Vučem se sa pijace ko prebijen pas otkad me je KRŠ (krizni štab), ničim zasluženo, držao u kućnom zatvoru puna 52 dana i potpuno mi sjebao svaku kondiciju (sjebalo im se sve na svetu, dabogda!)… Pošto se tako vučem, sasvim nenamerno, svašta vidim i čujem.

Pred apotekom kod Doma zdravlja, stoje dve osobe, vremešne i pozamašne. Obe sa maskama na bradi, ćaskaju bez distance, sa manje od metra razmaka ali jedna se žali: - Slušali su oni mene više puta, i ništa nisu našli, nego tek danas na rengenu kažu upala pluća i sad se nadam da će ovde biti toga antibiotika (kašlje)…

Ja sasvim glupavo sebe pitam kako je njen izabrani lekar znao da njena upala pluća nije Kovidovo delo, pa ju je poslao u apoteku da tamo nabavi sebi anribiotičić i proćaska malo sa komšilukom? Kao da, uostalom, ništa osim kovida 19 nije zarazno!?

Malo dalje medicinska sestra izbacuje iz dečije ambulante detence od možda četiri godine i oca mu, pa ih upućuje na trijažu u kovid ambulantu, koja je malo dalje, pokraj pekare. Usput tata zastrašuje sina: - Eto sad si nagrabusio što nisi sedeo kod kuće i pio lekiće, ko zna šta će sad ovde da ti rade?! - A šta je rekla ona teta? - pita dete. - Rekla je da moramo ovamo gde će sad da te tretiraju kao da imaš virus i ko zna šta će da ti rade! -  

Dok skot uvlači dete u trijažu, opet ja glupavu sebe glupavo pitam kako je ona sestra znala da baš ovo dete treba u kovid ambulantu? I zašto usrani otac misli da je bolje prestraviti dete odmah, unapred, pa će posle da se čudi kad mu dete bude urlalo pre svake injekcije, a pre vađenja krvi padalo u nesvest.

Kako da posle ovoga ja verujem u lekare? U sestre? U osobe? U očeve? U KRŠ? U ljude?

Pre tridesetak godina, kad sam ja imala ovolišno detence, ovde je radila doktorka Delević, kojoj sam verovala. Jednom nas je poslala u Dečiju plućnu bolnicu na Dedinje. Tamo su dijagnostikovali obostranu upalu pluća, ali je neka kučka Tereza odbila da nam prepiše terapiju jer ja nisam pristala da joj tamo ostavim dete. Dete mi od samog pomena pozelenelo, kako da je ostavim?! Ali sam se ipak zabezeknula kad je doktorka kučka odbila da joj prepiše terapiju! Mislila sam da ne sme ucenjivati pacijente, da se ne sme inatiti sa detetom koji ima temperaturu 40. Podignem kćerku i potrčim na taksi stanicu da stignemo na Karaburmu pre 19 sati. Stignemo 5 minuta pre sedam, doktorka nas primi i odmah joj dadoše prvu injekciju. Ona nikada nije plakala zbog injekcije i po tome su je znale sve sestre koje su radile u dečijoj ambulanti. Narednih dana donosila sam je svaki dan na “tretman” i samo je jednom malo pustila suzu, ne i glas. Pa smo seli ispred ambulante da vidimo zašto boli i pričekamo da prođe. Prvo je izašla sestra koja joj je dala injekciju da pita zašto plače, zatim su izašle i sve ostale, sa glavnom sestrom koja nam je objasnila da su dobili novo pakovanje injekcija, koje su možda malo drugačije… Dok sve to saznadosmo, ono prođe.

Bila je i to neka epidemija upale pluća. Jedna moja prijateljica, kao zdravstvena radnica, je svoju kćer ostavila u istoj onoj bolnici sa istom dijagnozom. Nakon 18 dana izvadila ju je na vlastiti rizik, morala je da potpiše. Dete još nije bilo ozdravilo, ali je izgubilo 2 kg. Moja ćera je ozdravila za 10 dana.