ljubinku Bobić. Zato su mu glumci VIP -ovci! No deplasirano je da sad ogovaram predstavu koja se već primila kod publike, na bazi ljubavi prema piscu i prema glumcima. S obzirom da će imati dug vek, kao svi Kovačevićevi tekstovi u Zvezdari, sve će to ipak da legne...

          Međutim predstava Rodoljubac po tekstu Milovana Vitezovića, imaće veći problem. Tekst tretira Sterijine poslednje dane, kada kao pedesetogodišnjak nakon povratka iz Srbije, gde je učinio sve što može živ čovek učiniti za svoj rod i narod, leži bolan u svojoj kući u Vršcu. Neguje ga žena koja ne razume umetnost i smatra da on treba da se bavi pisanjem žalbi i tužbi a ne komedija. Uporno se raspituje gde su sakriveni Rodoljupci da ona to spali!

          Pisac uglavnom sanja, seća se ili ima neku vrstu košmara...

          Pojavljuje se njegov pokojni otac, prototip Kir Janje, pa se ispostavi da je on, mada se protivio Sterijinom pisaniju, ipak tajno plaćao štampanje njegovih dela i da se, makar ismejan u Kir Janji smatra - ovekovečenim. Otac se dakle miri sa Jovanom, voli ga, poštuje njegov rad i čak mu je zahvalan. Trebalo se zbilja naraditi pa da u predstavi ispadne kao da je pisac time razočaran i da su mu “razbijene sve iluzije” kako reče tv kritičarka, koja je za uštogljenost ove predstave okrivila - svedenu dramaturgiju. Ona neće da zna ili zbilja ne zna šta je u teatru zasluga pisca, a šta režije.

          Tu je i lirska scena sa majkom s kojom je pisac bio čvrsto i nežno vezan, kao što to biva između nežnih majki i bolešljivih sinova, koja očigledno  nije košmar, nego piščevo najlepše sećanje. Te sukob između oca i majke, rasprava o nacionalnosti Jovanovoj, gde majka tvrdi da je dečak Srbin, a otac da je Cincarin gde nas je Vitezović diskretno podsetio da su neki najveći srpski pisci Cincari.

          Zatim duhovite scene iz Srbije sa Gospodarom Vučićem i iz istorije sa Kraljevićem Markom, koga je (kao lik) Dejan Lutkić izgradio imitiravši način na koji pisac Vitezović drži glavu. Bradu malo ukoso, ka gore. Malo je falilo do aplauza na otvorenoj sceni, ali je zafalilo jer je publika već bila smorena.

          Očigledno da je ta unutarnja, lična realnost odnosno piščevi snovi i sećanja glavni tok drame, a da je sporedno ono što je reditelj smatrao glavnim, tj. to što pisac boluje i muči se umirući dok ga neguje priprosta ženica...

          Hajde da vidimo kojim je sredstvima reditelj uspeo da sve to učini sasvim smornim, da sprovede pravi teror dosade nad publikom, uprkos tome što je birao izvanredne glumce, koji su igrali odlično, koliko god su mogli s bukagijama.

          Prvo ozbiljnošću, čovek umire, nema smisla da se smejemo. Ima smisla! Svi umiremo, pa se ipak smejemo. Sterija umire, za razliku od koga ko nije umro?! U redu, ne moramo se baš smejati, mada su žene oko mene smehom reagovale na tekst, ali, čak ni u tragediji nije zabranjeno biti zanimljiv!

          Milovan Vitezović kao ne samo dramski pisac već pesnik i satiričar ima u tekstu i satire, i poezije, i ironije, čak i sarkazma, o duhovitosti da i ne govorimo, ali je reditelj uspeo da sve to umrtvi i steriliše, tako da ostane na nivou puke igre rečima, ako do ikoga u publici dopre. Kao da se tu pojavljuje baš Gospodar Vučić, sasvim slučajno, i govori da je Sterija previše školovan za Srbiju te još prigovara što mu Jovan nije dolazio da ga pita šta i kako da radi?

          Kad smo kod toga uporedite kolicki je sokačić dobio Sterija a koliku uličetinu Gospodar Vučić, pa će vam biti jasno da je i danas tako.      

          Srpstvo, Srbija, Srboslavlje i ostala Srpskost pominje se u tekstu možda malo manje od milion puta, ali reditelj nije smatrao da to nije slučajno, nego nešto znači. Šta, ako znamo da Vitezović nije nacionalista? Taj ironični ugao se morao dešifrovati i odigrati. Kad se ostavi ovako presan, nervira gledaoca isto koliko i hrvatski zrak u hrvatskim plućima hrvatskih dragovoljaca.

          Setih se devedesetih kad je u bifeu Ateljea 212 neki sitni ratni huškač u crnoj uniformi s maramom oko čela, galamio kako je on veliki Srbin, sve dok ga Muci nije poklopio sa “Veliki Srbin je Vuk Karadžić, a ti si veliko govno!”

          Dalje: reditelj je bolujućeg pisca stavio u fotelju umesto u krevet, ali je ostavio repliku gde mu žena ne da divit da joj “ne isfleka posteljinu”. Kad si izbacio krevet, izbaci i posteljinu, brate! D.J misli da je to šlampavost, ali ne verujem da je Bradić šlampav. Ja sam šlampava, on je precizan gospodin.

          Sa malo mašte mogao je bolesnog pisca (u izvođenju drugog glumca ili čak kao lutku) ostaviti u krevetu da ga ne gledamo kako se muči i da razmeni tih nekoliko rečenica sa ženom, a angažovati (iskoristiti) ovog talentovanog Igora Đorđevića da ga raskošno, kako on ume, odigra mladog i zdravog, u snovima i u sećanjima. A ne zakovati ga u fotelju da muči sebe i nas izdisanjem. Tako bi bilo da je reditelj shvatio ideju da čovek koji je imao bogat život i ostvario šta je želeo i kada umire ima šta da sanja i čega da se seća. To bi bila optimistička  i konstruktivna poruka, umesto ove koju plasira a koja glasi: štagod da uradiš u životu umrećeš slomljen i ponižen kao pas. I tek će te smrt osloboditi kljakave leve šake! Bljak! ‘Aj’ o’ma’ da se samoeutanaziramo!

          Na žalost i talenat se prepoznaje talentom...

          Dosadu postiže i time što publiku smatra glupom i to joj pokazuje tako što daje jasan znak da je iza zavese nerealni svet senki, koji u prvom trenutku čak deluje poetično. Ali posle tog lepog “plesa senki” svi likovi koji dolaze iz sveta nerealnosti, a dolaze svi osim žene, obavezno stižu kroz isti centralni prorez na zavesi i idu istim mizanscenom pravo prema gledalištu. (Ok jedan ide skoro 25 stepeni ulevo i izvali se na pod.) Jer da nije tako mi glupani ne bismo nikad shvatili da se radi o ljudima iz Sterijinog sveta senki, mrtvima, neprisutnima i sl.

          Iz sveta senki, naprotiv, može se doći kroz pod, sa neba, odsvakud i ostaje otvoren ogroman prostor za maštu, ko je ima. A ko nema, taj je smrtno ozbiljan, a pošto je ozbiljan i častan i uticajan onda mu se ne bi smelo reći da je dosadan.      Sećate li se Kuligina? To je Mašin muž u Čehovljevom komadu Tri sestre. Dosadan za sve pare i za bakšiš, ali smatra da mu to valja oprostiti jer on Mašu voli. Ima i onaj u Ivanovu što je pošten do bola i misli da dupe treba da ti utrne dok izdržiš njegovo dosađivanje sa njegovim poštenjem.

          Možda tako i gospodin Bradić smatra da će mu glupa publika sve oprostiti zato što je ambiciozan. Ambiciji svaka čast! On je čovek sa apsolutnim talentom za pravljenje karijere. Sve je isplanirao i proračunao kao glavni lik iz Belovog romana Bilijar u pola deset. Režira samo velike i poznate pisce pazeći da mu se ime nađe samo kraj velikih imena kao što su Ćosić, Pekić, Selimović, Kovačević Vitezović... pa će kad-tad ovaj površni svet u kome živimo poverovati da su svi oni ljudi i umetnici istog kalibra. Jer, s kim si, takav si. Do nedavno je režirao uglavnom nedramska dela, pa bi uspevao da naplati i adaptaciju i scenografiju i režiju, što takođe govori o izvesnom talentu.

          Jedan od najuspešnijih poduhvata napravio je kad je iz Zlatnog runa izvadio Pekićevu dramu Remek delo, preimenovao je u Zlatno runo i proglasio to svojom dramatizacijom! Malo je ljudi čitalo to predebelo kapitalno delo, ko može da ga ukeba?! a svi su čuli, poznat je naslov, biće odlično za plasman. Pa uzeo sjajne glumce i proglasio hit. Svojim sam ga ušima čula jedne zime da se čudi pred nekim VIP-om zašto publika obožava tu predstavu. A publiku po najgoroj lapavici, silom dovezli autobusima iz srednjih škola Sremske Mitrovice, što sam takođe čula svojim ušima od publike!

          Ovo je moja samoodbrana, kao gledaoca. Branim se, ne napadam nikog!

          U Zvezdari trenutno igraju i režiraju dva bivša ministra kulture, raznih neuspešnih srpskih vlada, još jedan je viđen na premijeri svoje kćeri, a na ovoj je viđen i četvrti. Ostale ne poznam pa ne znam dolaze li. Da li ovo znači da kad jednom uđeš u VIP-ove, nikad više nećeš izlaziti? Nekad je bilo “Sjaši Kurta da uzjaši Murta!”. Danas Murta uzjahuje, ali Kurta ne sjahuje. Sve dok pod njima konj ne krepa. Konj, to smo mi.

          Kad već imamo azile za pse lutalice, za ljude lutalice, pardon imigrante, u redu je da imamo i azil za bivše ministre. Može to da bude i Zvezdara, ali brdo, a ne teatar.

          Da me ne bi neko provalio kao zlu babu, zabeležiću i jednu lepu anegdotu. Pre premijere pričao je Tika Stanić kako je igrajući homoseksualca u predstavi Bajka u pozorištu (šarmantno, ja videla!) skinuo karakterističan Duškov gest popravljanja frizure, tj. šišaka i kako su na probama svi urlali od smeha, samo Duško ništa. Sutradan uveče je gospodin Kovačević iz mog novog televizora, ozbiljno kako se i očekuje od Akademika u Dnevniku, govorio o premijeri Rodoljupca u Zvezdari, kad je u pola rečenice uočio svoju desnu ruku koja se samostalno popela već do očiju u izdajničkoj nameri da popravi frizuru. Sasvim je hladnokrvno spustio ruku i nastavio započetu rečenicu, kao da ništa nije bilo. Pa i nije bilo, moglo je biti.

          Ko kaže da teatar ne može ništa da promeni?