Ljudi imaju vrlo ružan običaj da proglašavaju najvažnijim kvalitetom ono što oni sami imaju, a tu se uvek radi o nečemu što nije nikakva njihova lična zasluga, nego im je bogom (ili nekom sudbinom) dato. Belci tvrde da je najvažnije biti beo. Muškarcima je najvažniji međunožni visuljak. Mladima je strašno važno što su mladi, a starima da su iskusni, tj. stari (kao da bi mogli biti mlađi samo da hoće). Moja bejbibum generacija morala je da pokazuje najveće poštovanje prema starijima, koji su dobili, ili bar preživeli rat. Oni su formirali sistem vrednosti, koji je nama mlađima prosto nametnut. Kad je taj sistem srušen, ostali smo na vetrometini.

Globalno su nam ponuđene tzv “zapadne vrednosti” kojih nema baš puno. Profit i lova do krova. Nismo to skroz razumeli jer su nas izdresirali da sistem vrednosti ima kauzalnu vezu sa etikom i moralom, od čega je profit sasvim nezavisan. Pa provali šta fali!

Svako je pokušavao da nametne svoje privatne vrednosti.

Zaposlenima je najvažnije da privređuješ i zarađuješ. Oni tvrde da celo društvo počiva na njima kao da niko drugi nikada nije ništa radio, proizveo, ni stvorio. Niti će ikad. Lovarni tvrde da je najveća sreća u parama i nikako ne shvataju kako to da oni nisu baš srećni. Sirotinja veruje u poštenje, ali ne kapira zašto njima poštenje nije donelo ništa osim mirnog sna. Koji je rezultat nekog sedativa ili antidepresiva. Robijašima je najvažnija hrana, toplota i izbegavanje rada (Dovlatov).

Stolećima su muškarci tvrdili da je njihova čast u ženskim gaćama i to su smatrali normalnim! Vladajuća klasa je predugo po zakonima imala veća prava od razvlašćenih klasa, i to je smatrano dobrim. U staroj Engleskoj je pop smeo da večera 14 jela, a seljak samo dva. Sirotinju su vešali ako ne poštuje post, a bogati su mogli da otkupe svaki greh. Znalo se ko sme da nosi somot, a ko krzno. U carskoj Rusiji su svi staleži imali praktično uniforme, odmah si znao ko je plemić, ko sluga, ko zanatlija a ko đak. U XX veku se to malo izmešalo, pa se sad traže i promovišu novi statusni simboli.

Mršavi smatraju da je važnije ne prežderavanje od najfinije hrane i da nema ništa bitnije nego biti mršav. Debeli pak imaju izreku “bolje da ljulja, nego da žulja”. Vegani preziru mesoždere i obratno. 22 000 ljudi od čega 8000 dece, koji na planeti svaki dan umiru od gladi, niko ne pominje jer je medijski hit američka baba koja je pobedila koronu u svojoj 101. godini. Neki je 94-godišnji Britanac šetajući sa hodalicom po svojoj avliji prikupio 12 000 000 $ pomoći za borbu protiv korone, koja je pičkin dim za  46 miliona ljudi kojima u Africi preti smrt od gladi i za koje niko ne brine, jer tu nema Boga Profita.

Ružni su već dugo u ozbiljnoj ofanzivi. Unakažavaju se još strašnije, tetovažama, pirsinzima, zelenim kosama itd. da bi ispalo kako baš žele da budu ružni jer preziru lepotu. Ma drž da nabijem! Najbizarnije je kad se neki naivni ali lepi, unakaze zbog mode koju lansiraju nakaze.

Svakome je najvažnije ono što on kaže da je važno. Bračni preziru vanbračne, strejtovi gejeve,  plodni neplodne i naopako. Hrišćani sve druge vernike i ateiste smatraju ANTIhristima, dakle neprijateljima. Jevreji će sve ostale smatrati gojima, vrlo pogrdno. I muslimani imaju neki neprijatan izraz za neke svoje nevernike.

A mene baš briga za sve te vaše maloazijske, pustinjske miroljubive ali agresivne bogove! I za celu vrlu Bibliju iz koje je prekrojen Kuran a koja je, kako sada naučnici tvrde, prepisana od starih Sumera. Plagijati, dakle. I svi diskriminišu žene tj. mene!

Svi monoteisti sve staroverce smatraju paganima, mada je meni mnogo zanimljivija staroslovenska religija koju su izdali, nego sve ove pustinjske oko kojih se kolju dve hiljade godina.

Potpuno su NENABROJIVI aršini i merila kojima ljudi sami sebi, ili drugima, dokazuju da su bolji od ostalih, a još proizvode i nove aršine! Svi npr smatraju da su bolji od životinja…

ja mislim da delfinima nismo ni do kolena! Ne samo zato što delfini nemaju kolena.

         Možda se ne sećam baš svih pokušaja diskriminacije mene ali mi sada izgleda da su me celog veka spoticali o neke moje navodne nedostatke. Kad me mama ostavi u Gabošu kod bake, komšija mi prigovara patrijarhalno “Šta ćeš ti, mala, ovdje? Tvoja je baka u Cigleniku!” (gde su živeli tatini roditelji). Koliko sam želela da nokautiram tog matorog seratora Niću, ali bilo mi je tek 2-5 godina i njegova mi je nosina još bila nedostupna. Kad je postala dostupna tvrdili su da je nepristojno zviznuti matorog čoveka. I kažnjivo, što je već ubedljiviji argument. Diskriminisali su me i kao devojčicu! Jednom je jedan Vorkapić, malo stariji od nas, išao sam na konju u Markušicu, pa je zvao Bracu da jaše sa njim. Braco je bio kukavica i nije se usudio. Ja sam bila hrabrica, ali devojčica i ne pustiše me. Pričalo se posle da sam, iz inata, ukrala babinog konja i da su nas jedva uhvatili u kukuruzištu iza Markušice, ali toga se ne sećam.

U školi me nisu diskriminisali. Ne samo zato što je to bilo strogo zabranjeno, nego i zato što sam bila prgave naravi i jača od većine.

Sve je lakše kad si jak. Ipak! Čak do fakulteta su me diskriminisali kao mlađu, a na faksu, kao brucoša!

         Na FPN u Zagrebu sam lično upoznala i diskriminaciju na nacionalnoj bazi. Prvi put se tražila nacionalnost i ja sam kući slala telegram sa tim pitanjem a nazad dobila dva. Roditelji su se zezali.

Počeo je Maspok, pa je ispalo da su Srbi manje vredni jer su došli otud u opancima i štatijaznam! Mi nismo došli, svi smo Slavonci odkad se pamti, ali to nije bio validan argument. Izdržala sam neke ulične tuče, saznala iz prve ruke kakva je politika kurva i napustila studiranje kurve. Posle sam u Beogradu upoznala isto tako gadnu seksističku diskriminaciju. Položila sam prijemni na FDU ali je šef klase ipak odbio da primi žensku njušku, tvrdeći da nije podobna za režiju. Čekala sam godinu dana da me primi drugi profesor koji nije bio seksista. Posle diplomiranja 14 godina sam bila samostalni dramski umetnik. Nije bilo šanse da se zaposlim kao nekomunista. Zaposlila sam se tek 1989. kad je KPJ već počela da se raspada. I to na konkursu, na operativni posao ispod mog umetničkog nivoa … ali dolazio je rat i nisam imala izbora. Prethodno su me već bili odbili u rodnome Osijeku gde sam konkurisala za direktora dečijeg kazališta. Primili su jednog diplomiranog Hrvata, koji je fakultet završio tek tokom novog rata, kad je već prešao 40-tu godinu...

         Posle 20 godina rada u pozorištu BB, a samo 11 meseci pre penzije, demokrate su mi ukinule radno mesto, kao nedemokrati normalno, da bi otvorili slično za njihovu žensku. Kad su oni pali sa vlasti i raspali se, onda su novi napredni vlastodršci otpustili moje dete, radi svojih devojaka.

Kao što su me nekada diskriminisali što sam mlađa, danas me smatraju bezvrednom, zato što sam stara! Odavno već niko više ne ustaje starijima u busu, a samo mi ustajemo trudnicama i deci, ali kulminacija diskriminacije starih došla je u doba jebene korone!

Na prevaru su nam zabranili da izlazimo iz kuće, pod izgovorom da je to za naše dobro. Bili smo u kućnom pritvoru zvanom “samoizolacija” 52 dana samo zato što imamo 65+ godina i još su nas pritiskali da stalno gledamo tv. Za kaznu što nismo mlađi! To “naše dobro” je rezultiralo uništenjem našeg prirodnog imuniteta jer nam je bilo uskraćeno, kretanje, vazduh i druženje. Ostarili smo za ta 52 dana 10 godina!

Ispada da sam prisiljena da se celoga života (skoro 69g.) borim protiv diskriminacije mene, kao jedne sasvim solidne, zdrave i zgodne persone. Nema logike, a nema ni oružja kojim da se branim! Mogu samo da im svima jebem oca očinjeg! Glasno!