Jovan Ristić zvani Rica, ispričao je ovu pričicu, koja se meni dopala, a možda će i vama. On je, kao što znamo, bio čuveni reditelj. Radio je na državnoj televiziji, koja je tada bila jedina u Jugoslaviji. Imala je, doduše, u glavnim gradovima svih republika i pokrajina redakcije i studije, sa mnogo zaposlenih i malo uredničke autonomije. Beogradska televizija je, kao i Beograd, bila najveća. Ljudi koji su radili na svim tim televizijama, bili su nešto kao „domaći Amerikanci“. Bili su „izabrani“, smatrali su sebe boljima i važnijima od svih drugih. Neki (obično oni sitniji) su se čak ponašali prilično bahato, ali neki su imali stila. Rica je imao stila. Bio je samouveren i strog ali tačan i duhovit. Pamtim ga kao okruglog čiku u teksas treger-pantalonama, sa gomilom bedževa na grudima. Da li po funkciji, ili zbog toga što je režirao obavezne prenose Prvomajskih sletova za Dan mladosti, odnosno Titov (navodni) rođendan, Rica je u završnici režirao i sam veliki slet. Koji su inače cele godine pripremali i uvežbavali mnogi treneri i fiskulturnici, sa takođe pažljivo odabranom omladinom. Sve je to trebalo precizno uklopti na stadionu. Bilo je 10 000 učesnika, čitav jedan manji grad. Ili veliko selo. Te godine, kad se ovo desilo, trava na stadionu je bila mokra od kiše, koja nije uvažavala veliki državni praznik. Za učesnike su već bile nabavljene bele Borovo tenisice, pa je odlučeno da probaju u svojima, a da tek za sam svečani slet, koji će naravno direktno prenositi televizija, dobiju nove novcate bele patikice. Rečeno učinjeno. Sve je išlo glatko, što se kaže „kao po loju“ a ušesnicima su pred slet podeljene i te nove bele patikice. Ne znam koliko je trebalo da se otkrije da ni jedan par nema pertle, bez kojih su bile neupotrebljive. Nastala je neopevana panika, sumnjalo se na sabotažu (ko li je to smislio?!) Nije bilo šanse da se u tako kratkom roku optrči Beograd i da se prikupi 10 000 pari belih pertli. Zato je hitno u Borovo poslat helikopter. Verovatno vojni, pošto se nešto ne sećam da je tada policija furala helikoptere, ali možda ipak jeste... Ne znam takođe ni da li je otkriveno ko je bio „smislio sabotažu“ ni kada su uopšte pertle trebale biti upakovane u kutije sa patikicama. Uglavnom Rica je rekao da su pertle stigle u poslenjem trenutku i da je svima laknulo. Eto šta je u mirna i naivna vremena bio najveći i najdramatičniji događaj!
Mene nikada nisu birali ni za učešće, ni za gledanje sleta. Srećom, jer bih morala da odbijem pošto nisam podnosila masovne dogodovštine, (kao ni kult ličnosti) a to bi moglo imati neke neprijatne i neznane posledice. Možda sam zato mislila da je taj slet izmislio neki socijalistički negovatelj kulta ličnosti? Ali, začudo, nije! Mama mi je tek pre desetak godina ispričala kako se jednom bila naljutila na svoje roditelje, jer su išli u Beograd da gledaju slet za kralja, gde je učestvovao i njihov sin a mamin brat kao vinkovački gimnazjalac. Znači, đuskali su i kralju, ništa novo pod kapom nebeskom... (osim Novog Sada)!