<<

VOLITE LI PUŠKINA?

Sergej Dovlatov SPOMEN-MUZEJ

Stylos, Novi Sad, 2004, tiraž: 1000

prevela Radmila Mečanin

Sergej Dovlatov PUŠKINOVA BRDA

LOM, Beograd, 2018, tiraž: 500

prevela Natalija Nenezić

Naslov originala: ЗАПОВЕДНИК

Od desetak filijala palilulske biblioteke „Milutin Bojić“, mesec i po posle „pandemije korona virusa“ - rade samo 4 male filijale. Više ne može da se uđe, nego je pult na vratima, na njemu je kutija u koju spustiš knjigu koju vraćaš i tražiš drugu. Vraćena knjiga se u toj kutiji „raskužava“ nekako spontano oko 24 sata, kada može da je uzme drugi čitalac.

Sreća da imaju odličan sajt, pa ne moraš ići u Ovču ili Borču da proveravaš imaju li neku knjigu, nego sve piše na sajtu.

Izgleda da je kultura apsolutno najopasnija za širenje pandemije!?! Bio je derbi sa 30 000 ljudi, bili su izbori sa preko 2 000 000 izašlih glasača (od upisanih 4,2 - 6,5 miliona, zavisno od datuma informacije, što je 50,02 ili 30% od ukupnog broja birača, zavisno od izvora informacije)... Prvo su otvorene kladionice, pa kafane i kafići, pa teretane, škole (samo za izbore, ne za đake)... Jedino su teatri, bioskopi i biblioteke ostali zatvoreni.  Kao da se korona širi mislima, a ne medijima. Meni je za 52 dana kućnog zatvora koji nam je na prepad uveden, upravo čitanje pomoglo da ne poludim. Jer da sam nedajBože gledala televiziju danas bih bila Napoleon- Tutankamon- Staljin.

Juče mi je ćerka iz filijale na Hadžipopovcu donela dve Dovlatovljeve knjige koje nisam čitala i Zonu koju sam čitala, ali u drugom prevodu. Htela sam da uporedim prevode jer je taj koji sam čitala bio... hm... pa zagonetan.

Ali pošto sam ja znatiželjan babac, prvo sam se bacila na dve nove u nameri da odaberem koju ću prvu progutati. Tako sam ustanovila da se i ovde radi od istoj knjizi u dva različita prevoda. Posebno me je zaintrigiralo jer je naslov originala ЗАПОВЕДНИК a prevedeni naslovi uopšte ne liče.

Sve knjige Sergeja Dovlatova, za koje znam, imaju naslov od jedne reči, što sigurno ima neki razlog, pa me je zaintrigiralo zašto su obe žene koje su prevodile upotrebile dve reči za, naizgled, ovako jednostavnu reč.

E, ali ta reč nije ni malo jednostavna i mi nemamo adekvatnu. Radi se o zaštičenoj treritoriji, kompleksu, rezervatu, muzeju, najbliža naša reč je „zadužbina“ ali ni ona ne odgovara u potpunosti, tako da je najbolje ovako sa dve reči. Baš u ovoj knjizi Dovlatov piše o značaju maternjeg jezika, kad objašnjava ženi zašto on ne može i neće da se iseli iz SSSR- a u USA. Kaže da čovek koji izgubi svoj jezik gubi 80% svoje ličnosti. Zato je on, kasnije u Americi, nastavio da piše na ruskom, kako je čak i izdavan.

          Ova dva prevoda se ne razlikuju previše, ali ima dosta, od banalnih do suštinskih razlika. Npr Mečanin prevede: „Prljava žuta zgrada sa kolonama“

a Nenezić „... sa stubovima“ što je za nijansu tačnije, jer u srpskom niko ne koristi reč kolona za stub. Koristimo reč kolonada za niz stubova. Radmila Mečanin u mnogim prevodima koristi npr „polietilenski“ što ovde koriste možda samo nastavnici hemije. Mi kažemo najlon i ni briga nas za hemijski sastav. Za jednu su ogromne betonske pepeljare, a za drugu kante za đubre. Sigurno se radi o kantama za otpatke sa pepeljarama, kakvih je bilo po svim javnim mestima. Mnogo je veći problem kad se u prevodu izgubi smisao, a događalo mi se da ni iz jednog prevoda nisam potpuno shvatila o čemu se radi. Očigledno Dovlatov nije baš lak za prevođenje, kao što sam ja mislila pošto piše govornim jezikom. Ali u govornom jeziku ima puno asocijacija. aluzija, kod njega ima mnogo originalnog humora. Od vica, pa preko ironije sve do sarkazma. On smatra da je humor poslednja odbrana zdravog razuma.

I da smisao za humor i satiru imaju često vrlo mračni ljudi, što je istina.

          S obzirom da je Spomen-muzej lepši kao knjiga, ima krupnija slova i čitljiviji font, ipak sam se odlučila da čitam njega. A kad bih negde zapela tražila bih isto mesto u Puškinovim brdima i proveravala o čemu se radi. To nije uvek bilo lako jer Puškinova brda imaju 30 strana više, zbog manjeg formata, većih margina, drugačijeg preloma, sitnijeg fonta i drugog pisma.

Ovo je dugačka priča (ili kratki roman?) o par meseci piščevog života kada je radio u Pskovu kao turistički vodič u spomen muzeju Puškina. Gde su ga svi svakim povodom i bez povoda svi pitali „Volite li Puškina?“

Odlazi tamo jer je u Lenjingradu ostao bez posla, žena ga je napustila zbog pijančenja i odlučila da se sa kćerkom iseli u USA, što je tada bilo moguće ali komplikovano. Dovlatov ne želi da se iseli, njegov je dom u jeziku, a ne može ni da se vuče po birokratiji i vadi gomile papira. Odlučio je da se zaposli, prestane da pije i da pokuša odgovoriti ženu od iselenja. Verujem u ono što piše na koricama da Dovlatov piše o svom životu, da su mu sve knjige autobiografske, ali što više čitam, jasnije je da to baš nije samo njegov život. Ima i mašte, a i nekih ne baš njegovih dogodovština. Npr u tri krnjige se upoznaje sa ženom. U knjizi Naši neko je zaboravio ženu u njegovom stanu i ona je tu ostala pod neobičnim okolnostima. U Koferu je došla u njegov i mamin stan, da ga odvede na izbore. A ovde se seća kako su se upoznali na žurki kod nekog slikara koji je slavio hrčkov imendan. I kako su pobegli preko krova. U prvoj se oženio jer je ona ostala trudna, a sad ga je pritisnuo neki njen ogromni ćelavi rođak. Pritom je jasno da se radi o istoj ženi mada se nekad zove Lena a ovde Tatjana, Tanja.

Uostalom knjiga je posvećena „Mojoj ženi, koja je bila u pravu“

I on sam se po raznim knjigama zove nekad ovako nekad onako, najčešće Borja Boris, kao što mu se zvao omiljeni brat od tetke. Inače je Borja bio više miljenik zatvora i logora nego zakona, ali mu se Sergej ipak divi i voli ga, mada mu vidi i sve mane.

          Posebno je raznoliko opisana ljubav između njega i žene. U prvoj knjizi ljubavi i nema, nego je eto ispao slučaj i njegova inercija, pa ih je onomad seksualno povezala vodka. Zatim žive zajedno jer on ne ume da sprema, ni da zarađuje, imaju kćer čijeg se detinjstva on seća manje nego svog. Onda u Koferu pred njihov odlazak u Ameriku on nalazi mali album sa svojom sličicom iz prošlogodišnje lične karte i odjednom shvata koliko je ljubavi propalo u tom njihovom 10-godišnjem zajedničkom životu.

A sada ona dolazi u Pskov da ga još jednom nagovara da ide sa njima, on ne može, ali plače i moli je da ostane. Očajan je i izgubljen! Kad ona ode, napija se sam kao svinja i zamalo da istrune u šumi. Pije danima sve dok mu neko ne donese njen telegram: Ona i kćer lete u subotu uveče. On se potpuno rasturen jedva dokopava Lenjigrada predveče, prati ih na aerodrom, a posle se sam u stanu opija namrtvo 11 dana. Tri puta mu je lupala milicija, ne kaže zašto. Možda je neko prijavio samoubistvo?

Ne znam da li se može, pored ovolikih varijacija i odstupanja, reći da su ovo potpuno autobiografske knjige?! U nekoj meri sve su autobiografske ako se računa ono što je čovek video, čuo, doživeo sam... Prosto to su knjige kojima je osnov goli život a ne mit, legenda ili priča iz daleka kao što je to u antčkim tragedijama ili kod Šekspira. Jer - ovo su priče o „malim i običnim“ temama i događajima, malih ljudi. Za razliku od takozvanih „velikih tema“ o ratovima, vladarima i kataklizmama. Ovo je u isto vreme mamac za čitaoca. Sad ja znam da se on kasnije u Njujorku oženio nekom drugom ženom (verovatno Strankinja) koja mu je rodila sina, ali me zanima, kada, kako i zašto? Kao u dobroj tv seriji.