|
PRIHVATLJIVA CENA RATA
Noam Čomski
Prihvatljiva je samo ona cena rata, KOJU PLAĆAJU DRUGI. Što je slučaj sa mnogim previsokim cenama. Zato je Americi svaka cena rata prihvatljiva. Ne bi bila na sopstvenoj teritoriji, jer bi se rat mogao oteti kontroli. Otimaju se i ratovi na tuđim teritorijama, ali to nije bitno, pošto posledice snose nebitni narodi. Poput Vijetnamskog, latinoameričkih, Sirijskog... Noam Čomski, kao univerzitetski profesor, odlično formuliše ono što mi znamo, ali je prilično verovatno da Amerikanci, pogotovo poslušni intelektualci još ne znaju. Narod možda zna, ali se ne pita. Piše kako New York Times, inače desničarski list (naci), određuje manjim medijima “ono što bi ih trebalo zanimati sutra!”. Svi to slušaju jer su prošli čvrstu edukaciju poslušnosti, i zato što će ako ne poslušaju, biti izbrisani iz sopstvenih života i poslova. Prosto. Kaže da “stvarni masovni mediji žele odvratiti pozornost ljudi”. Tzv. elitni mediji zavisni su od mega-kompanija ili su čak u njihovom vlasništvu. “Sveučilišta npr. nisu nezavisne ustanove. Postoje ljudi razbacani po njima koji djeluju nezavisno, ali tako je i sa medijima. Tako je i sa korporacijama... i sa fašističkim državama... Ali institucija kao takva je parazit. Ovisna je o vanjskim izvorima pomoći... korporacija... ili vlada što je praktično isto. Neposlušni ljudi će biti iskorenjeni usput, počev sa vrtićem, pa nadalje.”... “Većina onoga što učite na Harvardu je ponašanje Kako se ponašati kao član višeg sloja, kako pravilno razmišljati i slično.” Mi smo pak oduševljeni kad nam najbolju decu prime na neki od tih univerziteta. Naši se mediji i mnogi pojedinci dive sjajnom obrazovanju i prohodnosti koja se stiče na Prinstonu i sl. Prohodnost je, naravno, bazirana na poslušnosti i elitizmu a ne na stvarnom znanju niti na obrazovanju, koji su se možda bolje mogli steći na nekim domaćim univerzitetima. Ali i naši se, od tranzicije naovamo, takođe više bave “izdavanjem licenci” za bavljenje nekim poslom a ne savladavanjem zanata i znanja potrebnih za dotični posao. Ili se bave prodajom diploma. Još je Erika Jong, šezdesetih godina XX st. pisala u romanima o tome kako je program studija za odlične studente neuporedivo lakši nego za osrednje, te da ona kao odličan student ne bi nikada uspela savladati program za slabe. Kod nas je tada program za sve bio isti, mada su profesori prelistavali indekse pre upisa ocene, i povodili se donekle za onim ocenama koje tamo već stoje. Čomski piše da velike medijske korporacije prodaju svoj proizvod. “Proizvod je ... publika”! Njihov posao je da od “populacije napravi gledaoce a ne sudionike u životu.” To je jasno! Čak se i vrhunski sportovi razvijaju tako da se normalan čovek ne može lično njima baviti, nego je pozvan samo da gleda kako se bave carevi i robovi vrhunskog sporta (odabrani, dresirani, dopingovani, drogirani...) Kao što se ne bavimo, nego samo posmatramo “vrhunske sportiste” tako nije potrebno ni da živimo već da samo piljimo u “živuća bića” po rialitijima i tabloidima. Više će se pisati i pričati o tome da čuvenu glumicu mlati muž, nego o tome kako je odigrala neku naslovnu ulogu. Koji pevač ne plaća alimentaciju, ko je vozio pijan, od koje tajanstvene crevne bolesti umire Kastro? Od smrti? Sada i kod nas postoje lica koja su “javne ličnosti” a nemaš pojma zbog čega, nit šta rade nit šta znaju, a ličnosti uopšte nisu?! Ovako naopaka uređivačka politika služi tome da bi se pažnja posmatrača izdresirala, pa da se može usmeriti u kojem god željenom pravcu. Ne po njegovoj, nego po želji vlasti i korporacija. Nema da živiš, nego samo gledaj, i to ne ono što želiš nego ono što ti se kaže. Posle tvrde da TO narod zanima! Farma! Nikad mi nije bilo jasno zašto bi bilo koja tv kuća kupila licencu za to ili za Velikog brata. Sad znam. Mora, da bi joj bilo dozvoljeno bogaćenje. I opstanak. Onda nije čudo zašto je najveći promoter npr. naše savremene vlasti baš tv Pink... Gledaoce svako malo pozivaju da glasaju i odaberu jednog od tih “pametnih tipova” podobnih i predodređenih da vladaju. Čime preuzimaju odgovornost za odluke koje donosi vlast. Kad se ispostavi, a ‘oće!, da je “izabrani” lik idiot, ja sam kriva što sam ga birala? Zato sirotinja obično ne ide na izbore. Dosadilo joj da još bude i kriva za pljačkanje i tlačenje sebe. “Ne postavlja pitanje zašto sam ja odgovoran čovjek, a neko drugi je u zatvoru. Odgovor je očit.” Odgovoran je pokoran, a nepokoran ne nepodoban, pa kad tad završi u bajboku. Dakle, logično je biti pokoran!?! Jer neposlušni propadaju. “Nakon WW2 USA su više-manje zagospodarile svijetom. Promjena je nastala već poslije WW1 a Amerika je od dužnika postala zemlja koja daje kredite. Nije bila moćna kao Velika Britanija, ali je po prvi put postala bitna u svijetu... Meta državne propagande su bili američki intelektualci na osnovanoj pretpostavci da su oni najlakoverniji...” Otkriće da su intelektualci najlakoverniji izgleda da je francusko, ja sam ga našla u, tada već prestaroj knjizi “Manipulacija masom” još 1970. Istraživanja su bila pokazala da je najlakše izmanipulisati studente, srednjoškolce, intelektualce, mnogo je teže smuvati radnike, a najteže seljake. Brajson istu svetsku ekspanziju USA objašnjava na primeru avioindustrije, u kojoj su USA uzele primat od Francuske, koja je do prvog svetskog rata vodila u svetu. Dok je Evropa ratovala i rušila se, USA su razvile avioindustriju, proizvodnju oružja itd. Već na kraju WW1 ušli su u rat i isprobali ta nova oružja, a već 1939. cela Evropa je u Njujorku kupovala lovce i bombardere (Džon Štajner). Osim SSSR-a, naravno, što se Rusiji ni danas ne prašta. Uostalom, običnom tv gledaocu jasno je da, kada padne Erbasov avion ili Konkord, onda se o tome priča u svim vestima, ali ako se ne pominje marka aviona, budite sigurni da je bio made in USA. (Ponekad se karte sklope tako da zbilja izgleda da su USA zakuvale oba evropska-svetska rata da bi, od svojih prijatelja i saveznika, preuzela primat u svemu. Kao što su nedavno zakuvale ratove u Jugovini i Ukrajini, da ne pričamo o “arapskom proleću”...). Čomski se ovde uglavnom bavi meinstrim medijima i time kako oni služe vlastima, a vlasti, naravno tzv “nacionalnim” korporacijama i krupnom kapitalu što se zove “nacionalni interes”. Kaže da američki mediji mogu za dva dana da proizvedu “patriotsku histeriju” takvu da ispadne kako je čitav narod tražio rat i da ga pošalju u neku svetsku vukojebinu da pogine za pederske guzice nekih kapitalista. (Kad već rekoh pederi, jasno je da je američki izum i to novo ljudsko pravo na jebanje u dupe umesto prava na život i dostojanstvo. Nemam ništa protiv, ali meni npr. to rektalno pravo uopšte ne treba, a život i dostojanstvo bi mi trebali.) Objašnjava kako su USA vršile agresiju na sve države centralne Amerike, El Salvador, Nikaragvu... Nakon invazije na Grenadu u kojoj je 6000 američkih specijalaca pokorilo šačicu Kubanaca osvojivši 8700 ordena, Regan je svečano izjavljivao da su USA ostale nepokorena veličina. Sve te države Čomski i dalje smatra kolonijama USA, o čemu se takođe ćuti. Masakr koji je Kompanija banana izvršila nad seljacima Makonda, u Markesovom romanu Sto godina samoće, a koji je sutradan zaboravljen!,doživljavali smo kao neku veliku metaforu, a on je na žalost bio velika istina! Stvarno, ko bi očekivao zverstva od kompanije banana?! Ali United fruits postala je najmoćnija globalna korporacija u doba izgradnje transameričke železnice, jer se gazda dosetio kako da još zaradi i jeftino prehrani silne radnike. Imali su pravu vojsku kao privatno obezbeđenje. Vojska je tamanila cela neposlušna sela. Opasna je koncentracija moći! Napade na Kambodžu i Vijetnam niko u USA nikada nije javno nazvao agresijom. “Borili smo se protiv agresije Vijetranaca na nas u Vijetnamu, baš kao što smo se stoljeće ranije borili protiv agresije Meksikanaca na nas u Meksiku. Isto smo učinili i u Grčkoj kasnih 1940.ih... Intervenirajući da bi zaštitili Grčku od ‘agresora koji je stekao kontrolu nad većim dijelom zemlje’. Ti ‘agresori’ su bili Grci koji su vodili otpor nacizmu, a koje smo mi smenili uz masakr, mučenje, progone i opće nasilje činivši tako uslugu našim nacističkim saradnicima... Kao i uvijek američko je stajalište odbrambeno čak i kada napadnemo državu na drugom kraju svijeta... uz veliku dozu terora. USA su tako i nastale, braneći se od Indijanaca na njihovoj zemlji. Dovoljno je pogledati gde sve imaju vojne baze, pa je odmah jasno ko je najveći svetski mirotvorac. Gledajte pak njihove korejske veterane, koji kao da stvarno veruju da su hiljadama kilometara daleko od USA branili neke nacionalne interese!? To je detaljno ispran mozak! Ili nedostatak mozga? Jasno je da Čomski zna da se u autokratskim režimima takođe ispira mozak populacije, pa se i tamo intelektualci, i umetnici biraju prema podobnosti... ali on navodi primer nekog novinara SSSR-a koji je na državnoj tv rekao da je SSSR izvršio agresiju na Avganistan. Smešten je u ludnicu, ali je posle pušten i vraćen na posao. Što je u USA nemoguće. (H. Hoseini u svojim romanima ipak piše da se pod ruskom vlašću moglo živeti u Avganistanu, da im se moglo verovati, da su zaveli red i nisu bili zločinci, što i dalje ne znači da nisu bili okupatori.) Čomski zaključuje da su jednopartijski režimi, toliko pljuvani kao ah! nedemokratski, zapravo puno benigniji od demokratskog liberalnog kapitalizma. Doduše uvek je lakše ono što trpe drugi od onoga što moraš da istrpiš lično. Prilično argumentovano dokazuje da Izrael i USA nikada nisu htele mir s Palestincima, nego su prosto otimale teritorije. Na FDU smo imali profu predvojničke. Jednom se navadio na zalivski rat, o čemu studenti nisu imali pojma, jer u to vreme nismo gledali režimsku tv već smo išli u teatar. Znao je samo jedan kolega, inače Jevrejin, pa je okupio sve oko sebe i super im objasnio šta se tamo događa. Kako sam ja došla sa Političkih nauka, upozorila sam ih da će sa tom verzijom pasti jer je kod nas službena bila arapska verzija. Svi su pali. Čak i glumci, za koje su uvek bili malo blaži kriterijumi nego za reditelje i dramaturge! Međutim profa koji je mene hteo da obori iz Sociologije kulture samo zato što sam se strašno drznula i posumnjala u Marksovu ideju, da možda radnici posle osam sati rada i osam sati odmora, neće baš hteti da se “kulturno uzdižu”, nego će neki hteti da piju, ili da ženicu biju. E taj zadrti marksista i dan danas je komentator svega na tv i sve zna. Profa poslušan svakom režimu! Poslušni su prosto uspešni. Oni lako pređu drugom gazdi. Zato su podobni svakom režimu. Svi komunistički funkcioneri, čak i režimski umetnici danas su najveće demokrate, a neposlušni su i ovima neposlušni, pa su normalno - neuspešni. Neposlušni propadaju, a uspešni nemaju problem sa stidom... Kadgod sam se, kao mlada i luda (što je ipak bolje nego stara i luda, jel’) čudila odkud neka budala na mestu direktora teatra ili na nekoj većoj funkciji, tata bi mi uvek rekao: Ma zaboravi ga, ko zna koliko je govana pojeo da bi tu seo! Čomski piše da u nekom nac. parku USA ima spomenik indijanki sa detetom gde piše “Ona je dala svoj život da bi ova velika nacija napredovala”. Kakvo licemerje! Pita se kako bi bilo da u Dahau postoji takav spomenik Jevrejki sa detetom “koja je dala svoj život...” Istina mogao bi se postaviti sličan i majci Palestinki u Izraelu... I ona je “dala život i decu...” Iznosi dalje, naučne proračune da su kolonijalne sile, na čelu da Britanijom i Španijom pobile u severnoj Americi najmanje 25 miliona stanovnika, i to nekako nije genocid. Kao ni A bombe na Japan! Postavlja se, naravno, pitanje: ako niko ne sme da zucne, kako onda Čomski sme? Da li je on to najhrabriji Amerikanac na svetu? Teško da je. Postoji jedna zanimljiva društvena uloga, ja je zovem lik-međaš ili režimski disident. To je čovek koji pokazuje dokle se sme ići u lajanju i pobuni, a ono što on prećuti, stvarno ne sme da se kaže. Uloga je postavljena tako da se ostavi utisak kao da je on prešao dozvoljenu granicu i da samo on to sme. Taj režimski disident, naravno, služi režimu kao dokaz da demokratija stvarno postoji i da je mišljenje, eto! dozvoljeno. Pa ako se on već pobunio, zašto bi neko drugi gurao nos u đavolovo dupe?! Na taj način on zapravo “buši balon gneva potlačenih masa” (ne znam gde sam ovo pročitala, ali je citat). Služi takođe i za brže otkrivanje onih koji se sa njim slažu i kao takvi mogu biti opasni. Druga polovina knjige je radio intervju, koji je dosadan, pogotovo u ovom prevodu. Ne verujem da ga je čitao ni Ugo Čavez, koji se inače slikao sa knjigom Čomskog. Dobro, slažemo se da je demokratija jedna od puno velikih prevara u ljudskoj istoriji. I šta ćemo?
|
