Diktatura je u modi. Mi npr imamo diktatorku zgrade. Ponudila se za predsednicu kućnog saveta. Pošto niko drugi to nije hteo da radi, a po zakonu bi nam uvalili nekoga sa strane, mi prihvatimo njenu ponudu. E, od tada se ponaša kao da smo je izabrali! Obasipa nas svojom pažnjom i idejama. Poput ove objave NE PRITISKAJ LJUSKE OD JAJA. Ne možete odmah shvatiti kakve veze imaju ljuske od jaja i zašto bi ih iko pritiskao u našem hodniku? Dok ne pritisnete njenu likovnu kreaciju, ista pukne, te vi ukačite da ste oskrnavili umetničko (ne)delo, napravljeno od ofarbanih jajećih ljusaka.

Većinu objava piše debelim crvenim flomasterom, ćirilicom. Zna samo jedan znak interpunkcije. Uzvičnik!!! To nisu objave, to su prava NAREĐENJA! Prvu takvu objavu neko joj je iscepao istog dana, za šta je njena prijateljica, blagajnica, optužila mene. “Ojdanićka, ko bi drugi!?” čula sam je kroz otvoren prozor. Od tada ne moram više da je pozdravljam, kad je sretnem ni da se pravim fina, što realno i nisam.

Ali ovo je priča o Predsednici!

Ona je ljubazna i prijatna, sredovečna žena. Požrtvovana. Hranila nam je mačke, skoro dva dana dok smo išle u Osijek da sahranimo mamu. Pitala je može li dovesti unučiće da se poigraju. Kako da kažem, ne?  Mace smo posle našli usrane i prestravljene.

Ima i vrlo čudne prioritete. Tražiće da se urgentno uklone tegle ispod neke terase, a ne smeta joj veš mašina na samom ulazu u hodnik, od koje ne može da se prođe, sa koferom npr... I dosadna je kapitalno! Najviše voli da zakaže sastanak, bar jednom mesečno, pa da mi svi mirno stojimo u hodniku, na stepenicama, i gledamo je kako igra monodramu JA PREDSEDNICA. Sastanči se subotom u 19 jer po njenoj proceni subotnje veče nikome ni za šta pametnije ne treba. Pre toga gospa legne na sve interfone i urlikne: Sastanak! Naravno da nikad nema kvoruma, koji bi bilo kakvu odluku učinio legitimnom, ali ona ipak insistira da “bar popričamo” i to tako što ćemo saslušati do kraja sve što ima da nam kaže. Kraja ne bi bilo nikad, kad bismo mi pristali da ostanemo. Jer ona uvek ima nove konstruktivne predloge, koje nam naširoko, nadugačko objašnjava, tako smorno, da se svi polako raziđemo pa ona posle lepo usvoji svoj predlog. Prvo je rešila da zameni čistačicu, našla je bolju. Od onih koje su kod nas čistile, svaka je bolja! Pristali smo, jer je rekla da ćemo je plaćati isto koliko smo plaćali Infostanu. Ali idućeg meseca čistačica je koštala duplo više. Ok, bar lepo očisti, kažem. Onda je “zasnovala” baštu ispred zgrade. Tu smo se svi složili, pa nas sad kadgod se sretnemo zove da malo kopamo ili da počastimo radnike Gradskog zelenila kad kopaju oni. Baštica je ispala super. Ima čak i kavez za ptice u kome raste neka biljka, tj. metafora. Bila je i cediljka za sudove, ali se nije primila… Zatim je Predsednica tražila da krečimo hodnik pošto je na prvom (njenom) spratu prljav zid. Našla je ko bi nam to uradio povoljno, ali smo odbili jer je nova komšinica dokazala da je to najskuplje na svetu. Posle je Predsednica, demonstrativno svoj prvi sprat došarala kao vrtić za debile i ukrasila svojim slikama.

Zatim je tražila da promenimo instalacije u podrumu, jer su dotrajale, za samo 1 700 din po stanu. Pitala sam našeg električara rekao je da su instalacije odlične, a cena prevelika, i ja sam odbila da investiram u bolje osvetlenje za lopove koji mi svaki čas obijaju podrum. Istina, retko silazim, ali uvek nađem obijen i razvašaren. Svi koji su odbili, ostali su bez struje u podrumu, reče mi prva komšika, ja nisam ni silazila. Samo sam kupila moćnu bateriju za ako budem morala da siđem. 400 kinti. Kad je Predsednica tražila novogodišnju jelku za u hodnik, dala sam joj ključ od podruma da je tamo uzme. Zanimalo me je kako li se snašla i kako je našla u mraku, ali ne toliko da je pitam.

Potom je navalila da popločavamo stepenice ispred zgrade. Tu sam pukla ko petarda jer su pločice klizave, a oko naše zgrade gde stanuje dosta starih ljudi, često je ozbiljan led. Odbila sam da učestvujem u toj opasnoj farsi, ali je naša Predsednica tehnikom političkog pritiska “dor-tu-dor” prikupila neke potpise i popločala stepenište! Čim je počelo to popločavanje zvala sam Komunalnu policiju i tražila da dođu. Lik se čudio 10 minuta, ne veruje da ima budala koje popločavaju ulicu, ali eto to nije u njihovoj nadležnosti nego da zovem Građevinsku inspekciju. Zovem, te mi otud jedan baja objasni da ništa ne sme da se gradi bez građevinske dozvole, “Kakve pločice na ulici? Ko je tu lud! Nismo mi za to nadležni, zovite komunalce!” Dok sam ja to iztelefonirala, lik je popločao stepenice! Još je izvadio kod ulaza, onu rešetku za cipele i zakrpio rupu sa 4 pločice! Zato što je ta rešetka blagajnici zgrade, najboljoj predsednicinoj drugarici, slomila štiklu pre pola veka, dok su bile mlade. Jer je rešetka bila zla a ne što je cura bila debela. Danas ima bar oko 150 kila. Ne kažem, stepenice zbilja izgledaju bolje nego ranije, ali su duplo opasnije, ne samo što su klizavije, nego što im je nekako uspelo da od 6 + 3 stepenika samo 2 imaju istu visinu, sa leve strane postamenta ima dva, a sa desne samo jedan stepenik. Po zakonu tipski stepenik mora da bude visok 18 cm sa gazištem od najmanje 22. Na netipskim stepenicama mnogo se češće pada, to je dokazano, ali se Vladi naše zgrade ne može dokazati. Neka nam je Bog u pomoći kad dođe zima!

Naravno, stalno traži da joj redovno plaćamo 500 kinti mesečno za održavanje zgrade. Mada ga već plaćamo Infostanu, koji nam već 10 godina obećava gromobran, jer su ga skinuli kao radioaktivan. Za 20 godina koliko mi ovde živimo Infostan nam je postavio samo 5 protivpožarnih aparata a izračunah da sam im za to vreme samo ja uplatila za održavanje oko 120 000, tj oko 1000 evra. Zato ja Predsednici platim samo ono što se uradi i samo ako sam se složila sa tim. Dakle popločavanje stepenica nisam platila i ništa neću da plaćam unapred, pa da ona i debela odlučuju šta će da se radi sa mojim parama, po njihovim idejama.

Sada napada i pritiska da se betonira podrum! Ostavila je po sandučićima cirkularno pismo, ne toliko pismeno koliko patetično koje počinje sa “Zar naša zgrada ne zaslužuje ni 200 dinara mesečno za održavanje?! “ a tražila je 500! Zaboravih da pomenem, voli i da lažucne, pomalo. Drugu rečenicu nisam pročitala.

Bojim se iznerviraće me.