U našoj maloj porodici kompletnim budžetom je raspolagala mama. Punio ga je tata. Platica u Kazalištu bila je redovna, kao što su tada bile redovne plate svih budžetskih ustanova, pa i kulturnih, jer se smatralo da nam je kultura potrebna. Možda nećete verovati, ali kad sam ja bila dete tražila se karta više ne samo za bioskop nego i za teatar. Plata je, dakle, bila svakog prvog, ali mala. Nedovoljna, mada mi nismo bili neki veliki potrošači i nismo nikada uzimali nikakav kredit. Tatin otac, Joco, podigao je u Jugo-kraljevini nekakav „razvojni“ kredit, pa ga je klepila prava pravcata revalvacija dinara (ne kao one silne denominacije što smo imali devedesetih) i odrala mu kožu s leđa. Zakleo je decu da ne uzimaju kredite, jer banke pljačkaju ljude i prave od domaćina sirotinju. Tata ga je shvatio bukvalno, ostala deca možda i nisu. Moj Ljupče je, ako bi Anđa tražila da se nešto kupi, uvek prvo zaradio pare, pa bi tek onda kupio. Ona je pak, vrlo retko tražila neku „investiciju“ jer se njen babo ubio 1953. kad su ga komunisti osiromašili sasvim. Smatrala je da je sigurno samo ono što se investira u živog čoveka, što kaže narod „use, nase i podase“. Jer, ne daj bože novog rata i ponovne otimačine, niko ti ne može oteti samo ono što je u tebi (znanje npr). Osim ako ti uzme život! A ako ti uzme život, ništa drugo ti ionako više neće trebati.

Kad je tata samoinicijativno kupio prvi frižider, mesecima ga je držala praznog tvrdeći na nam je pijaca i sve prodavnice su nam pod nosom, i da svaki dan kupuje sveže, pa čemu frižider? Vešmašina joj nije trebala jer je siću prala lako, na ruke, a veliki veš prali su skupa u zajedničkoj vešernici, ispod naše kuhinje i dnevne sobe. To je zapravo bio vinski podrum otet od čika Šepera, skupa sa vinogradima.

Kad je tata uvodio telefon, čitav se komšiluk svrstao na maminu stranu, jer šta će njemu uopšte telefon, kad ima 10 minuta do kazališta da vidi raspored proba. Posle su svi dolazili da telefoniraju (mada je Pošta bila preko puta)... Uprkos toj skromnosti tatina plata nije mogla da pokrije potrošnju, pa je on radio sijaset drugih stvari. Imao je učenike koje je učio sviranju gitare i harmonike, koji se nisu učili u muzičkoj školi. Pravio je intarzije, kao hobi, ali su slike prodavane preko Narodne radinosti. Svirao je na priredbama, na radiju, u filmovima, i u nekim posebnim prilikama, a kad bi bilo baš gusto čak i u kafani ili na nekim svadbama. Noću, ili u zoru, kad bi stigao kući, ostavljao bi lovu na kuhinjskom stolu, što bi Anđelija ujutro vredno pokupila, prebrojala, spremila i trudila se da svi hodamo na prstima, jer se tata baš naradio. Svi smo znali gde budžet stoji, ali nikada nismo uzimali lovu bez pitanja, tako da je ona uvek znala koliko imamo. Čak bi i tata, kad bi išao u šetnju zatražio:
- Daj mi koju kintu...
- Šta ti treba? – pitala bi Anđelija.
- Da me kerovi ne zapišaju! – odgovorio bi on i ona bi mu davala.

Jedared se bio vratio iz neke noćne delatnosti sigurno jako umoran, kad nije lovu ostavio na stolu, nego u odelu koje je bio obesio u predsoblju pošto je smrdelo na duvan, pa da ne smrdi u stanu. Imao je alergijsku astmu. Anđa je ustala puno pre njega i odmah joj je došla neka Bosanka što je menjala žive piliće za staru robu. Ne znam tačno zašto je Anđelija „poslovala sa njima“, dobijala je od svoje majke Sretenke koliko god je htela pilića, ali je tvrdila da su kržljavi jer je Seša škrta i ne daje im dosta šrota... Meni bi govorila da joj je žao tih Bosanki jer su prešle toliki put... I tako... Bosanka joj je ponudila, mislim, troje živih pilića za „ofucano“ tatino odelo koje je smrdelo na duvan kao da se u odžaku sušilo. I Anđelija joj dade! Kad je tata ustao ispostavilo se da je u odelu ostala sva lova koju je te noći zaradio, svirajući na harmonici od 100 kg (nije baš toliko, ali kad stojiš i sviraš, nije ni puno manje...) za koju se moglo kupiti barem 100 jebenih pilića! On se ipak nije ljutio, nego se šalio, pa ju je zadirkivao, a ona se sama ljutila na sebe i derala se na njega. Ja sam se bila šćućurila u nekom ćošku kao i uvek kad bi oni vatrirali...

Jednog prvog u mesecu, je tata otišao na probu i vratio se bez plate. Anđa je odmah tražila pare, ali on je rekao:
- Ne brini, zaradiću noćas!
- Ne brinem, ali srela sam Pištu i on mi je rekao da je plata bila.
- Pa ne kažem da nije bila, nego je ja nisam doneo...
- Zašto?
- Zato, zlato, dobićeš sutra! Naišao je jedan čovek i molio me da mu pozajmim pare jer je u velikom problemu! -
- Koji čovek?
- Ne znaš ga ti.
- A znaš li ga ti?
- Pa ne baš dobro, ali kažem ti životno mu je bilo pitanje.
- I ti si mu dao celu platu kojom hraniš ženu i dete?
- Nahraniću ja ženu i dete, ne sekiraj se ti!
- Hoću da znam ko je taj čovek! – Anđa je bila jako temperamentna kad urlikne.
- Ma jedan što je bio sa mojim Jandrom u mađarskom logoru!
- Tvoj brat Andrija nikad nije bio u mađarskom logoru! - zaledi se ona, bivala je Anđelija i KGB islednik, po potrebi.
- Pa nije, ne kažem ja da jeste, ali zamisli ti u kakvim je govnima taj nesrećnik kad mora tako ćoškasto da laže?
- I zato što on tako nikako laže, ti si mu posudio platu?
- Ama nije mu bilo lako da mi išće, video sam!
- O, za kakvu sam se naivnu budalu ja udala! Bože, puno ti fala!

Baš niko u gradu nije mog starog smatrao budalom. Neki su ga smatrali za dobričinu, što je ponekad sinonim za budalu, ali baš za budalu, nisu. Ipak, poneki su se čak i bojali te dobričine, pošto je bio partizan a grad baš nije bio partizanski nastrojen... No, to je druga priča! Kraj prve priče je to da je „mađarski logoraš“, doduše puno kasnije, zbilja našao mog Ljupčeta i doneo mu pozajmljene pare.
- Tu lovu je davno pojela inflacija! - rekla je Anđelija, a tata je kazao da ona jede… (ono nejestivo, neću da prostačim). I smejao se.

Ja jako retko pozajmljujem lovu. I sebi i drugima. Nemam taj poseban instinkt za to kome treba dati ili uzeti, a kome ne. Kao što nemam ni talenat za muziku, ni za lako zarađivanje love. A nisam ni neka dobričina. Ima baš mnogo tih talenata koje nisam nasledila od tate… A nisam nasledila ni ništa od onoga što je zaradio i stekao. Sve su nam oteli u ovom poslednjem ratu. Ostalo je samo ono što su tata i mama investirali u mene. Samo znanje. I mama je, znači, bila u pravu.