|
„SREĆA ŠTO NEMA BOGA, GORELA BIH U PAKLU“
Viktor Jerofejev DOBRI
STALJIN
Malo posle one naslovne rečenice (koja citira jednu „bludnu trudnicu“) tokom opisa neke pomorske bitke u Baltiku, odjednom se pojavljuje replika: “ BOG: Ratovi su dokaz da postojim!“. Ako je to dokaz, onda je Boga baš previše. Nepotrebno puno. Otac pisca Jerofejeva, Vladimir, inače prevodilac u diplomatiji, za vreme iste te bitke steže zube, jer ne ume da se moli. Što nije bitno, pošto je i bez molitve preživeo. Viktor Jerofejev potomak, ruske socijalističke vrhuške, postao je član Saveza pisaca pre nego što je išta napisao. Odrastao u Parizu, letovao u Jeliku, diplomatskom letovalištu, lečen u elitnim bolnicama koje nisu za masu, ipak pretenduje da zna sve o Rusiji. Otkud? Otac Vladimir mu je još u ratu bio diplomatski prevodilac, prvo u neutralnoj Švedskoj, kod ambasadorke čuvene plemkinje i komunistkinje Kolontaj. Odakle ga povlači Molotov, drugi čovek iza Staljina, i uzima ga u svoj kabinet. Sa tako visoke pozicije Vladimir J. lično vidi mnoge događaje koji su obrtali i krojili sudbinu sveta „hladnog rata“. Sin Viktor je „prisutni svedok“ koji uzima bezobrazluk da sudi i prodaje priče (ili laži) o znamenitim ličnostima.!?) Kaže da na mističan način postoje dva Staljina, onaj koga je nakon smrti razkrinkao Hruščov (dal' zato što ga je hazjajin jednom napao zbog lošeg kvaliteta ruskih javnih toaleta?) a koga intelektualci i Zapad smatraju ludim zločincem i onaj koga narod i dalje smatra dobrim apsolutistom koji je nažalost bio okružen besnim i zlim kerovima i udvoricama. Na zanimljiv način V. J. analizira ljudsku fascinaciju moćnicima i apsolutistima i veli da su vrlo slično bili obožavani Hitler, Staljin i drugi diktatori. Ne kaže zašto. Možda zato što narod radije podnosi jednog apsolutistu, nego celu gomilu gadnih, prevrtljivih i čak smrdljivih rektalni društvenih parazita? Kod Rusa se ovaj običaj nakalemio na obožavanje Cara, koje je bilo još zagonetnije. Zašto bi iko obožavao Cara nemačkog porekla i smatrao ga najboljim Rusom? To je isto kao kad Srbija proglašava nacionalnom aviokompanijom arapsku privatnu firmu. Na vrlo zanimljiv način Viktor Jerofejev razmišlja o roditeljstvu. Pita da li su roditelji uopšte ljudi, u očima svoje dece. Oni kriju mane svoje dece, dok deca jedva čekaju da svima obnaroduju slabosti svojih roditelja. Mada se oseća njegova bliskost sa ocem, on nigde ne govori o ljubavi između roditelja i dece, nego skoro da smatra roditelje robovima svoje dece. On lično veruje da je nekim člankom izvršio političko ubistvo svoga oca, dok majka smatra izdajom činjenicu da njen sin razmišlja o Bogu. Da bismo kasnije saznali, kako je Viktor u sukobu socijaliste Aljendea i fašiste Pinočea, stao na stranu ubice Pinočea što su roditelji, pogotovo majka, zaboga smatrali izdajom zbog čega mu, jedini put u životu, nisu proslavili rođendan. Eh, oh, ih surove li kazne! Inače u ovoj knjizi možete pročitati mnogo gore stvari o Staljinu od svih koje su napisali mrzitelji i tzv. disidenti, „Staljin je voleo da hapsi supruge svojih najbližih saboraca Kalinjina, Vorošilova... Poskrebiševa. Svaki put je zainteresovano očekivao da vidi kakvim će psećim očima da ga pogledaju narednog dana, kako će da se vrpolje, kakvim rečima da se zauzimaju za njih. Evo Žemčužine, kako dekoltirana i naparfimisana ispija šampanjac, držeći na umu da je poslednja koja je Nađu Alilujevu videla među živima. Veličanstveno se osmehuje na narodne umetnike, tapše po ramenu nosioca uloge Ivana Groznog, lepotana Čerkasova, a evo je i u Lubjanki, kako gola širi guzove i pokazuje svoj anus, po naredbi zatvorskog lekara. Na Poskrebiševljeve molbe... Staljin je odgovorio: Naći ćemo ti lepšu ženu.“ (Žemčužina je uhapšena zbog predloga da se Krim da Jevrejima.Posle ga je Hruščov, inače Ukrajinac, dao Ukrajini, a danas se i oko toga ratuje. 2016. je na Eurosongu pobedio song koji se bavi sudbinom krimskih Tatara, koji su, inače od 1943. ratovali za Hitlera, kao profesionalni konjanici. Te im je Staljin raselio porodice po Sibiru. Treba li koment il jok?) Ovaj opis prilično tačno ukazuje na Staljinovu mržnju prema ženama (o da li je i on kao Hitler imao samo levo mudo pa siromah bio nesrećan? Ili je bio impotentan? - pitao bi se Frojd) ali je upadljivo da ni pisac Jerofimov nije baš neki veliki ljubitelj suprotnog pola. Viktor je vrlo fasciniran rektalnom rupicom (makar bila i ženska) što je upadljivo u kasnijoj porno-egzibistionistočko-voajerskoj pedofilskoj-sceni, gde se subotom u pariskom ambasadinom kupatilu zajedno kupaju mali Viktor sa vaspitačicom i direktorkom škole (2 kom), koje ga navode na blud. Smrdi da je ovo plod piščeve mašte, pošto se on kasnije vadi da je voleo da laže. Ovo ipak otkriva da je njegov osnovni talenat zapravo u pornografiji a da ga smatraju piscem (umetnikom, oh!) samo jer je disident visokog sovjetskog društva i aktivni promoter kapitalizma i vesternizacije. Ne bi se moglo reći da nema talenta (pogotovo za pornografiju) ali je upadljivo da je prilično šlampav (jer, može mu se) pošto na par desetinu strana detaljno opisuje kako se opraštao od roditelja i oni su mu mahali dok je gledao kroz prozor ružnog sovjetskog vagona, da bi poglavlje 3 završio rečenicom: Toga dana, u leto 1958. kad sam sa roditeljima otputovao iz Pariza u Moskvu, završilo se moje detinjstvo! Alo, ćoveče jesi li išao sa roditeljima ili su ti oni mahali sa perona? Seti se! „Molotov je, poput ostalih otrpeo ženino hapšenje, ali se otada posle razgovora sa Staljinom, nalazio u veoma razdražljivom raspoloženju“. Au, kakav častan i ponosan lik! Nikad ne bih pomislila da ljudi, čak ni političari, čak ni visoki funkcioneri mogu biti ovakve balege, kao ovi Staljinovi poslušnici. Staljin je izgleda bio monstrum upravo zato što je bio okružen govnima. Mora da je gadan osećaj kad kudgod kreneš ugaziš u nekoga, tj nešto. Prema tome nije čudno što narod voli diktatore, za razliku od njegovih podrepnih muva! Mnogi ljudi vole lavove, ne znam nikoga ko voli vaške na lavovima. Po svemu sudeći, umetnici i intelektualci poput Ilje Erenburga bili su neuporedivo hrabriji od najbližih Staljinovih slugeranja, verovatno misleći da ih slava štiti od Sibira ili pak streljanja. Erenburg je u nekom članku napisao da su svi nemački radnici obožavali Hitlera i bili protiv Rusa, smatrajući ih nižom rasom. Tražio je istrebljenje Nemaca, isto onako surovo kao što su oni tamanili Jevreje, u istim onim gasnim komorama, koje su još uvek upotrebljive, postojale. Molotov je dva puta slao Jerofejeva (oca piščevog) da ubedi Ilju, da izbaci taj deo članka, što je Erenburg odbio. U tom smislu roman sadrži ovakav dijalog: „ERENBURG: Treba uništiti Nemce, oni su spaljivali Jevreje. Svi su podržavali Hitlera. Treba ih sve pobiti. Komore su tu, šta čekamo? MOLOTOV: Dosta vašeg Jevrejskog pametovanja. U šta me gurate? Moja žena je Jevrejka. ERENBURG: Zahtevam osvetu! Oko za oko! MOLOTOV: U Kenigzbergu je već dosta osvete. Crvena armija jebe sve Nemice bez razlike. ERENBURG: To nije nikakav argument. Fašisti su silovali sve naše žene. MOLOTOV: Naše su davale dobrovoljno uz smeškanje, uključujući i komsomolke. Mislile su, kučke da su Nemci došli zauvek. (kako Molotov zna da su Ruskinje davale a Nemice nisu? I zašto je nečasnije dati ribu za spas sopstvenog života nego dati ženu za spas svoje funkcije?) ERENBURG: Zanimljivo koliko će se, nakon rata roditi mešanaca u Nemačkoj i Rusiji... MOLOTOV: Ne skrećite... Preradite taj članak. Nama ne treba nemački pepeo, već živi borci za socijalizam. Nemci vole red. Oni će strojevim korakom preći iz jednog u drugi sistem. Za početak promenite ime Kenigzberg. ERENBURG: U Molotovburg?“ Zašto citiram ovo parče? Zato što se iz njega vidi prvo da su Jevreji želeli genocid, al da oni ne prljaju ruke, nego Rusi, gde ispada da su Ruse isto kao i Nemci smatrali budalama. A drugo da su obe vojske smatrale žene ratnim plenom, znači robom, mada su se i Nemci i Sovjeti tokom rata kleli u žene koje su podnele najveći teret rata, i to na obe strane. Gle džentlmena! Obaška je zanimljivo što silovanje smatraju osvetom. Jebanje iz mržnje? Kao i zbog ljubavi? Važno je da ti se dig'o! Tužna je činjenica da je jebačima nekad važnije što im se uopšte dig'o, nego na koga se zaboga dig'o! Pogotovo impotentima, koji vladaju svetom. Šta nije u redu sa testosteroncima? Ljosa misli da su biološki isprogramirani da u smrtnoj opasnosti produže vrstu. Jebeš vrstu! Ako Boga ima, onda je on osudio ljude na ljude! Ovo nije literatura, nego politički pamflet dečka iz bogate kuće koji unovčava svoje fino poreklo. Nije da nema talenta, ali nema odgovornosti prema tom talentu. Poštujem to što poržava moju tezu da su diktatori obično kukavice, time što kaže da je Staljin samo jednom leteo avionom i poremro od straha, ali prodaju znamenitih lica, Molotova, Kolontajeve, Bloka Iv Montana, S. Sinjore, Brežnjeva itd. među kojima se SLUČAJNO našao, ne poštujem. Negde veli „Nikad mi nije oprošteno moje PRISTOJNO poreklo.“ te ispada da je svako drugo poreklo, osim diplomatskog i elitističkog NEPRISTOJNO. Teško bih se ja sa svojim seljačkim poreklom složila sa ovim prostaklukom. Pogotovo što Viktor Jerofejev ne bi bio niko i ništa bez tog „pristojnog porekla“. Da mu otac nije bio diplomata u ozbiljnim istorijskim vremenima, on kao očeva bleda kopija - ne bi bio ništa. Ili još gore, bio bi kopija ničega. Najgluplje je što se na preziru, „nepristojne“ demokratske većine i njenog infriornog porekla bazira cela zapadna demokratija i sva njena dvoličnost. Na promociju takvih stavova može se biti gadljiv. Kao ja. Istini za volju, Jerofejev prilično tačno i upečatljivo objašnjava kako je pariski šarm, ukus i konzumerizam osvojio porodicu Jerofejev, kako im je prefinjena katolička umetnost i skupa arhitektura izoštrila čula, te zašto je tenis sport-promoter kapitalizma i njegove estetike i etike (ako tako nešto uopšte postoji). Zato što je to klupski sport za odabrane. Pa mi je sad jasno zašto ne volim tenis gde ušminkani mužjaci besomučno mlate malu belu lopticu i time zarađuju veću lovu nego što bi koštala ishrana miliona gladnih. Takođe istini za volju, priznajem da ne smatram puno boljim ni fudbal gde se 22 divlja muža otimaju o jednu loptu, dok pobesnela rulja lomi stadone (koje smo svi mi platili). Mene to, da prostite podseća na činjenicu da sam celog veka plaćala razbijene prozore po školama, mada sam imala žensko dete i mada nema dokaza da je ikada ijedna devojčica razbila ikoji školski prozor. Ukratko, muškarci seru, mi čistimo (ili je'mo) govna. Toliko o aktuelnoj civilizaciji.
|
