|
PAKLENA ZONA Svetlana Aleksijevič Svetlana Aleksijevič našla je savršenu formu za knjigu o Černobiljskoj katastrofi. Napisala je simfoniju ljudskih glasova, vapaja, tuga. Dokumentaristički postupak je, svojim talentom, umećem slušanja ljudi, empatijom i osećanjem za montažu, podigla na nivo prave umetnosti. Našla je način da nam približi sudbinu pojedinca, običnog, malog ili neobičnog čoveka čije je zdravlje, kuće i živote razorila velika kataklizma. Ova knjiga upozorava, ali na žalost, oni koje treba upozoriti, ništa ne čitaju, a od upozoravanja čitalaca knjiga, nema neke velike vajde. Žalim što ne mogu da preporučim Černobiljsku molitvu nikome ko je sklon vizuelizaciji, strahu ili depresiji, jer prvi neće moći da spavaju, a drugi neće moći da ustanu iz kreveta. Toliko je knjiga potresna. Osim toga, nema katarzu, koja je ovde prosto nemoguća. Svi koji znaju da isključe osećanja i identifikaciju sa žrtvama, treba da je pročitaju, ali oni koji na bilo koji način, kao vlasti ili kao naučnici odlučuju o izgradnji nuklearnih elektrana - morali bi da je nauče napamet! Knjiga počinje i završava se ljubavnim pričama dveju žena čiji su muževi "likvidatori" sanirali zonu posle nesreće, oni koji su tamo poslani naređenjem, ali su ih zvali dobrovoljcima. Piloti koji su iz helikoptera bacali olovne ploče u reaktor, gde je bila temperatura 3000 C a olovo se na 700 pretvara u otrovnu paru, monteri koji su isključivali struju po ispražnjenim selima, mladići što su čistili krov reaktora, vatrogasci, vojnici koji su sahranjivali cela evakuisana sela itd. Svi su, po povratku kući, umirali jezivom smrću. Prvo priča mlada trudnica, zaljubljena, koja svog muža i noću drži za ruku. On joj umire u bolnici, raspada se na najstrašniji način, a ona kao ni lekari, ne može da mu pomogne. Sakrila je trudnoću i slagala da već ima dvoje dece, da bi je lekari uopšte pustili k njemu. Beba će joj umreti na porođaju jer je primila preveliku dozu zračenja a ona će posle, sebi za utehu, roditi drugo dete. Kako li će živeti to dete-uteha? Ako je to uopšte moguće, poslednja priča je još strašnija. Priča žene koja veli da je rođena za ljubav. Njen muž, čijom se lepotom ponosila, pretvara se posle beskorisnih operacija u bespomoćno čudovište sa užasnim bolovima. Ni prva pomoć više ne dolazi jer mu nema pomoći, pa ga žena naliva votkom kroz cev za hranjenje. Umirao je u mukama godinu dana, molio je da ga odveze u „bolnicu za takve“ ali ona nije pristala. Tokom duge priče o mrtvom mužu, žena jedva da pominje dvoje žive dece. Mnogo puta govori koliko je bila srećna u braku, a na samom kraju priče kaže da ima i sina prvenca u ludnici i da će se sad posvetiti njemu. Ne znam kako i koliko vole ove žene!? Meni se čini da je i mnogo manja ljubav dovoljna da čoveku koji se toliko muči pomogneš nečim jačim od votke. Nečim konačnim! Ali možda ovde nastaje onaj isti fenomen koji je tema knjige Zašto se niste ubili? gde preživeli logoraš iz Aušvica objašnjava zašto se tamo niko nije ubijao, mada je bilo lako, samo se zaletiš na žice. Što se u radnim logorima događalo često, ali u fabrikama smrti ne. Možda prevelika patnja potpuno ubija ljudsku volju i dostojanstvo? Patnja nema nikakvog višeg smisla, lažu vas popovi i partijske vođe! Mnogi ljudi, na mnogo mesta u knjizi porede kataklizmu sa ratom, ali posle rata mir i pobeda su bili neka uteha, a posle Černobilja nema utehe. U intervjuu sa samom sobom autorka naslućuje vreme katastrofa jer je čovek ugrozio čitav božiji svet, životinje i biljke, vazduh, vodu i Zemlju. I kao hraniteljku i kao planetu. Nadajmo se da nije u pravu. Ipak, za većinu nestalih civilizacija, mi ne znamo kako ni zašto su nestale. Osim ako su ih uništile druge divljačkije civilizacije, kao što je glupi rimski vojnik ubio genija Euklida. Pa je moguće da i ova, globalistička, nestane nekako... samoubistvom... „Ima li nešto strašnije od čoveka?“ Neko kaže da je posle eksplozije „Svako postao ono što jeste.“ Začudo, jedan od likvidatora priča da se nikada nije osećao tako moćno kao na krovu reaktora i da se to osećanje ne može meriti ni sa najsnažnijim ljubavnim iskustvom. Priznajem da ovo nisam razumela. Jedan važan naučnik, fizičar tvrdi da je za profilaksu bilo dovoljno 4 kapi joda u vodi 3 puta dnevno, za odrasle, a po dve za decu. Predlagao je, veli, da se jod pusti u vodovod ali nije prihvaćeno - zbog moguće panike. Meni to zvuči tanko, ali ako je zbilja istina, onda bi trebalo pobiti čitav komandni lanac cele sanacije ove nesreće. Mada smrtne kazne više nema... Lik veli da je elektrana građena na brzinu, da su važni materijali zamenjivani neadekvatno, da je napravljena pet puta brže nego što bi je gradili Japanci... A Fokušima takođe nije izdržala... Mnogi su u početku verovali da pomaže mleko, a do kraja veruju da pomaže votka. „Da se nismo toliko opijali, ne bismo izdržali“. Celofan kojim su pokrivali bunare i zamotavali krave na paši, verovatno je pomagao isto toliko. Partijski kadar veli da su maske po atomskim skloništima bile prestare i loše te da zato nisu davane likvidatorima, a i da se ne pravi panika! Profesorka poljoprivrednog fakulteta tvrdi da se i zemlja mora lečiti kao i ljudi, kontaminirani krompir se može jesti ako baciš prvu vodu od kuvanja (?!), mleko ako se usiri (a seljanka veli da nije htelo da se usiri posle eksplozije). Divi se naprednim Zapadnjacima koji sortiraju đubre za reciklažu, do čega sovjetski čovek dugo neće doći, ali zaboravlja da su zapadnjaci to đubre i izmislili i napravili. Ovo smeće koje danas imamo je proizvod potrošačke „kulture“. Ruralna kultura nije bila potrošačka i nije čudo što se teško nosi sa potrošačkim đubretom! U velikoj "kulačkoj" avliji moje babe nije bila ni kesa đubreta godišnje. Seljaci su reciklirali otpatke svoje potrošnje, ali za reciklažu urbanog potrošačkog đubreta potrebne su fabrike. Profa dalje tvrdi da drvo, najčešći građevinski materijal u Belorusiji upija najviše radijacije i da bi nesreća bila manja da su im kuće bile od kamena ili cigle. Ali nema cigle! Seoske kuće su u skladu sa prirodom, a ne sa atomskom elektranom. Neki vajni istoričar ne kaže ništa što liči na misao i može da se zapamti. (Postao demokrata baš posle pada komunizma čim je sakrio knjižicu KP. Kakav je danas demokrata, takav je i komunisti bio.) Nekolicina smatra da je SSSR srušio Černobilj a nije Gorbačov... Možda. Osnivač fonda "Deci Černobilja" postkom političar, smatra Nemce superiornima jer je Lufthanza, besplatno prevezla hiljade dece na lečenje u Evropu. To je humano, ali je ipak malo lakše od sanacije kontaminirane zone promera 30 km i njene malo manje zagađene okoline gde živi svaki peti Bjelorus. A i evropska se medicina može malo ogrebati o tuđu nesreću... i proučiti na živim uzorcima zlokobne posledice katastrofe. Intelektualci za nesreću krive komunističke vlasti a mali čovek, običan narod, misli nekako ljudskije... lakovernije i fatalistički ali manje licemerno. Obični ljudi čije male živote najviše i najstrašnije melju veliki događaji... Naravno da su vlasti krive! Prvo zato što su izgradile tog monstruma, što su ga izgradile šlampavo, u sred plodne pitome zemlje naseljene proizvođačima hrane (a ne u pustinjama gde su vršene nuklearne probe) ali ne vidim dokaze da su vlasti krive jer su bile komunističke. A ni sav narod nije nevin. Lopovi i maroderi razvukli su i po buvljacima rasprodali sve što su krali iz evakuisanih sela, mada je bilo radioaktivno, i gvožđuriju koja je bila sahranjena pokraj samog reaktora su otkopali i razvukli. Koliko su li oni kontaminirali ljudi i nevine prirode, a nisu ni komunjare ni vlast? Evakuisani ljudi nesrećni su što su morali da napuste zavičaj i što žive čekajući pomoć u nepoznatim krajevima, a oni koji su se krišom noću vratili u zonu, vratili su se jer se boje drugih ljudi. Ovde su svi Černobiljci a drugi se često ponašaju kao da su oni kužni. „Rođena me sestra nije pustila u kuću jer je imala malo dete...“ Strah! Ako ti zbog svog straha pobegneš iz svoje kuće, zašto tvoja sestra nema pravo na svoj strah za svoje dete? „Ovo je šesta Nobelova nagrada za književnost ruskim piscima i kao u svim ostalim slučajevima kada su dobitnici bili Bunjin, Pasternak, Šolohov, Solženjicin i Brodski izazvala je polemike i podeljena mišljenja u štampi i široj javnosti...“ piše Enisa Uspenski na kraju knjige. Ne želi, ali ipak se upušta u pitanje da li je Nobelova nagrada politički motivisana. Jok i nije, zato su je i dobili samo kritičari SSSR-a, ali to ne znači da oni istovremeno nisu i dobri pisci. Bunjina i Brodskog nisam čitala, pa ne mogu da garantujem, ali ostali jesu. Šolohov je čak bio smatran režimskim, ali kad ga je režim najzad pročitao, shvaćeno je da baš i nije režimli-merakli. Do raspada SSSR-a nikad nisam čula, a sad na Googlu najviše piše o tome da je svoj prvi roman navodno ukrao od mrtvog belogardejca. Isto kao što kažu da je Lenjin umro od sifilisa (a ne od posledica atentata) da je Gandi bio peder a Hitler krasan slikar. Uskoro će i Musolini imati bujne lokne! Korekcije istorije, kao kod Orvela! (Juče 14.08.2016. je u udarnom terminu nedeljom uveče, na HRT-u išla patetična priča o hrvatskom teroristi idalisti, koji je zbog otmice aviona i ubistva policajca odležao 32 godine u zatvoru. Sad je „hrvatski vitez“ kao i ubica ambasadora Rolovića, her Barišić kome je nedavno podignut spomenik. Pa... istina i svi ostali vitezovi, su poput križara i templara- bili ubice, zar ne? Svi osim Don Kihota Viteza od La Manče. Možda se valja prisetiti i toga da je Hitler pokušao da stvori nezavisnu Ukrajinu, baš kao i Hrvatsku. Baš kao i danas. Naravno, ni jedna sila, nikada nije stvarala nezavisne državice, nego samo svoje marionete. To se narodu priča zato što političari veruju da je narod glup. Što je istina na kojoj se bazira demokratija. Gledala sam neku englesku dramu koja prikazuje kako su Ukrajinci sami pobili svoje Jevreje, što se pričalo i za Poljake. Zašto Englezi ne pišu drame o tome koliko su oni pobili?!) Svetlana u svojoj knjizi iznosi svoje političke stavove i to je njeno pravo. Ne samo da kritikuje režim i sovjetskog čoveka, njeni sagovornici smatraju ga inferiornim zapadnom čoveku. „Umesto da izgradimo dobre puteve, mi potkivamo buvu!“ kaže neki intelektualac... Činjenica je, takođe, da jedini lik u knjizi koji psuje i preti jeste neki komunista, čak staljinista, i da jedino on nema imena „Nisam pijan, ja sam komunista! Oni su bili za nas, za obične ljude! Demokratija? Ukinuli cenzuru. Šta hoćeš to i piši. Slobodan čovek. A kad umre slobodan čovek nemaš čime da ga sahraniš... Dovoze nam bajat margarin. I lekove kojima je istekao rok trajanja i nošene farmerke, kao da smo juče sa drveta sišli... j...ti! ... Vekna hleba je za vreme komunista koštala dvadeset kopjejki, a sada dve hiljade rubalja!“ I pre, i posle komunista, uvek Zapadu smeta nezavisna Rusija. Putin eto nije komunista, pa im je ipak trn u oku. Što reče Ršum „Bio sam komunista, sad više nisam i ne vidim da sam nešto bolji.“ E. Uspenski ubraja S. Aleksijevič u najbolje svetske dokumentariste tik uz T. Kepota, da prostite. Jer... stavljanje Svetlane Aleksijević pored Kepota je uvreda za Svetlanu, pošto je Kepot idiot (pardon, nisam odolela rimi!). Neka je začetnik dokumentarističke proze ali u njegovom hitu vrlo je uočljivo autorovo bolesno, sadističko uživanje u morbidnim detaljima. Ovo piše Brajson, kome možete verovati, ako ja koja se s njim slažem, nisam autoritet. Dakle moguće je da na ruskom govornom području ima deset živih pisaca koji svojim kvalitetom zaslužuju Nobelovu nagradu, mada ja trenutno iz taka, mogu da nabrojim jedva pet, ali to ne znači da je Svetlana nije zaslužila. Kao što je sigurno da su na dodelu uticali i politički razlozi. Ljudi daju pare, i slavu, što bi to dali nekom protivniku? Da li su komunisti nagrađivali liberale? Jesu, ali Sibirom. A i taj Sibir nije izmislio Staljin sam, tamo su logori bili još od carevine, pisao je još Dostojevski. U Aušvicu, Dahau, Birkenau, Jasenovcu nije ranije bilo carskih logora. Izgradili su ih fašisti za istrebljenje drugih naroda. Dakle, to uopšte nije isto, ma koliko danas stavljali znakova jednakosti. Jesu komunisti pobili Romanove ali su pre toga nemački i engleski monarsi mada bliski rođaci, odbili da im daju azil. Istorija je učiteljica života, što ne znači da nije kurva. Zato ja verujem i tvrdim da u velikoj literaturi, poput ove Svetlanine ima više istorijske istine nego u službenoj istoriji, koja bi možda kad neko drugi dođe na vlast, mogla otkriti da ni te prve eksplozije i požar u Černobiljkoj elektrani nisu bili baš sasvim spontani... Nego je promakao neki, nečiji specijalac...
|
