Gospođa Mira Trailović bila je dama, među drugovima, u sred socijalizma. Mada su čak i drugovi u to doba, nekako više ličili na gospodu, nego ovi današnji „gospodini tajkuni“. Mislim na sedamdesete godine prošlog veka, u Beogradu, kakvoga se ja sećam. Čitala sam negde da je kao 20-godišnja spikerka 1944. u Radio Beograd Mira išla, na posao, posle policijskog časa, pod oružanom pratnjom U kaputu od ćebeta, koje je dobila u radiju. Umela je, dakle, da se prilagodi situaciji, što se videlo i mnogo kasnije kad sam je upoznala, kada je već bila Upravnica Ateljea 212, Direktorka BITEF-a i predavala je radio režiju na FDU. Kažu da je bila jedina direktorka koja nije nikad ušla u komunističku partiju. Ali što reče Srbijanka Turajlić: „Ako si hteo da budeš direktor obično si morao u partiju, ali portir nije morao.“ Danas, na žalost ne možeš biti ni portir ako nisi nečiji član. Radio režija bila je praktično kurs, učila se godinu dana, peti i šesti semestar, samo po dva časa nedeljno. U to vreme FDU je već bio na NBGD (koji je još bio peščana pustinja) ali mi smo na časove dolazili u Atelje 212, u Mirinu upravničku kancelariju. Ne bih rekla da je to bilo baš svake nedelje ali kad je bilo, bio je to za nas praznik. Uvek je bila prezauzeta, često je telefonirala, na raznim jezicima, dugo smo je čekali a ipak smo imali utisak da se eto družimo sa njom. Ne znam kako je to postizala. Možda time, što je bila potpuno neposredna, otvorena, mlada duhom, a imala je i poverenja u nas. Dala bi nam npr zadatak da dramatizujemo nešto za radio, štagod hoćemo, bila je stvarno uverena da mi to znamo, na osnovu svog talenta, mada nismo imali pojma. Ali kad ti neko tako veruje, potrudiš se, naučiš, da bi zaslužio to poverenje. Mislim da je ovo bila najveća prednost i vrednost Fakulteta dramskih umetnosti. Tamo su vrlo poštovali studente i verovali su u nas. Ako si uspeo da se upišeš, znači da si dobar, mi smo ovde da ti razvijamo talenat. Bili smo ličnosti, a ne brojke. Gledali su nas kao svetlu budućnost naše zemlje a ne kao budućnost Nemačke, Omana, Kuvajta ili Azerbejdžana. Mogli smo da uđemo na ispit iz Estetike kod profesora Milana Damnjanovića kroz prozor i on bi nekako smatrao da je to originalno, a ne da smo mi bezobrazne budale. Tako bi nas i gđa Mira poslala, ako je to što smo spremili išta valjalo, poslala bi nas u radio da snimamo. Što smo mogli raditi bez iskustva, jer su tamo bili profesionalci, kojima nisi morao da objašnjavaš njihov posao. Što je još važnije, tamo smo mogli uživo da radimo sa najboljim glumcima koje u teatru, i ako bi nam i dali režiju, ne bismo dobili ni kad na vrbi zasvrbi. Radio je još bio institucija od prvorazrednog značaja za zemlju, ali tamo reditelj nije bio previše važan pa su mogli da rade studenti sa zvezdama, što je bilo dragoceno i jednima i drugima. Teško se doduše mogla uvesti bilo kakva novotarija. Sećam se koliko sam sastančila sa urednicima dok sam se izborila da mi u Fuente Ovehuni, Lope de Vege, svira ansambl Renesans za koje oni još nisu bili ni čuli. Jedva se izborih, ali se posle svima dopao taj originalni zvuk srednjeg veka u drami. Termine za snimanje dobijali smo, zbog glumaca, u normalno radno vreme, ali smo za montažu dobijali uvek neke fuj-termine pre zore i sl. Montiramo par sati pa posle još mrtav umoran slušaš to što si sa montažerom uradio, sve iz početka. Sećam se kako sam jednom rekla: „Joj što bi bilo sjajno kad bismo sad ovo mogli ubrzano da prebacimo na čistu traku“ Montažer me je pogledao sažaljivo kao debila i rekao autoritativno: „ To nikad neće moći! Sve mora da teče u realnom vremenu!“ Danas prebacimo celu dramu, čitav film, ili simfoniju, jednim potezom miša kompjuterskog. Ej, živote! Osim, dakle ulaza u Radio, imali smo ulaz u Atelje 212, za koji se tražila karta više, radili su tapkaroši. Znam ovo pouzdano jer je jednom mom drugu, evropskom karate  prvaku neki tapkaroš ispred Ateljea 212, nudio mesečni honorar, da ga evropski prvak čuva od zle konkurencije, dok on tamo tapka karte. Zapamtila sam to jer je ponuda mesečnog honorara za bodigarda od tapkaroša ispred Areljea bila veća, samo malo ali veća, od mog honorara za režiju Volterovog Kandida na Sceni u podrumu istog tog Ateljea 212. Povrh ulaska u Atelje imali smo prolaz i na predstave Bitefa, koje smo morali da odgledamo kao školski zadatak, ali ne znam kako bismo to izvodili da smo kupovali karte... Na nekom davnom Bitefu gledala sam Šekspirovu komediju Ukroćena goropad, protumačenu kao drama o nasilju nad ženama. Bilo je vrlo uverljivo... Još se sećam jedne scene kad muž siluje ženu, na stolu, a otac (ili brat?) je drži, da se ne odbrani. Jezivo. Igrana je u bivšoj Evangelističkoj crkvi na Bajlonovoj pijaci, gde su bile radionice Pozorišta Boško Buha. Možda se još tada Miri bio dopao taj prostor? Posle su te radionice iseljene u privremene Vermahtove garaže u Dunavskoj ulici, a Mira je u crkvi ubrzo otvorila Bitef teatar. Jednom sam pitala profesora Belovića: Zašto je Bitef tako nekako neujednačen? Od fantastičnih profesionalnih predstava, sjajnih umetnika, pa do nekih nebuloznih amaterskih nogatanja i dahtanja. I profesor mi je rekao: - Te, koje su ti sjajne dovede Mira iz velikih svetskih teatara, a ove druge probere Joca po podrumima i tavanima.Inače, Mira je znala da je taj njen Bitef praktično rupa u gvozdenoj zavesi, koja služi tome da se Istok i Zapad sretnu i da se međusobno osmotre, ali je uspela da iz te u osnovi političke činjenice, izvuče sve što se moglo za teatarsku umetnost. Mnogo sam volela taj Mirin Atelje 212 . Ne samo zato što je imao sjajne predstave, što je bio najmoderniji, a i mi smo bili novi... nego, kad danas hoću da znam zašto smo ga voleli više od svih ostalih teatara mislim da je to bilo zato što su se nekako tamo svi međusobno voleli. To je bio teatar igre i oni su se stalno igrali. Nije da nije bilo sukoba, sećam se jedne Mirine generalne probe na kojoj su se radnici vukli po sceni kao leševi. Mira se nije naljutila (ko što bih ja npr.) nego je glasno poručila dve gajbe piva i oni su - prodisali. Beše to radnička država, morao si malo da ih korumpiraš. Radnici su bili dosta jeftini, ali ni blizu toliko džabe kao danas. Ta divna međuljudska ljubav u Ateljeu počela je da se gasi, mislim, tokom rekonstrukcije, posle Mirinog odlaska, a konačno odkad nema ni Mucija Draškića. Sigurno se i danas neki ljudi tamo vole, ali to meni više ne izgleda kao teatar igre i ljubavi.