U zemlji gde je svaka treća osoba nezaposlena, zar ne bi bilo logično da bar zaposleni rade, ponašaju se pristojno prema klijentima i pacijentima i čuvaju svoj poslić? Ili da ga prepuste nekome ko bi rado radio? Ili da im se posao oduzme i da nekome od milion i po nezaposlenih, ko bi ga radio bolje i sa više volje? Da li je u ovoj zemlji ikad iko ostao bez posla zato što nije radio kako valja? Ili to biva samo ako firma pukne tokom privatizacije, a radnik- nesrećnik nije baš ništa kriv? Pa shodno tome ne biva u državnim firmama... Preciznije, da li se sred Srbije može dobiti otkaz samo ako nisi ništa kriv a ako si neradnik ili bezobraznik onda ništa? Štiti te Zakon o zaštiti prostakluka? Ili ovde prosto ne uspevaju plodovi uma, kao što bi bila logika, da je ima?

          U Pošti 11060 na Karaburmi pokušala sam danas 17.12.2012. da pošaljem paketić, uredno zapakovan sa čitko ispisanom adresom. Šest šaltera radi za Poštansku štedionicu, dakle baknarske poslove, a samo jedan sve moguće pošiljke. Kad je gužva baš prevelika priključi se i gospođica sa šaltera br 6, redovnim poštanskim poslovima, što sam ja imala nesreću da mi se desi.

    Baš kad sam nakon pola sata čekanja skoro došla na red, ona me pozove da pređem na njen šalter. Pređem. Ona me pošalje na vagu kod šaltera br 8, dade mi neki sadistički sitno štampan formular da ga popunim i ode, premda sam je zamolila da popuni ona jer ja toliko sitna slova ne vidim.

- Zar u ovakvoj gužvi? Šta vam pada na pamet! Zamolite bilo koga!

- Bilo ko ne prima ovde platu, gospođice, vi primate! - ne kažem ja, sve u nameri da mi ne zameri. Lepo zamolim gospođicu sa šaltera vage, odnosno izdavanja pošiljki, koja u tom času nije radila BAŠ NIŠTA ali mi ona ne odgovori nego prezrivo okrete leđa i poče da studira paučinu viseću sa plafona.

- Izvinite gospođice ako ste nepismeni... - opet ne govorim, da se ne zamerim. Napamet popunim onaj formular. Gore pošiljaoca, dole primaoca, pa odem da pitam gđicu br 6 jel da joj donosim paket nazad ili da ostane na vagi.

- To će koleginica da preuzme, više joj nije gužva! - otkači me gđica 6. Kod koleginice br 7 se nakupilo četvero ispred mene, davno bih prošla da me šestica nije preusmerila na svoj šalter.

- Jel vi to mene zajebavate? - uljudno upitam pa potražim šefa, ali njega nema, šef je može mu se! Tako mi barem reče šalteruša br. 1, pošto sam odbila da njoj objasnim za šta mi treba šef.

Vrana vrani oči ne kopa, zna narod.

Vratim se na broj 7. Čekam. Najzad dođem na red, predajem onaj sadistički formular, u kome su slova sitnija negu na uptstvu za upotrebu lekova, a šalteruša osu paljbu na mene.

    - Morate ponovo da popunite, nije dobro! Gde je vaša adresa?

    - Ne vidim gospođice, na žalost jako su vam sitna slova, molim V...

    - Pa šta vam ja mogu, nosite naočari! Ja nemam vremena!

- Nema naočara sa kojima bih ja videla tolicka slovca. Molim vas upišite adresu, eto je na paketu...

- Šta da vam ja radim! - i pruži mi novi sadistički formular!

- A šta radite sa ljudima koji su potpuno slepi? - tek radi provere okrenem se momku iza sebe i zamolim - Jel možete Vi da mi ovo popunite?

- Žurim! - odbrusi dasa i zali me mržnjom kao hladnom vodom.

- E, pa kad žuriš, sačekaćeš da ubedim šalterušu! - pomislim ja i, uprkos tome što mi se suze od nemoći već slivaju niz grlo, uzmem da uveravam i moljakam bezdušnicu. Ona mi naširoko priča kako je gužva, ona nema kad, ne mora to da radi, ko vam inače popunjava formulare, nosite naočari, dođite sutra (paket ima 5 kg da ga nosim po poledici a sestra ga u Apatinu čeka!). Toliko je pričala da je za to vreme mogla roman napisati a ne formular dopuniti. Kako to, bre ljudi ona prima platu a ne mora, dok ja i plaćam i moram? Ima li to još negde u svetu ili smo mi jedina vikojebina?

    Najzad popusti, upisa ulicu i broj pošiljaoca, koji već čitko pišu na paketu, natera me da ponovo upišem br.l.k, da joj do u dinar dam sitno 161 dinar i kaže - To je to!

- Hvala! - velim ja kroz suze, stid me što plačem, pa odem bez ikakve potvrde o tome da sam poslala paket. Sad može i da ga baci... Izvučem se iz pošte kao krivac pred onim redom nesrećnika što se iza mene napravio dok mi je gospođica Š6 preglasno i naširoko objašnjavala šta sve ona ne mora da radi za platu. A ja za svoje pare moram!

          Previše mi je prostakluka tih koji parkiraju džipove po pešačkim prelazima, pa zbog njih moram pod autobus u slanu bljuzgu, ovih koji štampaju formulare samo za sokolove a zahtevaju da ih popunjavaju babe i onih što me svakodnevno lažu po televizijama da smo mi maltene u Evropi. Samo što nismo!