Nije klasičan, ali teatar jeste. Bilo je 3000 gledalaca koji su kupili karte. Rasprodane su 15 dana ranije. Vešala su podignuta u dvorištu Sudbenog stola (tj. Suda) u Osijeku. Znači, otvorena scena, odnosno tzv. ambijentalno pozorište. Turci bi takvoga razbojnika onomad nabili na kolac, Kinezi i danas streljaju jedan na jedan, svako ima svog dželata koji mu puca u glavu iz pištolja, sve sa belim rukavicama… ali oni barem ne prodaju karte! To je ta suptilna ali perfidna civilizacijska razlika… Za Čarugino vešanje u dvorištu Osječkog suda pšrodato je TRI HILJADE KARATA! Čudim se sa prijateljicom:

- Čuj ovo: “Do februara 1925. Čarugino suđenje je bilo danima u središtu medijske pažnje.” Dakle i reklama je bila kakva se samo poželeti može, nije čudo što su karte planule. “Ni glumci osječkog teatra nisu propustili tako važan događaj. Za njih je bila pripremljena počasna loža, da što pažljivije „nauče“ kako se umire.” Eto, neka i glumaca jedared u počasnoj loži! Nema veze kakva je prilika! Za glumce je važno znati umirati…
- Za djecu je bilo besplatno, znaš…
- Fuuuuj! Zar su i deca gledala? Ne verujem da bi neko poveo klinca...
- Bogami, je. Odgojno pedagoške mjere. Da im poslije ne bi padalo na pamet da prave pizdarije. Da su ove današnje lopine u djetinjstvu gledale vješanje, ne bi danas ovoliko krale i otimale?
- Ne samo da bi krali i otimali, nego bi sve neposlušne još i vešali! I karte bi još prodavali. Nije Čaruga obešen za ono što je radio narodu, nego zato što je pljačkao bogataše i ljuljao mladi kraljevski režim. Državi Jugoslaviji bilo je tek 7 godina!
- Pa je… otimao je samo od bogatih…
- Šta ima da se otima od sirotinje? Samo država može da cedi sirotinju kap po kap, krvi i znoja, a razbojnici se uvek moraju zadovoljiti samo pljačkom bogataša. Onda se država, koja radi za bogataše, naljuti, pa goni razbojnika i lovi ga kao vuka…
- Kažu da je dijelio sirotinji… Zvao je sebe Slavonski Robin Hud.
- Eh, da li je baš delio, ili ih je malo potkupljivao? Trebali su mu jataci. Bar 5 ili 6 meseci ne može da se živi po šumama, a za to vreme moraš negde da klopaš i spavaš i trebaju ti jataci.
- Pa je… Tim više kad je bila raspisana potjernica…
- Zvali su ga odmetnikom i razbojnikom, on je sebe smatrao revolucionarom i pravednikom. Vikipedija konfuzno piše… “Ubio je čoveka koji se udvarao njegovoj devojci. Kada mu je lokalni knez zapretio hapšenjem, Čaruga ga je proglasio za izrabljivača naroda i ubio. Uhapšen je i osuđen na četiri godine robije u Zemaljskoj kaznionici u Sremskoj Mirtovici. Pobegao je kad su ga doveli u zgradu opštine da cepa drva. Vratio se kući, ali su ga oterali i iz kuće i iz sela, pa je otišao u šumu. Tu se sprijateljio sa razbojničkom grupom Kolo gorskih tića, pod vođstvom Bože Matijevića (zvanog Crveni Božo). Grupu su činili dezerteri, koji su pljačkali bogataše, pod izgovorom borbe protiv kapitalizma…” Guglala sam malo i našla da je izgubio majku u 10-oj godini, otac se brzo oženio a njega je ispisao iz škole. Pobegao je u Osijek da bi učio bravarski zanat (eh ti bravari!). Sa 17 godina je mobilisan u Austrougarsku vojsku koja je napala Srbiju. Slično su počeli su i Ruski revolucionari, zar ne? Samo što su oni pobedili, pa su priznati kao revolucionari, a Čarugini su pobeđeni, pa ih danas smatramo razbojnicima. Doduše, otkad je pukao SSSR i njihove revolucionare Zapad smatra razbojnicima. Na sva zvona se izjednačavaju njihovi zločini sa fašističkima.
- Pa i ovdje ih izjednačavaju! Jesi li vidjela onu tablu na zgradi koja je nazidana preko zgarišta spaljene sinagoge? Kod Kazališta. Piše da su sinagogu spalili fašisti 1943. a srušili komunisti 1945… Znaš da je mene sram što sam tu rođena… Hodamo po grobovima u ovakom krasnom gradu, to nije za vjerovat!
- A vidi ovo! Štampali su čak i plakat za vešanje, gde ga je neko nacrtao tako muževnog da ne liči na sebe, a Čaruga mu se čak i potpisao na taj plakat, čitkim rukopisom, i to ćirilicom…
- Pa jasno, on je bio Srbin…
- Ma bio je sujetan. Zamisli da potpišeš plakat za sopstveno vešanje? Kao da je plakat za premijeru. Nekom panduru ili već komegod - za suvenir?!
- Kao što ste se glumci i ti potpisali nama na plakatu Mušice, poslije premijere sjećaš se? Još ga imam!
- Čuj ovo: …rođen 1897. u selu kod Našica. 1914. Austrougarska vojska, napada Srbiju i počinje Prvi svetski rat i Čaruga biva mobilisan… U svađi ubija svog narednika i dezertira. Falsifikuje isprave pretstavlja se kao oficir… Dosta je konfuzno ovo! Dve godine posle rata Čaruga i Tići su još uvek pljačkali okolinu, pa su jugoslovenske vlasti 1920. proglasile vanredno stanje u Slavoniji. U jednoj od žandarmerijskih zaseda ubijen je Crveni Božo i Čaruiga postaje bođa Gorskih tića. Primirio se kao šumski radnik u Andrijevici i pred zimu je raspustio družinu do proleća… Ali 1923. posle pokušaja pljačke i ubistva, žandarmerija ih hapsi…
- A obješen je 1925. Pa ti su sudovi bili brži nego ovi danas! Skupa sa Čarugom je obješen njegov saučesnik Pavao Prpić, Hrvat, nisu bili nacoši!
- Nisu. Pod vešalima pred 3.000 ljudi, Čaruga je rekao: „Ja sam Jovan Stanisavljević Čaruga. Moj naklon, gospodine krvniče. Zbogom, narode, Čaruga putuje. To nije tako strašno. Idem veselo“.
- Meni ne izgleda veselo, nego odvratno… Nema tome ni 100 godina!
- Nema… ali neki kažu da bi se i danas razgrabile karte za bilo čije smaknuće. Kažu da su u arapskom svijetu javna smaknuća vrlo popularna. Ova predivna planeta naseljena je velikom količinom monstruka i bolesnika!

PS. Ovaj razgovor je vođen između moje školske drugatice, Hrvatice i mene. Zato je bilingvalan, ako niste primetili.