<<

“BOLJE UŽASAN KRAJ NEGO UŽAS BEZ KRAJA“

Bernhard Šlink

BEKSTVA OD LJUBAVI

prevod sa nemačkog Spomenka Krajčević

izdavač Plato

          Nije bio dobar znak što na koricama piše „od autora bestselera Čitač“ jer nam je taj Čitač bio u kući, ali se ne sećam da sam ga čitala. Što nema veze sa mojim datumom proizvodnje nego sa bestselerom. Već mi se događalo da mi se baš oni izbrišu iz memorije, mada ih, da nisu bili čitljivi, sigurno ne bih čitala samo iz pristojnosti. Razlika je velika između čitljivosti, vrednosti i upečatljivosti... Možda su bili samo čitljivi i ništa više? Kao neka literarna industrija?

          Bekstva... mi je pozajmila prijateljica kojoj sam ja predložila da čita priče ako je romani, umornu od posla, rasanjuju ili remete odmor.

Priča je kraća i uvek se može pročitati pre spavanja. Oduševljena tom običnom idejom nabavila je Šlinka, čitala ga nedelju dana i dala meni.

          Tačno je 7 priča za nedelju dana, za čitaoca koji želi da se ne oseća intelektualno zapuštenim, a da ipak ne uzima od radnog dana ni od noćnog spokoja. A bolja je i od televizije za slučaj nesanice. Uvek je bolje imati kod uzglavlja knjigu nego daljinski upravljač ili tablete za spavanje. Roman vas može zadržati budnom do zore a priče vam svako malo pružaju priliku da ih ostavite za sutra. U ovom slučaju, na svakih 40 strana, koliko prosečno zauzima jedna pripovetka.

          (Nekad su i u teatru bile pauze između činova, da bi se ljudi tokom njih družili, komentarisali, nešto popili itd ali otkad je publika počela da ih koristi skoro isključivo za evakuaciju, umetnici su ukinuli pauze. Kad ni to nije pomoglo sale su adaptirane tako da svako ko pokuša da pobegne u mraku može slomiti vrat... ili barem nogu...)

          Možda se zato i priče manje pišu i izdaju od romana? Šlink je pisac bestselera, može mu se. Priče su mu savremene, događaju se diljem „evroatlanskih integracija“, dakle globalističke. Govore najviše o životu u Berlinu i Njujorku. Čak se negde povlači i paralela između njih, kao da je Berlin evropski Njujork. I naravno, kao najveći deo nemačke poratne litarature razmatra nemačku zločinačku istoriju za koju naravno mladi nisu krivi pa je valja zaboraviti. Kao i jevrejsku istorijsku fiksaciju za holokaust koja se može razumeti, kad ne bi bilo Palestine i njihovog ponašanja tamo. Ne postavlja se pitanje kako su Nemci ipak napravili najjaču i najbogatiju državu u EU uprkos tome što su izgubili najveći rat, ali se pominje da su je napravili...

          Devojčica sa gušterom govori o ljubavi i strahu od roditeljske krivice. Dečak je zaljubljen u Devojčicu sa realističke slike u očevoj sobi. Rano saznaje da ne sme o njoj pisati domaći zadatak. To je prvi crv sumnje. Posle očeve smrti, kada je nasledi, momak doznaje da je slika delo čuvenog nemačkog slikara jevrejskog porekla, koji je nestao krajem rata. Trag mu se gubi u Strazburu baš tamo gde je Otac bio ratni vojni sudija. Sina muči mogućnost da je otac iznudio ili oteo sliku, pa zato odluči da je spali na plaži. Tek kad je slika izgorela ispod nje se pojavi drugo, mnogo vrednije platno. Nadrealističko. Gušter i devojčica na kome je devojčica mala a gušter je ogroman poput aždaje. Poput nacizma i male Evrope? Ovo ulje je nacistički režim onomad proglasio dekadentnom a slikar je postao lovina. Ona je najverovatnije dokaz da je Otac stvarno opljačkao a možda i smakao slikara. Zanimljivo da je Sin i pre ove spoznaje bio neobično hladan prema roditeljima. Voleo je samo sliku, koju je spalio.

          Nerverstvo se događa pre i posle pada Berlinskog zida. Počinje sa „Prijateljstvo sa Svenom i Paulom bilo je moje jedino prijateljstvo na relaciji Istok-Zapad koje je nadživelo pad Zida.“  Na koricama piše da je pripovedač zaljubljen u prijateljevu ženu, ali to neko nije dobro pročitao priču. Neverstvo se odnosi na činjenicu da je muž Sven svoju ženu Paulu varao sa Štazijem (tajnom policijom) odnosno da je bio doušnik i da je nadležnom Štazijevcu pričao čak i o svom seksu sa ženom. Što je ona saznala posle pada Zida pročitavši svoj dosije, pa te večeri, iz očaja, spavala sa prijateljem u dnevnoj sobi svoje rođene kuće. To je neka vrsta osvete za izdaju a neverstvo je izdaja Štaziju. Inače vrlo je interesantno kako zapadnjaci veruju da je samo na istoku, u socijalizmu, postojala zloglasna tajna policija, a na zapadu uopšte nije. Cvrc! (Ne znam za Štazi, ali znam da je za Švajcarsku policiju naš Debe bio naivac. Kad je u Dalasu ubijen Džon Kenedi, bila sam u Očnoj bolnici u Ženevi, a mama je bila u nekom hotelčćiću. Kad se vratila iz bolnice rekli su joj da je policija odnela pasoše svih stranaca i da mora tamo. U Policiji su joj rekli da će je deportovati u Jugu jer joj je muž bio partizan a brat komunista. Imali su njen dosije, mada se udala 5 godina posle rata u kom je bila nemačka zarobljenica! Te noći su sve strance istresli preko granica Švajcarske. Iz Juge niko nije bio proteran zbog tog atentata.)

          Osnovni motiv priče Onaj drugi je posthumna ljubomora, i već je dosta korišten u savremenoj EA (Evro Atlanskoj) literaturi. U drami Tetovirana ruža T. Vilijamsa, žena posle muževljeve smrti saznaje za njegovu prevaru i izjeda je jalova ljubomora. (Šta bi to bilo jalova ljubomora? To je kad ti je prevarant već mrtav pa ne možeš da ga ubiješ u napadu „efikasne“ ljubomore, kao što je npr mogao Otelo.)

U drami Zagonetne varijacije E.E. Šmita ucveljeni muž i ucveljeni ljubavnik ulaze u dosta sličan odnos kao u ovoj priči. Na bazi očaja i usamljenosti. Zanimljivo, ko voli. Meni je delovalo malo nategnuto.

          Metaforiku naslova Grašak šarenac na žalost nisam razumela jer mi nije poznata pesma iz koje je uzet. Ali je ova priča o potrošnji svega neobično zanimljiva. Glavni junak, arhitekta, slikar, biznismen živi tri paralelna života. Ima sa suprugom i koleginicom Jutom čuvenu projektantsko-građevinsku firmu. Imaju i srećan brak sa troje dece. Sa galeristkinjom Veronikom, koja ga je lansirala kao slikara, junak ima vanbračno čedo i topli dom. Dok sa mladom zubarkom Helgom ima dugu avanturu i gradi joj kliniku. Sve to postaje naporno, on sanja slobodu, ali ne zna kako da se oslobodi...

          Nakon napada slepog creva on proglasi da umire od raka, jer su mu sve tri žene dosadile, naruči čvrstu mantiju i putuje par godina kao neki hodočasnik javljajući se ponekad samo deci razglednicom.

          Pri jednom uskakanju u voz vrata mu se zatvore pred nosom ali mu uhvate mantiju, te ne može da odskoči, a voz ubrzava. Dok ga neki putnik ne primeti sa prozora i ne povuče kočnicu, voz će ga vući po peronu i kamenju. Pretvoriće ga u krvavu kuglu. Nakon krpljenja u bolnici ostaje odpola oduzet i poslat na rehabiltaciju u neki besplatni pakao, pri manastiru, gde spava 6o invalida u jednoj sobi.

          Odatle ga, po nalogu prijatelja odvode na luksuznu kliniku kraj Minhena. Tamo ga nalaze Žene, koje su se na Helginu inicijativu već upoznale i sve dogovorile. Smeštaju ga na luksuznu mansardu gde će po njihovom nalogu raditi razne projekte i slike... ili mu neće raditi lift ni telefon. Pokušavši da im pobegne on, pošto mu je zbilja isključen i lift i telefon shvati da je postao kreativni rob kome su uzeta autorska i sva druga prava i slobode. Odlučno reši da zahteva mačku, ne, dve male mačke inače će štrajkovati...

          Priča Obrezivanje opet tretira istorijsku krivicu očeva nemačkih momaka (i devojaka valjda ali to ovde nije tema). Jedan od njih se u Njujorku zaljubio u Jevrejku, pa ga Jevrejska šira familija drži pod mikroskopom, važu mu svaku reč i proveravaju pretke. On je ipak toliko zaljubljen da odlazi u Nemačku na obrezivanje ne bi li postao Jevrejin. Posle prvog „obrezanog“ seksa ipak tiho napušta devojku i njen stan. Izdržao je previše, ili ne može da se promeni ili nešto treće? Pročitajte i zaključite sami.

          Sin je priča o kajanju. Postariji nemački profesor angažovan je kao posmatrač u nekoj mirovnoj misiji u nedođiji. Dvojica oficira sa suprotnih zaraćenih strana i kolega posmatrač ... svi imaju slike svoje dece koje pokazuju jer je razgovor o deci uvek bezbedan za ratnike. Samo on nema fotos svoga već odraslog sina, od čije majke je davno razveden. Odjednom  shvata koliko je ljubavi ostao dužan tom detetu koje je viđao jednom godišnje na kratkim zajedničkim putovanjima. Iz hotela zove sina preko pola planete, ali sad je sin prezauzet lekar nema vremena da ćaska, pričaće naravno kad se tata vrati. Tata će međutim, narednog dana vrlo besmisleno poginuti (pod uslovom da postoji smislena pogibija, u šta ne verujem!) od zalutalog metka nepoznatih ratnika. Neće mu proći sav život pred očima, kao što neki kažu, nego će mu propasti i ta poslednja šansa da vidi sina, za koga nije imao vremena, dok je vremena bilo...

          Žena na benzinskoj pumpi je san koji celog života sanja inače uspešan i u svakom smislu realizovan Nemac. Ta Žena sa pumpe u njegovim snovima stari do svojih četrdesetih godina pa ostaje u toj dobi. On ne priča o svom snu, bojeći se da san govori nešto o njemu i da bi neki slušalac mogao otkriti nešto što on ne razume. Prilikom srebrne svadbe (25 godina srećnog ali potrošenog braka) odlazi sa suprugom na dugo putovanje preko Kanade i zapadne obale SAD-a.

U nekom zavejanom vozu čak im se vraća i davno ugašena nežnost i strast... Ali u nekoj američkoj nedođiji nailaze na pumpu usred šume odakle izlazi sanjana žena, pa se on nakon par kilometara rasplače i napusti suprugu... Na koricama piše „traga za likom iz sna“ što nije baš tačno. On nije tragao, san je više kao neki „dejavu“ koji mu se ostvario.

          Ne zameram ništa ovim pričama, nisu čak ni hladne, mada nisu ni tople. Čitke, pitke, pametne, donekle začudne što je najlepše, ali ne verujem da ću ih dugo pamtiti. Kao Andrićeve, Čehovljeve, Ćopićeve ili Nušićeve koje danas čitam.Kao velika nacija Nemci imaju sigurno mnogo sjajnih pisaca. Ja sam čitala možda tridesetak, ali sam stvarno volela samo Bertolda Brehta, Hanriha Bela i Klajstovu Pentezileju.