|
Bila sam diša
operativac u Buhi, što je bilo vrlo nezahvalno,
kad je Jagoš Marković režirao San letnje noći.
Raskošna fantastična komedija usred ludačkih
devedesetih kad nije bilo da se kupi ni platno
za pokrov, a kamoli luksuzni materijali za
raskošne kostime. Konac da kupiš treba ti neka
jebena veza, a kamoli za til! Jednog dana mi u
kancelariju snebivljivo ulazi naš mađioničar
Tomislav Magi. Nosi neki izgužvan papirić i ne
zna kako da počne. – Izvinite morao sam da dođem,
ne znam šta da radim. – poče najzad i pocrvene.
Ja saginjem glavu, pravim se da ne primećujem
jer kao imam preča posla, što da mu stajem na
muku?! Tek kao opušteno, kažem. -
Reci, Magi, slobodno.
- Paaa… radi se o tome da mi je inspicijent
predao spisak nekih stvari što je reditelj
tražio da mu ja napravim za ovu novu premijeru…
- I, gde je problem? – sad me već malo nervira,
kao da je počeo čak i da se znoji, mada je
hladno. – Paaa, neprijatno mi je da vam kažem… -
Ama, reci čoveče, nemam tri dana vremena! –
nadam se da nisam baš dreknula, ali može lako
biti, imala sam baš puno posla. On se malko
primače stolu i spusti onaj papirić, pa se
odmače:
- Evo spiska, pogledajte sami. – pa se još više
odmače. Što znači da se povukao skroz do
otvorenih vrata, pošto je kancelarija imala
ukupno tri krupnija koraka. Vidim uozbiljila se
situacija do krajnjih granica, pa uzmem ono
papirče da saznam gde čuči kritični kamičak.
Tamo desetak žvrljotina, svaka u svom redu,
počinje sa povlakom. U prvom redu piše. – Pičkin
dim! – a Magi čim je shvatio da sam pročitala
zabrza: - Ja nemam pojma kako da mu to napravim!
Pitao sam ga, a on se smeje “Ti si mađioničar,
ti smisli, šta ja znam! Ja režiram! Nemam pojma.”
I sad ne smem više ništa da ga pitam, stalno me
ismejava. Pa sam došao da vas zamolim da se vi
raspitate šta on to zapravo hoće, i kako da mu
ja to…
- Ne brini, Magi pitaću ga. – odgovaram ja iz
duboke fioke gde sam zavukla glavurdu da
sakrijem smeh, ali mi izgleda uopšte nije uspelo,
pošto je Magi samo otišao bez pozdrava.
Ne sećam se koliko je prošlo dok mi nije naleteo
reditelj. Vrata su mi bila uvek otvorena zato
što je prozorčić morao da bude zatvoren iz
razloga smrdljivoga. Opazila sam ga na putu ka
marketingu, ka toncu, krojačnici ili ka nekom
petom. Imao je neverovatan dar da svima daje
neke hitne zadatke.
– Markoviću, stani na čas, moram nešto da te
pitam. – on se vrati, nasloni se na dovratak, pa
će: - Pitaj!
- Kako izgleda, pičkin dim, molim te?!
- Odkud ja znam?
- Pa zar nisi ti tražio od Magija da ti ga
napravi?
- Tražio sam, što da ne tražim?! Treba mi! Kad
se Titanija napali na ono magare, mora sve da se
puši!
I tako mu nije napravljen pičkin dim. Jer kad
se kaže “pičkin dim” misli se na nešto lako, što
se uopšte ni ne vidi. Ili još bolje napravljen
mu je, samo se nije video, kao što se taj dim
nikada ne vidi… Ali je on ipak smotao scenografa,
tehničkog šefa i električare da mu naprave baru
za hlađenje muda! Koja je stajala na
proscenijumu od početka predstave i svi su se
čudili: - šta će glupa bara tu? - Sve dok se
glumac u ulozi zaljubljenog plemića toliko ne
napali da sedne u baru. A otud šikne para visoka
dva metra. To je on kao ohladio usijana muda.
Publika je vrištala od smeha. Iznenađenje je
ključ za smeh. |
|
|
