|
KVALITETNI POLOVNI LJUDI
Mirjana Đurđević i
Javila mi se devojka-autorka, na stabilni telefon, znači biće priče. Uvodno me obavesti da ću postati baba, što će me skroz preporoditi. Kad me nije infarkt preporodio! Ispade da me opet voza kroz novi roman, kao Olgu, što je počela još u romanu Leš u fundusu pa će u 15-om romanu biti unučadi... A u stvari super je što nisam pročitala Bunker swing jer joj treba neko ko nije čitao roman da pročita scenario za film i proceni je li dobar i jasan. Znači samo ja u BG nisam pročitala istoga, kad si original, onda si original. Pristanem, mada ne volim scenarije, to je kao kad vam daju da probate presnu smesu za kobaju i ocenite kakva će biti kad se začini, osuši i ispeče. Ili da gucneš kominu i proceniš kakva će ispasti rakija. Ali, zbog drugarstva, odem po 115 str. scenarija i čašicu od tri sata ćaskanja. Jedva otmem 120 minuta sopstvenog života da ga pročitam u cugu kako valja čitati dramske forme, da bi se stekao utisak o balansu, priči, zapletu, ritmu, licima i svemu ostalom. Dramske forme (do ovih novih postdramskih, gde može sve) obično se drže na situaciji, sukobu i zapletu, što im dođe kao vezivno tkivo. Jasno, treba još mnogo toga, priča, lica, spletke, atmosfera, duh, stil, žanr itd. Ako vas sve zanima studirajte dramaturgiju, ako vas prime. Tamo ćete naučiti šta treba, ali nećete naučiti da pišete, jer za to treba talenat. Ima naravno i onih koji tamo izbruse svoj talenat i postanu sjajni pisci, ali većina su oni koji znaju kako treba a ne znaju da napišu. Oni postaju dramaturzi i procenjuju dela ovih koji znaju da pišu. M.Đ. nisu primili na tu dramaturgiju, pre pola veka, pa joj je stalo da se dokaže kao dobar scenarist, pošto se već dokazala kao romanopisica jer je onomad nisu pustili da doktorira kao inženjerka hidro...nečega. Zaplet dobre drame ili scenarija, (meni) geometrijski liči na raznostranični trougao oslonjen na hipotenuzu. Penje se, zaplet, dužom katetom pod uglom od 30 stepeni (može stepenasto ili skokovito, ali se penje napeto, i sa peripetijama) sve do vrha trougla tj. ugla od 90 st. gde je kulminacija i počinje rasplet. Rasplet silazi duplo brže do ugla od 60 st. gde je kraj. U scenariju Bunker swing, glavni zaplet izgleda kao Ćarobnjakov šešir iz istoimenoga hrvatskoga crtaća. Penje se po obodu šešira jedva 15 st punu trećinu komada, da bi u drugoj trećini đipio ka špicu šešira i strmopizdio se prebrzo dole na obod, pa celu treću trećinu puzio prema kraju. Rakija, kao važna tema pojavljuje se tek na 23. str. (od 115) a na 58. dolaskom Đurašinovim, počinje kulminacija koja traje do 76. (tj 18 str.) kad saznajemo da su ga “utepali”. Već od 77-me ide rasplet i traje sve do 102, dakle 25 strana! Do prirodnog kraja, tj. odlaska iz Čikaga i prolaska kraj Karanfila i njegove žene sa curicama. Na nesreću posle ovog kraja ima još 15 strana (i bar 15 minuta!) njihovog dolaska u rodni kraj, sa mnogo puta rabljenom zabunom na železničkoj stanici i sa Anđinim porođajem u Drenovcu što deluje kao iz nekog drugog filma. Pojma nemam čemu bi to služilo osim da se pokaže kako se može smisliti i nastavak... Sama forma scenarija je jako dosadna i nervira (mene kao) čitaoca, jer je neki mistifikator izgleda smislio kako da se napravi pametniji, pa nema ni opisa karaktera tj lica, nego odjedared usred teksta piše: (30 god. ili iskoče sise) Nema ni slike prostora, samo odnekud ispadne šemizet. Nema ni geografije najvažnijih mesta radnje. Ali se zato stalno nepotrebno pojavljuju neke šatro stručne kratice INT (unutra) i ENT (napolju) CONTINUED i sl. Meni bi bilo logičnije da piše: u podrumu, u kujni, u Brašinoj sobi, pa bismo znali da je INT, pošto on ne spava na sokaku. Mogu da zamislim koliko će trebati glumcima da popecaju podatke o svom liku ili scenografu da popeca podatke o potrebnoj scenografiji. Ovu su formu autorki (i dvojici koautora) dali oni koji tvrde da o filmu znaju više od nje, ali ja nisam sigurna da je nužna baš ovakva forma scenarija koja razbija koncentraciju, krije podatke i nervira čitaoca. Pošto je u romanu sve jasno da jasnije ne može biti! Punokrvna Sremica Anđa udaje se iz Krčedina u Ameriku za svoju pubertetsku, platonsku ljubav Švabu Gintera. U Čikagu pak zatiče podbulog kockara, koga uskoro pijanog zgazi tramvaj, a ona nasledi kuću i trgovinu pod hiporekom i gomilu dugova, što je dovodi na rub gladi i očaja. Kolega sa časova engleskog, mesar Braša, rado bi je ženio, i donosi joj na poklon sirovu svinjsku glavu zamotanu u novine (umesto cveća!). Što joj daje ideju da otvori kuhinju za sirotinju. Braša postaje dobavljač drugoklasnog mesa, jer u fabrici gde radi ima popust, a uskoro se pojavljuje i Tričko, nosač na pijaci, koji ubrzo avanzuje u dobavljača povrća. Kako se posao širi, troškovi rastu, pa ona iznajmi spavaću sobu njima dvojici. Stara kuća se raspada te Tričko jednog dana dovodi Žarka da popravi sve po kući. On je za Anđu najlepši muškarac na svetu kad ga okupa i obuče, ali se ispostavi da ima epilepsiju od ratne kontuzije iz Albanije ili iz vojne bolnice gde su ga operisali. Napade dobija kad se uzbudi, ništa od seksa. Sređujući po kući on otkrije da u podrumu imaju skoro čitav kazan za rakiju. Menza im je sve manje rentabilna, pa počinju sa pečenjem rakije, što je u doba prohibicije najprofitabilnije. Nakon niza peripetija, ustale proizvodnju grape od suvog grožđa, zaštitu i stabilnu trgovinu sa Mafijom, koju predstavlja lepotan Karanfil. Sa njim Anđa obavlja poslove od seksualnih do finansijskih. Taman im lepo krene, kad bane iznebuha pop Đurašin iz Kolašina odnosno San Franciska, tvrdeći da je kuća njegova jer mu je ostavio prijatelj Ginter za dug od 100 $. Pa kako raspop prezire cure, a momci mu nisu dorasli odluči da preuzme i Anđu i kuću i biznis i prebaci ga sa italijanske na irsku mafiju. Teška srca Anđa zatraži zaštitu od Karanfila i uskoro pop zapliva po dnu river Čikaga, izbušen ko đevđir. Društvance se obogati a Anđa sazna da je u Krčadinu nasledila svekrovo veliko imanje, pa reši da se, pre pada prohibicije i propasti ilegalnog posla, vrati kući gde će biti gospoja. Žarko pristaje, Braša neće da se vrati bojeći se da je tamo u davnoj tuči ubio Mađara Gabora i da ga čeka robija, a Tričko, koji je u Ameriku stigao slučajno nema dokumente za put. Zato se Anđa, kao Amerikanka udaje za Trička i, mada je trudna sa nekim drugim, pravi svadbu da bi imala fotke. Slika svu trojicu kao đuvegije. Pakuju se tajno od mafije, kobajagi idu na izlet. Prolaze pored Karanfila sa debelom malom ženicom i četiri kćeri obučene poput anđela. Tričko bi se pozdravio “s Karanfila”, ali mu ne daju, pa slutimo da je mafijaš srećni otac odlazećeg embriona, Srbina. Lep Kraj. Ko je i zašto prirodnom kraju dopisao parče drugog filma, ne znam, ali vidim da je poremetio i zaplet i radnju i priču, što je sve u u romanu na mestu. Bez zlobe i zloće, podsetila bih na rusku poslovicu: šest babica a dete kilavo. Roman je pisan na nekoliko originalnih dijalekata i iskvarenih govornih jezika od sremskog i torlačkog do engleskog, švapskog, što ga čini pitoresknim i punokrvnim. Priča i lica (polovni ljudi) su vrlo originalni i zanimljivi, a o ideji da ne pričam! Podržavam promociju poliandrije! Priča se da na Tibetu postoje zajednice gde se po nekoliko muškaraca udruži da bi izdržavali jednu ženu. Ako nekim od njih nije zadovoljna, žena samo izbaci njegove cipele preko praga i taj mora da ode. Slično tome, kada posle Velikog rata, (kao i posle svih ratova) svet ostane pun škart-đuvegija Đurđevićeva & Mlađenovićev smatraju da rasna cura ima pravo da od nekolicine nekompletnih maskulinuma kompletira sebi onakvog kakav joj treba. U Anđinom slučaju to su 4 komada, 1 kompletan ali oženjen (Karanfil), 1 najlepši na svetu ali kontuzovan i nepodoban za sex (Žarko), 1 neoštećen, ali nikakav i balav (Tričko) i 1 zemljak, dobar ali debeo mator i ružan (Braša). Jedino što se meni u toj višesupružnoj zajednici ne sviđa je da Anđa svima pere gaće i sprema, ali srećom ukusi su različiti. Na isti način nastalo je i mnogoženstvo kod muslimana. Kad je Muhamed zabranio ratnicima Arapima ubijanje ženske dece (kao neupotrebljive za rat), nastao je problem ko će sve to da izdržava, pa su mućkarci milosrdno pristali da uzmu onoliko žena koliko mogu da izdržavaju. Ili one njih, to je varijacija... Sve sam ovo autorki pokušala da kažem (jer mi je to i tražila) u nekoliko telefonskih razgovora, ali što od nje, a što od sebe, nisam uspela da dođem do reči, nego su mi već dva puta stizali novi prepravljeni delovi scenarija, samo da bacim oko. Ne mogu da bacim oko, samo jedno mi je upotrebljivo, a kad se setim priče da je D. Kovačević napisao hiljade strana scenarija za Podzemlje uplašim se da bih do kraja pismenosti čitala nove verzije scenarija. A čekaju me još neki omiljeni pisci. Zato pišem šta mislim jer sam i ja nekakav skriboman.
|
