Sergej Dovlatov
KOFER
izdavač: Stylos art
Novi Sad, 2013.
tiraž: 1000
prevod: Radmila Mečanin

         „U OVIR-u mi ona kučka kaže – svako ko odlazi ima pravo na tri kofera. Takav je propis. Postoji specijalna naredba ministarstva.“ Sa kučkom se naravno posvađao, ali se na kraju ispostavilo da mu je dovoljan jedan, i to ne veliki kofer.  U ovoj knjizi ima osam priča o stvarima koje je spakovao u taj kofer  (ako sam dobro brojala, mrzi me da prelistavam ponovo). Priče su poprečni presek kroz celo sovjetsko društvo.

OVIR je Odeljenje za vize i registracije stranih građana, koje se pominje u više Dovlatovljevih knjiga. To je državna institucija preko koje su se LEGALNO ISELJAVALI Jevreji iz SSSR-a. Neki u USA a neki u Izrael... Za iselenje je trebalo dobiti poziv. (Dovlatov čak nije ni dobio poziv, njemu je iselenje ponudio neki službenik u tom OVIR-u, mada nije bio na spisku, napisao je sam Sergej u drugoj knjizi)  Dok je prevodila knjigu Radmila Mečanin je to sigurno pročitala. Zašto je onda u pogovoru ostavila: „1978. Zbog progona vlasti Dovlatov je emigrirao u Beč, a zatim se preselio u Njujork“?! Dovlatov se potpuno legalno iselio, nije emigrirao, nije pobegao, te je prema tome iseljenik a ne emigrant. U to vreme mnogi Jevreji su se iseljavali iz SSSR-a, sa legalnim papirima. Nisu oni preplivavali Crno more, kao što je pokušao onaj sportista u Beležnici. Zapravo nije prevodilac kriv, knjiga nije baš dobro uređena. Nema sadržaj, pa ako želite da se vratite na neku priču, morate prelistavati sve. Ne piše ni ko je napisao to O autoru. Taj tekst se završava citiranjem Josifa Brodskog, koji je potpisan ispod celog teksta, što može čitaoca dovesti u zabludu da je Brodski napisao čitav tekst O autoru. A očigledno nije. Nije jasno da li ga je napisao neki američki ili neki naš urednik (koji nije baš pažljivo pročitao knjigu), ali je prilično jasno da mu je bilo vrlo stalo da ubaci „zbog progona vlasti“. Iz Dovlatovljevih knjiga sasvim je jasno da se njemu i njegovima, sa svakim pravom, nije sviđao režim u Sovjetskom savezu, i da im je život tamo bio mučan, siromašan i nekomforan, ali on ni u jednoj od 4 knjige koje sam ja do sada pročitala ne pominje da je bio progonjen, niti da su bili progonjeni Jevreji, kao narod. U priči Šubara, kaže „... Raisa je zabasala u industrijske novine sa dugogodišnjom antisemitskom tradicijom ...“ ali ne kaže kakav je stvarno taj antisemitizam, kako se manifestuje. Raisa je bila odlična daktilografkinja ali je u životu pravila puno grešaka, a sa mnogim članovima redakcije bila je u „vrlo komplikovanim“ izgleda seksualnim odnosima. Bila je samohrana majka i sigurno joj je bilo jako teško, ali se ne može zaključiti da je bila odgovorna, pošto se ubila ostavivši dete koje je ni krivo ni dužno donela na svet. Antisemitizma nema ni u tome što je cela redakcija iskreno potrešena zbog njenog samoubistva! Šubara je inače, kao što i sam naslov kaže, priča o šubari koju je Sergej dobio od brata (od tetke) posle jedne skroz nadrealne pijanke kad se pijani burazer potukao sa nekim gorostasom koji mu je rekao „prvi put vidim Jevrejina alkoholičara“. Brat se osetio nacionalno ugrožen, mada nije bio Jevrejin, nego pijan. Posle tuče pokupio je gorostasovu šubaru, koju je posle poklonio Serjoži. Bilo je to onoga istoga dana kad se ubila Raisa.

U priči Košulja od puplina piše o svojoj bivšoj ženi Leni, koja mu je kupila tu košulju. Na rastanku dan pre nego što se sa njihovom kćerkom iselila iz SSSR-a. Piše o njihovom prvom susretu, kad je kao aktivistkinja došla da ga privede na izbore. Živeo je sa mamom, koja je ležala radi glavobolje. U knjizi Naši pisao je da je Lenu zaboravio u njegovom samačkom stanu neki pijani kolega i da je ona tako tu ostala dugo... Nedeljama nije znao kako da se ponaša prema njoj sve dok ih nije zbližila votka, tj. dok se nije napio. Ova pak Lena je smerna aktivistkinja koja je doduše od Dostojevskog mislila da je Solženjicin, ali mu se dopala na prvi pogled i svojski se, trezan! potrudio da je osvoji... I da je naravno odvuče od izbora, pošto je mrzio sve besmislene radnje. Što mu je, i jedno i drugo, uspelo. U ovoj priči nalazi se čitava galerija „literarnih veličina Lenjingrada“ koja podseća na galeriju karikatura. Mada je u predgovoru rekao da za 18 godina rada nije uspeo da stekne ništa osim jednog kofera uspomena, iz ove priče ispada da on doduše jeste uvek nešto raduckao, ali da je slabo zarađivao, puno lokao i da su ga u stvari izdržavale majka i žena. Ne bi se ni u najboljoj nameri moglo reći da je bio dobar muž, čak ni sin. On samo nije umeo da pere, sprema ni da zarađuje pare, što i sam priznaje. Nije voleo zajednički život, voleo je da bude sam, ali u nečijoj blizini. Bio je tada perspekrivan pisac kome nisu objavljivali priče, čak ni najliberalniji listovi. Ovde on smatra da je ipak i to srećna okolnost, jer mu se nakon vremenske distance, mnoge od tih neobjavljenih priča, ne bi sviđale.

Jaknu Fernana Ležea, francuskog slikara i komuniste, donela mu je iz Pariza supruga čuvenog glumca Čerkasova, inače dugugodišnja prijateljica njegove majke. Ovde se vidi koliko njega fascinira slava, ali je ta fascinacija puna ljupke samoironije. Tu je i užasna „podpriča“ od dadilji koja je upaljene vene mazala govnima, što joj je izgleda pomagalo, ali je bilo nepodnošljivo u društvu. Tako da su Čerkasovi najzad zamolili da je više ne dovode na daču. Onda je Serjožina mamica iznajmila u selu sobicu za sina i govnjivu dadilju. Nedavno sam imala malo zapaljene vene i stalno se pitam da li bih se ja mazala govnima kad bi to pomagalo?! Ne verujem! A i kada bih morala, sigurno da ne bih išla u goste niti bih se približavala deci! Sa druge strane – šta ovo govori o Sergejevoj majci? Kakva to majka daje dete dadilji namazanoj govnima? Ja ovo uopšte ne mogu da shvatim nikako drugačije nego kao neku metaforu. Metaforu čega, dovraga?!

Nego, da se vratimo čarapama iz naslova, koje su se desile dok je Serjoža još bio student finskog na Lenjingradskom univerzitetu. Tražeći 8 rubalja da otkupi iz zalagaonice svoj zimski kaput, naleteo je na švercera, prijatelja tadašnje devojke, koji mu je rado dao pare, odveo ga na klopu i predložio „biznis“. Koji se sastojao u gomili zelenih sintetičkih čarapa što su ih finske švercerke donele u Lenjingrad. Po npr 80 kopjejki, koje su se mogle prodati za par rubalja, jer su „potrošnja i moda“ zapravo bolesti zavisnosti. To kažem ja a ne Sergej. Pošto su sutradan po prijemu i isplati robe saznali da je neka idiotska sovjetska fabrika, izbacila na tržište SSSR-a milione istih takvih čarapa od proklete sintetike, oni su međusobno podelili tih 600 i nešto pari, koje je Dovlatov posle nosio 20 godina. I još je u USA poneo tri para.