<<

 

“U NOVINARSTVU MORA MNOGO DA SE LAŽE!”


 

 

 

Sergej Dovlatov
KOMPROMIS, roman
sa ruskog prevela Natalija Nenezić
izdavač: LOM, Beograd, 2018.
tiraž: 500
 

Ako vam je palo u oči da je isti izdavač u Izabranim delima Dovlatova objavio FILIJALU u 300, a KOMPROMIS u 500 primeraka, jeste li se ikad upitali zašto, pošto Komprimis nije ništa bolji?! Ja sam se pitala i zaključila: zato što Kompromis ismeva socijalističko-partijski cenzurisano novinarstvo u Estoniji SSSR, a Filijala neoliberalno i neokolonijalno američko-jevrejsko novinarstvo, u medijskom ratu protiv SSSR-a. Pošto su jevro-ameri u tom medijskom ratu već pobedili, zašto se sada i dalje radije bave ismevanjem probeđenog (mrtvog) protivnika 40% više nego još uvek živim američkim medijskim ratom protiv kapitalističke Rusije (otkad SSSR-a više njet)?!

Ako se radilo samo o uništenju socijalizma, kao prirodnog neprijatelja kapitalizma, onda su oni pobedili i šta još hoće? Otcepili su od SSSR-a sve bivše kolonije carske Rusije, i usrećili ih tako da neke i danas međusobno ratuju. Ali ratuju građanski, protiv onih koji bi da se otcepe od otcepljenih

Sad im smeta Putin, skoro isto kao i Staljin (koji im je bio saveznik!)? Da li se ipak radi o nekoj poratnog pljački pokojnog Saveza što je Putin omeo, pa se sada, da bi do te velike pljačke uopšte došlo, nastavlja medijski rat? Pošto za oružani rat protiv ludih Rusa trebaju malo veća muda nego što ima Nato. To je moglo kad su bombardovali polovnu Jugoslaviju SR & CG i kad je Rusija bila na kolenima a Jugovina na leđima. Sad može donekle neuspešno da se gura rat u Ukrajini, u Jermeniji, Azerbejdžanu… i da se čačka Bjelorusija (kao svojevremeno Jugoslavija), ali baš Rusija… ehej!

Ne znam ko je Kompromis proglasio romanom, pisac ili izdavač, ali po meni to nije roman nego lepo osmišljena zbirka priča, koje se sve zovu Kompromis 1-12. Na početku svake nalazi se štura novinska vest o nekoj nebitnoći, a samu pripovetku čini raskošna, pijana realistička proza oko te vesti, Npr vest o tome kako su ronioci u luci izronili neku vrednu stvarčicu, a posle nadrealistička istina o tome kako je neki pijani šef kihnuo i slučajno mu izletela zubna proteza u more. Jedva je ubedio ronioce da je potraže jer u njoj ima “zlata za 850 rubalja” oni zaronili pa je izronili. I onda svi skupa zaglave u kafanu da proslave! Pijandure se čudom čude, svako hoće da vidi i tako proteza idući od ruke do ruke u prepijanoj kafani, zaluta… ne zna se gde! Tolike zlatne rublje! Ili priča o muzilji koja je izmuzla najviše mleka negde u Estoniji pa posle raspisana istina o tome kako su pisac i fotograf tamo dočekani kao drugovi i sve im je obezbeđeno, čak i seks ali je pijani fotograf slikao samo dotičnu muzilju, a odbio je da slika kravu, jer je on umetnik koji je fotkao suprugu druga Hruščova! Ili o udatoj Estonki koja je tražila od amoralnog pisca da je poduči u seksu, on odbio, pa joj jedva našao učitelja. Sve su to dakle sočne, punokrvne životne priče koje je Dovlatov kao novinar, a na zahtev urednika, sasušio na sasvim nezanimljive vesti. Jer, što reče ”U novinarstvu, mora mnogo da se laže!!!” Pa je posle, kao pisac, možda tek u Njujorku, realne događaje oko te vesti, opisao nadrealistički sa briljantnim dijalozima. Možete se zbilja slatko nasmejati čitajući ovu knjigu. Ona je kao što rekoh, pandan Filijali, jer ismeva partijsko-poslušničko sovjetsko novinarstvo, gde ne sme biti ničega izvan dozvoljenih šablona, onako kako ih shvata i zahteva urednik!

U SSSR-u su urednici smatrali Dovlatova “klasno nesvesnim” Posle su ga u jevrejskom radiju USA smatrali politički neopredeljenim. Suština je da su i jedni i drugi mediji kontrolisani, a razlika je u tome što se partijska kontrola u SSSR-u, poput inkvizicije, bavila uglavnom kontrolom svoje populacije a bez većih imperijalističkih težnji ka ostatku sveta. Nigde niko ne pljuje ni Amere ni druge kapitaliste, samo njihov antiradnički sistem.

Jevro-američka medijska propaganda nije usmerena na kontrolu svoje populacije, nego na blaćenja, sramoćnje, i ismevanje protivnika (bivšeg saveznika) i planiranje njihovog pada to jest “demokratizacije”, pod kojom se ovde podrazumeva otvoreno - rušenje socijalizma i uvođenje kapitalizma, tj neokolonijalizma. U tome je razlika, koja se vidi i u američkim filmovima, serijama itd. Dovlatov je relativno pošteno ismevao oba sistema, samo je malko nagazio na ruski  antisemitizam. Možda je taj antisemitizam u SSSR -u zbilja postojao, ali je sigurno da Sergej nije od njega stradao, nego zbog svog pijančenja, što je alkoholizam, a ne antisemitizam. Mnogo manje i nežnije će pominjati cionizam u USA gde se npr u jevrejskim medijima ne sme spomenuti reč svinjetina. Meni je zanimljivo kako je USA primila mnogo Jevreja pred sam rat, pa mnogo fašista, posle rata i kako se oni sada tamo slažu?! Negde Dovlatov pominje razgovor sa jednim Nemcem koji mu je rekao:“ Bilo nam je strašno pod Staljingradom, ali i mi smo se njih naubijali!”

Verovatno kod većine ruskih pisaca ima poneka pijandura. Ima i pijanih literarnih junaka kao što su Rogožin i Mićka Karamazov, kod Dostojevskog. Ima i kod Čehova onaj čiča što vozi prebijenu ženu kod doktora i putem je uverava da ne treba kazati doktoru da ju je on pijan tako isprebijao… a kad najzad stigne kod doktora, žena mu se u kolima smrzla. Pijanćenje je uobičajena stvar na severu, ali takvo ludačko opijanje kakvo vlada kod Dovlatova i Prilepina, nema kod ruskih klasika. Dovlatov za sebe kaže da “ima jak motor ali nema kočnice”. To se u teoriji zove “alkoholičar prve čaše” odnosno taj se neće napiti samo ako ne popije ni prvu. U Americi to palo u drugi plan, premda nije prestao piti, možda je naučio da koči?

Zanimljivo je da su i Dovlatov i Prilepin podjednako kritični prema sovjetskom društvu, Dovlatov u vreme hladnog rata, a Prilepin u doba raspada, ali je Dovlatov na zapadu omiljen (a sada i u Rusiji) dok je Prilepin zabranjen. Nije mu dozvoljen ni privatni ulazak u EU i USA. To je sigurno zbog njihovih “građanskih sloboda” i “ljudskih prava” - kojih naravno nema za Zahara Prilepina, pošto drugačije misli. Može čovek da dugačije jebe i da ponosno paradira sa tom svojom različitošću, ali ako drugačije misli, ne sme da uđe u slobodnu zemlju. Gle, slobode! (U najnovijoj Ptilepinovoj knjizi upravo čitam zašto ga ne podnose. On je živi svedok da u Donjeckoj oblasti, koja hoće da se otcepi od Ukrajine, sada ratuju penzionisani oficiri sa anglo područja i američki plaćenici, protiv penzionisanih oficira SSSR-a i plaćenih pravoslavaca i komunjara. A svedočio bi i ko je ratovao u Čečeniji, Osetiji itd a ko je te ratove izazivao, planirao i sprovodio. Pa kako da ga vole?!)

Moram da zucnem i o izdavačkoj šlampavosti koju sam već pominjala u vezi sa ovim Dovlatovljevim knjigama što ih je izdao LOM. Korice su vrlo lepe, ali su prelom i slog bedni. Npr u Kompromisu su svih 12 novinskih vesti kojima počinje svaka nova priča, štampani tako sitnim i tankim fontom da su jedva čitljivi. Valjda tamo ne znaju da su najverniji čitaoci stariji ljudi? Ne znaju ni da u većinu biblioteka (za koje su njihova izdanja otkupljena!) dolaze samo starci i deca? Trebalo bi da znaju ako već imaju veze za otkup!