<<

VLASNICI, POTROŠAČI I ZAGAĐIVAČI PLANETE

        U TAMO DOLE Brajson nas upoznaje sa fantastičnim mogućnostima Australije. Tamo premijer može da ode na plivanje i - da ga pojede krokodil. Bil to zove ”plivanje posle koga ne treba peškir“. Kakva divna zemlja!

          Doduše, naseljena je samo po obalama. Između gradova čovek se mora ozbiljno naputovati. Ipak su doseljeni Australijanci domorodačko stanovništvo saterali u mišju rupu. I danas ima ljudi koji bi ih sve povešali, pa se Aboridžini, ako ih uopšte sretnete, vuku po ulicama kao klošari izubijani, jadni i osakaćeni. Dakle, i dole su bahati waspovci učinili ono isto što i u svim delovima sveta koje su „otkrili i civilizovali“ tj. oteli. Kad bih ja sad otišla u Zemun i otkrila neki krasan četverosoban stan, naselila se u njemu, pošto sam ga otkrila, a ubila svakoga ko se pobuni, da li bi se to smatralo otkrićem ili kriminalom? Kriminal je kad otkriješ stan, ali kad uzmeš kontinent, onda je to otkriće! Kad ukradeš jabuku, onda si lopov a kad mazneš kontinent, onda si civilizator?

          Australija se, jadna branila kolikogod je mogla, mislim bukvalno zemlja se branila, čudnim biljkama, životinjama, genijalnim morskim krokodilima koji jedu prajministre, ali nije joj pomoglo. Bio je neki gradonačelnik koji je svemu davao svoje ime, brdima, dolinama, rekama pa se sve i svašta po njemu zove i dan danas, a taj je ozakonio da se mogu ubiti Aboridžini ako nisu fini!? Tako je Australija civilizovana i sad nema nazad. Morala je da učestvuje u evropskim ratovima. Bil piše da je u WW1 poginulo najviše Australijanaca. Procentualno, u odnosu na broj stanovnika. To bi bilo u redu s obzirom da su bili dobrovoljci. Oni idu u rat da ubijaju ili da poginu, zar ne? Dakle nema mesta žaljenju.    

          Nama pak pričaju da je u istom evropskom Velikom ratu (koji evrocentrici zovu „Prvi svetski“) poginulo procentualno najviše Srba. Srbi, osim prebega iz austrijske vojske, nisu bili dobrovoljci, već su regrutovani da brane Srbiju od AU velesile što je zajedno sa Nemačkom došla da ih „okupa čelikom“ kako se slikovito izrazio her kajzer. Braneći kralja i vladu koji su bežali preko Albanije umrlo je ili poginulo, oko 100 000 Srba. Ta se bežanija u našoj istoriji naziva junaštvom, jer su štitili kralja i vlast koja je bežala noseći sanduke sa zlatom i račune stranih banaka. Zato su ih, cicije Grci, primili raširenih ruku. Da bi se i danas lelemudilo o bratstvu pravoslavnih Srba i Grka, ćuti se o tome da su Srbi sve usluge i hranu uredno plaćali. Neka su platili, ali zašto je to bratstvo a letovanje u Turskoj nije? Još sad ispada da je izginulo najviše Australijanaca! Samo zato što Brajson nije čuo za srpsko stradanije. Kao što nismo čuli ni mi u osječkoj gimnaziji gde su nas učili da je WW1 počeo '14. i svršio '18. Ništa više, ni na kojoj su strani bili braća Hrvati ni kako su pesmom pratili slavnu tevtonsku vojsku koja je išla da zgazi Srbe u Srbiji. Dok sam bila u gimnaziji bili smo više nego braća, pa im je to oprošteno, skupa sa još većim nestašlucima iz WW2...

          Inače kad se preripe predugačke vožnje kroz pustinje, ovo je sjajna knjiga, vrlo duhovita i iskrena. Brajson se zbilja naradio da je napiše. Ne bih se toliko drndala kroz bespuća ni kad bi mi garantovali da ću gledati krokodila kako guta

premijera... Joj, možda ipak bih!

          Za najnoviju, AMERIKA JEDNO LETO 1927  nije morao da se muči po drumovima, nego po arhivama. Ona ima najdužu bibliografiju ikada, šta je sve jadan morao da čita da bi je napisao. Možda je zato najmanje duhovita od svih njegovih knjiga. Rekla bih da je najdosadnija, a ipak vrlo interesantna.

          Pokušao je da nam dočara to istorijsko leto kada je Amerika, od ratom razorene Evrope, preotela primat u svemu. Filmska industrija postaje veća nego u ostatku sveta (negde se film čak i danas smatra umetnošću a ne industrijom). Kad nemi film precveta, pojavljuje se tonski. Radio kulminira, pa je izmišljena televizija i počinje njena ekspanzija.

          Američki film svetom se širi i njihovu estetiku i etiku. Obe sumnjive.

          Nikita Mihalkov veli: Razlika između nas i Amerikanaca je u tome što kod njih u prvom kadru čovek s mašinkom pobije 30 ljudi pa odjuri u noć a gledaoci ne znaju da li su sahranjeni, je li iko za njima plakao, da li su imali decu? A kod nas je pre 100 godina jedan gladni student ubio babu lihvarku, i mi još uvek raspetljavamo moralnu stranu tog zločina. Njegov brat Andrej Končalovski je ipak holivudski reditelj, a bakica im visi u Ermitažu...

          Lindberg je sam preleteo Atlantik i pokrenuo munjeviti razvoj američke avijacije. Istina, pre njega preletelo je 120 ljudi dirižablima koji su ispali previše zapaljivi. Mada se istini za volju i u avionima ginulo onoliko. 1914. prva avio sila bila je Francuska, sa 46 aviona, kao sve ostale zaraćene strane zajedno. Posle rata USA avijacija postaće nedostižna. Lindberg je bio najveći narodni heroj, sve dok se nije, posle, ispostavilo da je fašista.

          Što se još kasnije ispostavilo i za njihovu avijaciju o čemu, normalno, Brajson ne piše jer njega nisu bombardovali. Štajner kaže da su već 1939. samo 12 godina posle 1927. svi u Americi kupovali bombardere i lovce za nastupajući još strašniji rat. Lepo zaradiše!

          1927. godine vrhunac svoje grandiozne karijere doživeo je bejzbol igrač Bejb (e, ti su delovi ubedljivo najdosadniji od svega što je Brajson napisao! Piše npr. da su sve novine objavile na naslovnim stranama kada je Bejb skinuo kurije oko! Zbilja, koji idioti to pišu a za koje kretene što to čitaju?). Posle bejzbola na istim su stadionima priređivani surovi boks mečevi sa smrtnim slučajevima. Na jednom od najčuvenijih bilo je 150 000 gledalaca, skupa sa 8 guvernera, puno filmskih zvezda i sa uvaženim Al Kaponeom.

          Kad gangster postane narodni miljenik, ja to zovem “sindrom Robina Huda”, a dešavalo se i kod nas za vreme Miloševića. To znači da narod zapravo mrzi svoju državu, odnosno vlast, pa podržava svakoga ko sme protiv nje. Isto je i sa Al-om i sa Boni&Klajd itd. S obzirom na to koliko je tih gangstera-junaka u američkoj istoriji teško je poverovati da njihov narod baš tako jako voli tu njihovu državu.

          Misisipi je 1927. napravio nezapamćene poplave... Možda je to Bog pokušao da spreči ovaj veliki američki uspon, pa nije uspeo? Zbog poplava se deset miliona crnaca preselilo sa juga na bogatiji sever. Iz srušene i gladne Evrope došlo je još toliko doseljenika. Etnička bura.      

          Neka je žena s ljubavnikom ubila muža što novine razvlače do besvesti. S obzirom da je to vest kao kad čovek ujede psa, u odnosu na to kad mužić ubije ženu. Ali su potpuno zaboravili najbolju plivačicu ikada, koja je iste godine oborila pet svetskih rekorda u raznim plivačkim disciplinama, što jasno govori o bolesnom sistemu vrednosti na kome počivaju tabloidi, i društvo koje ih guta. Tabloide su, veli, izmislili Englezi ali su se stvarno primili tek u Americi i šire se kao kancer.

          Prohibicija, koja je za 13 godina uništila je mnoge srednje privrednike hotelijere, kafedžije, vinogradare, pivare itd koji su uredno plaćali poreze, a uzdigla mafiju i njene ilegalne destilerije, kockarnice i kupleraje. Država je denaturiranim alkoholom trovala i ubijala sopstvene građane. Posle kad čitaš o sistematskim progonima Italijana, malo ti dođe milo što su se eto izvukli u toj prohibiciji. Al Kapone je bio tipičan američki privrednik, ništa gori od Forda. Samo nije plaćao porez, zašto je i osuđen. Nisam znala da je bio napoleonskog rasta i da mu je već u 28-oj godini karijera kulminirala. A počela je tako što je izbačen iz škole jer je udario učiteljicu. Ona je prva počela. Njegovi reketi obračuni sa konkurentskim bandama i ubistva, sitni su prema 200 000  ljudi koje je Ford ostavio bez posla i prema Fordlandiji koju je pravio u Brazilu za uzgoj kaučuka, pa uništio domaće stanovništvo, i zagadio silne kvadratne kilometre pluća planete. O tom kaučukovcu čitali smo već strašne stvari kod Ljose.

          1927. se smatra dobom napretka u USA zbog procvata ekonomije (sve su prodavali razrušenoj Evropi) i nauke (naučnici su uzeti iz iste Evrope). Brajson pak piše da bi se to doba moglo nazvati i vremenom mržnje u kome se agresivno razvijala neka kvazi nauka eugenika koja je fašizoidno dokazivala superiornost delova bele rase, tj. Evropljana anglosaksonaca i tevtonaca. Dok su svi južniji Evropljani, od ispod Alpa, smatrani su inferiornima fizički i psihički. Bil prati sudbinu dvojice Italijana, koji su sprženi na električnoj stolici bez dokaza da su počinili zločin. Masovne akcija za reviziju suđenja, nisu uspele, a bilo je i dosta bombi poslatih na razne adrese. One uglavnom nisu eksplodirale, ali su dovele do mnogih racija u kojima je obično maltretirani nevini. Italijanima i Slovenima bili priključeni svi ne-belci i Jevreji, pa su uvedeni zakoni o prisilnoj sterilizaciji radi poboljšanja bele rase. Kaže da je sterilisano preko 60 000 ljudi. U 20 država ovi zakoni ni do danas nisu ukinuti. (Ako ste pomislili da možda zbog griže savesti, što su bili tako surovi prema slabijima i drugačijima, sada svima naturaju novu etiku gde ništa nije važnije od gej parada i inkluzije ljudi sa posebnim potrebama - varate se!Nije savest, nego su otkrili da se na njima može zaraditi kao i na staračkim pelenama.)

          U to doba mržnje mrzitelji su bili belci, waspovci. Fašizam je izgleda bio vrlo jak u Americi pa su čak i nemački nacisti dolazili na usavršavanje u USA. Ovo sam naslutila još u pričama Sinklera Luisa Čovek koji je poznavao Kulidža. Posebno je strašno što su se eugenikom bavili „superiorni umovi“, naučnici i univerzitetski profesori. Koje je podržavao i sponzorisao najkrupniji kapital.        Svaka revolucija, ustanak, svaki rat uvek ima neke spoljašnje sponzore, kao što su Karađorđa sponzorisali Rusija i Austrija, kako su Lenjina sponzorisali Nemci, a Japance za rat s Rusima Amerikanci (kao i mnoge druge potonje ratove, za koje su prodavali i oružje). Kad su 1905 oni dali oružje da Japan napadne Rusiju bez objave rata to je bilo ok, ali kad je posle par decenija Japan napao njih to je bio skandal! Kao što su u doba tzv Hladnog rata sve vruće ratove na tuđim teritorijama sponzorisali sa jedne strane Ameri a sa druge Sovjeti... Pitala sam se ko li je sponzorisao Nemce za WW1 i WW2 , i sumnjala na američki krupni kapital, koji je od tih ratova najviše profitirao. Ispada da je bilo baš tako, mada to Brajson ne kaže. Možda ne zna.

          Zanimljiva je i priča o nastanku svetske ekonomske krize 1929. koju su izazvali najmoćniji svetski bankari, jedan je čak bio na umoru, ali je „brinuo“ o budućnosti sveta. Pa o berzi koja je pukla ko mehur od sapunice, jer je tako bila i napumpana. Onda priča o Velikom crvenom strahu, od komunista, koji je USA zahvatio za vreme revolucije Panča Vilje u susednom Meksiku. Racije su bile svakodnevnica, vratio se običaj linčovanja još iz doba kauboja.

          Nije jasno kako i zašto se siromašna besna raja navuče da linčuje bilo koga za račun bogataša? Ne razumem tu raširenu potrebu bednika da se zavlače u moćničko dupe?!? Ili da se skupljaju u bande čak i na fakultetima. Za svakog moćnika Brajson piše kojem je „bratstvu“ pripadao na fakultetu, a onaj koga niko nije odabrao je praktično osramoćen i odbačen! Jel to ta demokratija do jaja?!?

          Bil je knjigu pisao služeći se novinama i drugim zapisima iz tog doba, pa se vidi da se u USA radi uvek o profitu, više nego o progresu, o karijeri više no o slavi, o moći, više nego o vlasti, o prestižu više nego o napretku, o skandalu i traču, više nego o dobroj priči. Osnovni pokretač tog sistema je Pohlepa.. pa je jasan i moral. Tj. njegovo ne postojanje. Filmadžije se satiru na snimanjima, bokseri ginu u ringu, avijatičari padaju s neba, kapitalisti otimaju radnicima i državi, država otima pristojnima... a sve to samo radi profita i eventualno slave. Mada će i najbogatiji umreti a najslavniji ostati bez trunke slobode i privatnosti. Čemu onda to? Vaspitani su da je profit jedini vredan, pa nije čudo što nemaju smisla za smisao. “Cilj opravdava sredstvo” a cilj je isključivo profit.

          Osim najbogatijih, svi su svedeni na potrošače, pacijente ili mušterije. Oni koji nisu ništa od toga, nisu ni ljudi. Bil često pominje poreklo bogatstava nekih velikih privrednika i uglednika, uzdanica američkog progresa i demokratije (na koju mi treba da se ugledamo i da prihvatimo njihove „vrednosti“ i „način života“). Jedan se obogatio vodeći državni humanitarni Fond za veterane, koji je ojadio za 200 miliona dolara, zbog čega je dobio cele dve godine robije, a odležao pola. On je, ipak jedini osuđen, druge niko nije ni dirao... Neki ministar što je bio zadužen za smanjenje poreza je poreze smanjio sebi i „oporavio“ se za milione dolara. Lider SAD, koji je živeo 90 godina bez osmeha, i nikom nije bio simpatičan ali su ga  svojevremeno nazivali „najvećim humanitarcem posle Isusa“ smislio je kredit za Austriju, kojoj Amerika zbog svog Ustava nije smela dati kredite, pa su ga uzele Francuska, Italija i Britanija, i prosledile Austriji. S tim da Austrija kupuje samo američku robu. Esterajh nije vratila, pa je američki Kongres pritisnuo saveznike da vrate kredite, mada se znalo da su oni samo posrednici i da nisu te pare ni videli. Tako je Amerika višestruko profitirala na račun svojih saveznika (što radi i danas). Taj je H.H. pravio karijeru čak i na poplavama koje je izazvao Misisipi te 1927, pa je ipak posle svega postao predsednik države. Na šta vam to liči?

          O krahu američke berze koji je doveo do svetske ekonomske krize 1929. (kao i pre par godina hipotekarna kriza, oni uvek izvezu krizu) piše da su se najbogatiji sračunato bogatili tako što bi prvo naduvali cene akcija, onda prodali svoje, pa povukli novce sa ogromnom zaradom i pustili da akcije padnu i da sitni igrači izgube sve. Ti sitniji su posle skakali sa solitera... Kad podvučeš crtu shvatiš da su u toj velikoj svetskoj ekonomskoj krizi najkrupniji opljačkali one sitnije, što je suština kapitalizma. Brajson ne otkriva (kao ni ja) da li je veći deo ljudi dostojan prezira ili to postane tek kad se nagura u masu? Zašto se ljudi uopšte skupljaju u masu? Jasno je da profiterima odgovara da imaju 150 000 gledalaca na boks meču, ali nije jasno zašto ljudi dođu tamo, kupe kartu, velika većina ništa ne vidi jer je predaleko... a ipak su tu. Sigurna sam da neki naučnici znaju mnogo više o ponašanju mase i da se to znanje zloupotrebljava danas više nego ikad, što omogućavaju masmediji. Televizija nas može učiniti glupom masom čak i kada ne izađemo iz kuće! I drži nas u strahu i stresu. Ne znam kuda to vodi. Bolje što ne znam?!

          Što je najgore, masovni su i ovi drugi! Šiitski propovednik, takođe Amerikanac, nekidan iz mog rođenog televizora traži rasni rat protiv belaca, koje krivi za svu nesreću planete! Sad i ja koja nisam maznula ni stan u Zemunu, nisam nikad posekla drvo, a kamoli zagadila pedalj planete, i ja ispadoh nečiji neprijatelj samo zato što sam bela?Nema veze što bi me „superiorni“ belci smatrali nižom rasom. Ništa nego da pustim bradu i brke!

          Naravno, uvek ima šanse da ono što se smatra mitom o Atlantidi koja je potonula u Atlantik, da to uopšte nije mit nego - proročanstvo.

          NI OVDE NI TAMO je izašla mnogo pre 1927, pa je shodno tome mnogo bezazlenija i duhovitija. Opisuje Bilovo drugo putovanje po Evropi. Prvi put je putovao sa nekim dosadnim prijateljem, sedamdesetih godina XX veka,  a drugi put sam, devedesetih. Mada smo ista generacija, ipak smo sa suprotnih krajeva planete, pa je čudno koliko se Bilov i moj dožvljaj Evrope poklapaju. Potpuno isto smo doživeli Brisel, Švajcarsku, čak i Nemačku, gde ja nisam nikada bila.

          Meni doduše nisu pričali anegdotu o Trockom koji je 1916. mesecima džonjao za jednim stolom u nekoj bazelskoj kafani, u blizini koga su razgovarali dvojica Švajcaraca. Pa će jedan:- Jesi čuo da će u Rusiji dići revoluciju? - Na šta drugi reče: - A ko će da je digne? Možda ovaj? - i pokaže na Trockog koji bleji. (Sad bih se kladila da je Trocki čekao sponzore!)

          Međutim, opisujući Bugarski sunovrat i tranzicionu bedu posle pada socijalizma Brajson (koji sebe inače smatra socijalistom) kaže da je ipak tužno što niko nije pokazao pijetet prema jednom tako časnom, mada neuspešnom, eksperimentu kao što je bio socijalizam. I veli da je šteta što je jedini uspešni društvenoekonomski sistem, a to je po njemu kapitalizam, baziran na POHLEPI.

            Moram da podsetim da su i svi drugi dr-ek sistemi bili bazirani na pohlepi sve od robovlasničkog, feudalnog itd i svi su ipak uspešno propali. Nije propao samo socijalizam niti samo zato što nije bio baziran na pohlepi. Propao je na bazi tuđe pohlepe, pa kako da mu se ukaže pijetet kad su pohlepnici još tu? Što ne dokazuje da su večni!     

          Zanimljivo da je pre Bugarske proputovao Jugoslaviju a nije ni primetio da je tu isti taj socijalistički eksperiment bio uspeo. (Pa je i njega, mada uspelog rasturila pohlepa. Najjača svetka pohlepa. Američka. I to ga je rasturila najstrašnije, baš zato što je bio uspeo. Ne pričam o kultu ličnosti ni o izvesnom teroru partije, pričam samo o tome da smo živeli bolje. Da se nismo bojali svoje senke. Na žalost mi koji se toga sećamo uskoro ćemo izumreti i ostaće reklamna priča da je to bio jedan nehuman sistem. Možda nije bio najhumaniji ali od ovog kapitalizma je bio bolji.)

          Primetio je, kao i ja, da se ispred Dioklecijanove palate govna ulivaju u more. Da je u Sarajevu sve ćirilicom čega se ne sećam, ali pamtom jednog stopera koji je kod Metkovića tražio „vej for Kapadžebo“ jer je imao ćiriličku kartu. Ali eto nije primetio da je to ipak socijalitam. Potrošnja je bila malo manja, ali je dostojanstvo bilo puno veće.

          Mislim da sam sad pročitala sve prevedene Brajsonove knjige. Kao i ostale vršnjake, Akunjina. Makina i Murakamija. Po kući me ipak zezaju da bi morali da mi nađu dedu, poput Brajsona, kad bi hteli da me udaju. Zato što je on jedini sa kojim se smejem na sav glas. Ali to je koješta. Nikad se ne bih udala za čoveka koji putuje Italijom i pije - pivo!

          (Jutros mi je stigla fotografija tetovaže na ruci nekog baje koji je dao da mu se na nadlaktici trajno naslika premijer. Kako god okreneš ljudski pakao se bazira na idiotizmu. Kad rešim da odem, nemoj da bi se neko zajebao da me pokuša zaustaviti!)