|
ALKOHOLIČARSKE I RATNIČKE PRIČE
Zahar Prilepin Ne znam zašto “šmekerske priče”? Da li je prevod tačan? Šmekeri su ljudi koji uživaju u životu, opušteno, bezbolno, bezopasno, elegantno, lepo, u biranim jelima, pićima, erotici, stvarima, umetnosti… Osmišljeno, a ne bezglavo! Ne ludački, nego razumno. Oni uživaju radi sebe, a ne protiv drugih. Nisu kukavice, ni revolucionari. Oni su naslednici Epikurejaca, to je filozofija uživanja, nije samo stav. Šmeker je bio Aristip koji nije stigao na oproštaj sa Sokratom, jer je bio kod lepe hetere. Što mu i danas zameraju zli istoričari. Šmeker je na primer moj profa kome donesem novu knjigu, a on ohladio šampanjac da proslavimo, i spremio zakusku kakvu nisam ni videla ranije. Ima 83 godine, poznam ga preko 40, celog života pije, nikad ga nisam videla ni pripitog a kamoli pijanog. Kad sam prestala da pušim, pitao me: - Zašto? ( svi ostali su pitali “Kako?”) - Profa puši i danas, ali za razliku od mnogih, ima mere. Ne zove bez razloga, ne kuka, ne popuje, ne priča radi fiskulture jezika i nikad ne završi razgovor bez poente. Kao i moj tata, koji nije bio profa. Glavna vrlina šmekera je sistem vrednosti i sopstveni ukus. On nije pomodar, nego je otmen. Ne pali se na marku, već samo na kvalitet. Šmeker je Akunjinov Erast Fandorin, npr. A momci u ovim pričama loču ludački, puše divljački i dovode sebe u idiotske situacije. Šmeker uživa u životu, a ovi nesrećnici se muče, ubijaju se jeftinim alkoholom. Šmekeri ne idu u rat, pijani ludaci i manijaci hrle. Dobro, znam, sirotinju su u rat poslali, ponekad čak naterali, u tome i jeste stvar, šmekera ne možeš naterati ni na šta, a kamoli na nešto što prezire. Naslovna priča CIPELE PUNE VRUĆE VOTKE govori o trojici mladih pisaca koji su izdali svoje prve knjige i sluđeno se muvaju po Sajmu knjiga. Oni jesu, neka "intelektualna elita", u vremenu kad se pita samo finansijska i politička elita. Oni su pisci i revolucionari, jedan je čak pozvan u Kremlj za ministra, ali oni nisu šmekeri. Jedan je obuo nove cipele koje ga žuljaju, od neke poznanice čuje da ih može omekšati vrućom votkom. Pisci odmah prepoznaju dobar naslov, jer je važan, i začikavaju se ko će prvi da napiše priču s tim naslovom. Taj “nažuljani” ostaje sam u kafani, poruči litar vruće votke, stavi cipele na sto i sipa votku. Izbacivači ga iznose bosog, a cipele ostaju da se puše na stolu, ali je pobedio, pošto je prvi napisao priču. Pobedio je, samo nije šmekerski, jer šmekera ne bi izneli na trg. On bi imao kafanu gde je njemu sve dopušteno, jer ga tamo vole. Postoji šansa da je pisac Prilepin lično šmeker, ali u tom slučaju pisalo bi “šmekerove priče”, zar ne? Smatraju ga ruskim Mopasanom i ruskim Vijonom, istina je da pomalo liči, ali ni jedan od njih nije bio šmeker. Kao što je bio Romen Gari sa kojim Prilepin takođe ima sličnosti, a koji je, inače, poreklom Rus (ubio se u 66-oj godini metkom iz pištolja kroz kapicu za plivanje da ne uprlja "scenu samoubistva" a zato pak da ga ne bi ponizila starost i zaslužio moje poštovanje!) Volela sam njegove romane Pseudo i Momo zašto plačeš, koji je sada, verovatno bolje, preveden kao Život je pred tobom). Na sličan način, u sličnoj dobi, ubio se i vrli bradonja Ernest Hemingvej, hedonist koga ipak ne bih nazvala šmekerom jer je ulipao svojom krvlju i razletelim mozgom čitav livingrum. Mada sam volela njegove priče i neke romane. Ej, bre Erneste! Ratnici u Čečeniji, u priči UBICA I NJEGOV MALI PRIJATELJ ne da nisu šmekeri, nego su, da prostite, paceri. A paceri su ludi ljudi koji upropaste sve čega se dohvate i čija dela makar i ordenje zaslužili, uvek pođu najgorim pogrešnim putem. Ogromni Serjoga, zvani Primat, odabrao je za najboljeg prijatelja sićušnog Gnoma, kojega će u prvoj “razmeni vatre” spasiti uz još dvojicu saboraca, od sigurne pogibije. I to će platiti vlastitim životom! Njegov će pak “veliki-mali prijatelj” Gnom opljačkati njegovu trudnu ženu (koja nosi dvojke) i odneti joj celu odštetu što joj je država dala kao nadoknadu za smrt mladog i voljenog muža! Sentimentalna trudnica neće ga prijaviti jer je, zaboga, bio prijatelj njenog muža. Gde je tu šmek? Nema ga, jok! Čak i sama ŠMEKERSKA PRIČA je zapravo pacerska: ”Bata je, za razliku od mene imao zlatne ruke. Istina poslednjih sedam godina služio se rukama da bi odvaljivao vrata i pravio narkotike, ali Rupčikov predlog (da otvore automehaničarsku radionicu) mu se svideo i momci počeše da razmišljaju od čega da počnu. Odlučiše da kupe slupan auto i od njega naprave avion!” ( A zašto ne podmornicu?) Bata je uložio celu maminu ušteđevinu, kupio krntiju bez kočnica, u kojoj su skoro poginuli dok su je šlepali iz selendre, kojom “prilikom” su skenjali i lepi Rupčikov, do tada ispravan auto. Jedina prava šmekerka u ovoj knjizi je baka koja slatko jede lubenice dok po njoj mile ose od kojih svi drugi beže. Kad je pitaju zar se ne boji da će je ose izujedati, ona kaže: “Zašto bi me ujedale?” I ose je ne ujedaju. Ubedila je ose! Možda se izraz “šmekerske” odnosi na izbirljive čitaoce, neke sladokusce? Teško, jer njih je toliko malo da ih ni jedan normalan izdavač ne bi uzeo za ciljnu grupu. Pošto sam dakle ustanovila da podnaslov ne funkcioniše na srpskom rešim da ga proverim u ruskom. Obratim se Guglu, jer se svi obraćaju Amerima kad proveravaju Ruse. U Google translate ukucam “Пацанский рассказ” i glupi Amer ga prevede kao “patcanski priča”. Možda oborotno? Ukucam “šmeker” on prevede kao “šmeker”. Onda izbrišem рассказ i još par slova, da bih došla do korena reči, i tek kod “пацан” Google se smiluje da mi to prevede kao “дете” ...Al ni to ne mora biti tačno, bukvalne su te mašine. Pod plafonom imam vrle i debele ruske rečnike još iz doba studija, kupljene u Moskvi, ali nemam merdevine, pa kad se setim koliko bih prašine morala istresti pre nego što postanu upotrebljivi - odustanem! Šta me briga kako se na ruskom kaže šmeker a kako na srpskom “Пацанский” !? Eto, to vam je šmekerski gest, odustati kad postane prenaporno i kad izgubi smisao (mada ja nisam šmekerka). Šmeker ništa ne radi "pod svaku cenu" samo po prihvatljivoj ceni. Zapravo mi je dovoljno što znam da ovo nisu šmekerske priče, mada su dobre, a o tome da li se u ruskom podnaslov slaže sa suštinom priča - neka se brinu Rusi! Ionako ih je više. Ali ako “пацан” stvarno znači dete, Hrvati bi ga mogli prevesti kao “picanske priče”. Pican je naime nezreli balavac, nebitnih godina, kakvih ovde u knjizi, kao i u životu, ima previše i obično (uvek!) su muškog roda. Uostalom sva je prilika da je čudni podnaslov “šmekerske priče” marketinški potez. Svi bi voleli da su šmekeri, a sve ih je manje. U savremenom marketingu ionako je svašta dozvoljeno. Kad može vlada, čiji narod gladuje, svoj stodnevni rad da oceni i proglasi "izuzetno uspešnim" zašto se ne bi mogle pacerske priče proglasiti šmekerskim?!
|
