Kad je umro Danilo Lazović iznenada i samo zbog toga što je imao srce, uređivala sam Ludus. Zvao me Siniša Kovačević, kaže: „Umro je Dača ostavi mi mesta za nekrolog.“ Ostavim pola strane, zahvalna što će napisati, ne umem sa nekrolozima. Dođe vreme za prelom, nema teksta. Pitam, kaže izgoreli mi film u postprodukciji, ne mogu sad. Dača umro sad! Kaže, napiši ti. Kako ću, ne znam ništa o čoveku, jel ženjen ima li decu, šta mu bi da umre?! On je izlazio kad smo mi ulazili na FDU. Sačekale nas dve anegdote. Ko Dača klopa u Kolarcu a Milenko Maričić, profesor mu viče sa pendžera FDU. „Lazoviću, još nisi glumac, šta se puvaš!“ I vele da mu je ćale bio na nekoj priredbi u Narodnom, pa kad su Daču napali, stari skočio i viče: „Puštite mi dijete, zlotvori!“ Nisam videla, ko zna nemam pojma!? Bio mi je možda jednom ili nijednom na žurkama u Užičkoj ulici gde sam živela sa cimerkama u vili Makedonskoga kadra, nedaleko od Tileta. Da li smo se pozdravili ili jok, ne znam. Kako i šta da pišem o čoveku? Gledah ga u teatru i na tv, ali gde su tu emocije za nekrolog? Pitam prijateljice koje su išle u Zemunsko Narodno da ga gledaju kao Crnogorskog Knjaza, i pričale da je lep kao greh ... ne mogu one jbt. ne znaju kako. Pitam kolegu sa kojim je diplomirao, ni on ne zna. Ne piše kaže, nije sklon. Za koji si kurac profa Univerziteta kad ne pišeš ništa, bre burazeru? Koleginica, spisateljica, isto ne može, nema kad, piše neki roman ili dramu... Najzad u svojoj bezgraničnoj gluposti i naivnosti shvatim da tu ipak čuči neki politički problem - Izgleda da je bio Radikal, pa je svima frka. - Aman ljudi, jebe mi se šta je bio, bio je sjajan glumac! - Zovnem Gordana Mihića i čovek me, potpuno nepoznat, ne poznajemo se uopšte, pita: - Za kad Vam treba tekst? _- Za juče! - On mi za juče posla tekst... (sa stanovišta od sutra). O tome kakav je DAČA BIO GLUMAC, što je i bilo važno a ne kojom se jebenom politikom bavio. Bilo je to pre možda 20 i više godina. Nikad nisam lično upoznala Gordana Mihića i dandanas sam mu zahvalna. Sjajan čovek!