Danica Maksimović spasila je moju diplomsku predstavu. Radila sam je mesecima, to je bio ozbiljan proces. Prvo napišeš projekat, pa ga braniš. Napisala sam celu knjigu, sa ilustracijama. Od par desetina lica “skrojila” sam nekih desetak. Kami je imao Kaligulu, Cezoniju, Helikona, Hereju i Scipiona, a svi ostali bili su neki statisti sa po nekom replikom. Njih buljuk. Od njih i tih replika, sam napravila još nekoliko tipova. Naslikala sam dekor i kostime, inspirisane Kleovskim detinjastim slikama. Šeme za mačevanje sve sa koracima i udarcima, ma sve. Perverzno. Ukoričeno. Profesor Mita Đurković, koji je onomad odbio da me primi u svoju klasu, nosao je to po FDU i pričao kako tako treba, to je ozbiljan rad, a ne ko neki. Pričalo se da je on svojevremeno propao sa istim tim Kamijevim Kaligulom… Pričalo se da ni Belović nije uspeo da mu “izvadi” predstavu… i da je to zapravo radio drama koja se ne može odigrati u teatru. Scene su navodno predugačke čisto filozofske rasprave, a nisu dramski sukobi. Birokrate i formalisti, pravili još i problem oko diplomiranja izvan klasičnog pozorišta, ma kakva studentska grupa, taman posla! Mo’š da diplomiraš u Južnim Prčajevcima gde niko nije nikad ni video Akademiju, samo nek’ teatar ima neki pečat, ali ne možeš sa studentima FDU u slobodnom projektu. Morala sam da odbranim i podelu i svaku fazu proba. Igrali su mi uglavnom studenti treće godine, i nekolicina sa druge, što je njihov profesor odobrio, pošto je premijera planirana za kraj školske godine. Dakle kad i oni završavaju drugu godinu i imaju pravo da igraju. Ne znam zašto je njihov profa (ne bih mu ime pominjala!) pomakao svoj ispit iz glume iza moje planirane premijere, otputovao negde i ostavio im poruku da će svako ko bude igrao pre ispita iz glume - izgubiti godinu. Obavestiše me da ja moram pomeriti premijeru iza njihovog ispita, što je značilo čak tamo negde za početak iduće školske godine. Za septembar ili oktobar, sa polovine juna. Za ikad ili pak za nikad. Ili oni moraju da napuste
projekat. Osim toga, značilo je da otpadaju i sve reprize koje smo isplanirali da igramo celog leta u Pozorištu Dvorištu. Premijera je bila dogovorena u Otvorenom pozorištu Doma kulture Studentski grad, a reprize u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. Odbijem da otkažem premijeru za ko-zna-kad a studenti II godine se povinovaše volji svog profe i rastadosmo se drugarski. A meni ostade da napravim nekoliko ozbiljnih uskakanja za samo par dana. Najgore je bilo sa Cezonijom, Kaligulinom ženom. Ogromna uloga, težak mizanscen, puno teksta. Nisam znala šta da uradim, kome da ponudim da za nedelju dana savlada sve ono što je druga glumica radila mesecima? Mora da sam puktala u garderobi i dahtala ko parnjača, kad mi je Danica u rekla: “Ma ne sekiraj se, ja ću da ti odigram tu Cezoniju, ne brini!” Baš kao da je rekla, imam ja šibice ili tek je šest sati. Već je bila u projektu, igrala je neku manju ulogu, nađem joj za to zamenu, a ona uskoči u Cezoniju kao u toplu vodu. Bez ikakve komplikacije, bez ijednoga “uh”. Čudo od lakoće. Ne znam kako drugi definišu talenat, dar, ja ga definišem kao lakoću sa kojom nešto radiš. Danica je uvek, sve radila sa izuzetnom lakoćom. U Snu letnje noći igrala je Hipolitu, kraljicu Amazonki, malecka uloga, od dve scene, a svi su ipak govorili:“Sve je super, ali Hipolita, brate! ona je da ti srce stane!” Svi su se moji prijatelji bili zacopali u nju, a ni jedan junak nije stis’o petlju da joj to kaže. Tako mi je odigrala i Cezoniju. Bukvalno ne bih diplomirala bez nje, iskidala bih se na froncle. Na odbrani, posle premijere, ne odmah, nego posle nekoliko dana, dočeka me ipak mrka komisija. Prvo me iseče prof Borjana Prodanović sa pitanjem: “Gde vam je ispitna prijava?” Nemam pojma, radim predstavu osam meseci, ne znam dal’ sam uopšte bila kod Koče da prijavim, ako nisam prijaviću danas… “Znate li vi da mi možemo da vam poništimo ovaj ispit, ako nemate prijavu?!” preti mi gospa, onako zajebano. “Pa, poništite, napraviću drugu predstavu, nije meni ovo jedina režija, ko vama!” izleti moj zmijski jezik, pre pileće mi pameti. Tu nekako pade mrak usred bela dana. Belka se zauze za mir, toleranciju, strpljenje i hladnokrvnost… ali i on pređe na “VI” samnom… Ne sećam se šta su me svašta pitali sve dok me Mita ne šokira sa: “A šta vam znači onaj tobogan na sred scene?! Jel’ to iz Kaliguline infantilne psihe, ili je metafora prolaznosti vlasti? ” Bilo je sasvim jasno da je tobogan Kaligulin presto, isključivo se on penjao gore, izvodio akrobacije vragolije i pizdarije razne. “I jedno i drugo!“ odgovorim ja, ali on osu paljbu. “Ne može da bude i jedno i drugo (pa uzima ispred mene veliku staklenu pepeljaru, pušili smo tada čak i na ispitima) i elaborira: “Ako ja vama, kao glumcu, kažem da je ova pepeljara u stvari bazen, onda se vi morate kupati u tom bazenu. Razvija tezu deset minuta, a nikakvo pitanje ne postavlja, dok meni dogoreva cigara do nokata. “Vratite mi, molim vas, taj bazen da ugasim cigaretu…” lanem ja, na šta se nasmeja samo Vida Ognjenović pa nasta mučan muk. Posle dugog većanja, dali su mi samo 8 (osam). Dosta, s obzirom na to da je izgledalo kao da će me izbaciti.
Ali Danica! Postoje glumci koji se jako vide na probama, vasdan im nešto smeta, duva im promaja, imaju mecu, ili decu, zapitkuju, nije im ništa jasno, moraju da se uguraju u centar pažnje...Oni se ponekad mnogo manje vide na predstavama. Srećom, postoje i oni kojima ništa ne smeta, sve shvataju, tekst znaju, dube na glavi skaču u špagu, pevaju, plešu, ćute i rade. Dana je od tih. Štagod se dogovorite ona uradi, savršena je kao partnerka, bez roptanja će deset puta ponoviti šlagvort, ne širi frku ni paniku. Blagorodno glumačko biće. Radile smo nekoliko predstava zajedno i jedina joj je mana što može da zakasni. Često, zapravo redovno ali to nije namerno, nego će sa svakim koga sretne samo malo zastati i popričati. Jednom smo išle skupa iz Narodnog na Zeleni venac, a najozbiljnije me upozorila da ona žuri, jako žuri. Čekala sam je na svakom desetom koraku po 5 minuta da se pozdravi sa nekim. Putovale smo do Zelenjaka 45 minuta, od Narodnog. Zbog tog njenog zanemarivanja protoka realnog vremena, napisala sam joj u Skidanju za fini svet ulogu fine glumice koja obavezno zakašnjava, odigrala je i to sjajno! Samo jednom mi je vratila ulogu. U Groblju automobila. Zato što je ostala u drugom stanju. Trudnoće su nam krojile sudbinu.
Pamtim tog momka kao petogodišnjaka koji je nacrtao princezu i princa. Princeza ogromna, a princ, tamo negde, mali. Pitam: “Što ti je ta princeza tako velika a princ onako mali?” “Zato - kaže - što princezu igra moja mama a ona je veeeeelika glumica. I velika lepotica!” Deca vide tačno! Kad sam ga sledeći put srela, bio je već poznati reditelj i morala sam da mu prigovorim što mi je njegova mama vratila ulogu samo zbog toga što je on namislio da se rodi. Malo se kanda bio zbunio.