Sergej Dovlatov

NAŠI
izdavač: Stylos art

Novi Sad, 2012.

tiraž: 1000

prevod: Radmila Mečanin

Citat iz naslova odnosi se na predlog da se započne nova civilizacijska era od - Staljinovog rođendana. Bio mi je zanimljiv jer ga izgovara Jevrejin, kome su Staljin i Isus, eto podjednaki. Kao i nekim ateistima ili budistima.

“Stvaralaštvo Sergeja Dovlatova ima jednu bitnu osobenost: sva dela su mu autobiografska” piše na zadnjoj korici, gde ne piše uvek istina. NAŠI je prva Dovlatovljeva knjiga koju čitam, pa još ne znam je li ova tvrdnja istinita. Čitaću još. Takođe piše da “ciklus priča Naši predstavlja svojevrstan porodični album…” Priče obično imaju naslove, a naslovi obično nisu Glava prva … pa do Glava dvanaesta… Čini mi se da je ovo ipak originalno skrojen autobiografski roman, koji se, istina, sastoji od 12 priča i zaključka, ali mislim da ove priče ne bi dobro funkcionisale same ili u nekom drugačijem izboru, pa mi zato liči na roman. Izdavač se nije odlučio, pa je prećutao žanr. Važno je da se lepo čita.

Dovlatov je ruski pisac bez kapi ruske krvi, što uopšte nije retkost. Rođen je u SSSR-u 1941 i živeo je tamo 37 god., ali ga nisu objavljivali sve do sedamdesetih godina, i to na Zapadu.

Zapad on piše velikim slovom, pa to poštujem, mada ja ne bih.

Prve dve glave su o mitskim dedovima. Po ocu, Jevrejin Isak gromada od čoveka koji je prevrtao kamione i vukao topove kad se konji umore. I koji je jedini u celom Vladivostoku pucao na revolucionare, jer nije trpeo nered. Puno kasnije je uhapšen i streljan, navodno zato što mu je najmlađi sin koji je emigrirao u Belgiju poslao žirafu na naduvavanje… zbog čega je taj Isak proglašen belgijskim špijunom. Ili je lik koji je doneo žirafu i gostio se kod njih, možda bio provokator KGB? Ili su pak Isaka dugo tražili što je onomad 1917. pucao na revolucionare? Uglavnom osudiše ga na 10 god bez prava na dopisivanje, što je značilo streljanje. Drugi deda, Stepan, Tifliski Jermenin, bio je mitski neprijatan i surov lik. Toliko da su ženama ispadali sudovi čim ga ugledaju. Lep i bogat, ali zao i nesrećan. Poslednjih 10 godina proveo je sedeći u fotelji sa štapom od 1,5 m da mu se niko ne približava, i vređajući sve oko sebe, čak i stare ljude što tamo niko ne radi. Onda je iznenada ustao i sigurnim korakom otišao do kraja ulice, gde se bacio u neku jarugu i umro. Dakle, fina jedna genetska situacija. Streljani Isak i depresivac-samoubica.

Otac Sergejev Donat, Isakov sin i Stepanova kći Nura upoznali su se na pozorišnoj akademiji u vreme kada se u SSSR-u formirala bezklasna inteligencija (termin na koji sam prvi put naišla i koji mi objašnjava mnogo). Tada je, po Nurkinoj tvrdnji, fakultet mogao upisati svako. Ona je upisala još i muzički konzervatorij, položila je prijemne u Lenjingradu. Bila dobar student i započela lepu karijeru kao glumica, koju je izgleda upropastio Donat. On je bio simpatičan ali pijanica, završio je kao estradni zabavljač i kupletist. Brak im je bio težak i razveli su se kad je Sergeju bilo 8 godina. Mama je postala korektorka u novinama, što je bilo prilično smrtonosno, jer su u to vreme još streljali zbog štamparskih grešaka. Mrzela je Staljina, više zato što je bio Gruzin… Muškarci u obe porodice su zanimljiviji od žena, pa je zato žena u knjizi manje. Za jednu tetku čak kaže da je bila toliko ispravna da je prosto dosadno pisati o njoj. Ispravni su dosadni, zar ne?! Slažem se, mada su u životu praktičniji od avanturista, koji su zanimljiviji.

Jedan od najzanimljivijih likova mu je brat od tetke Boris Dovlatov, malo stariji od Serjože. On je bio savršen i vredan komsomolac, odlikaš koji je sadio breze i lečio ptičice, ali je na kraju gimnazije - popišao direktora škole i izazvao skandal. Na sličan način prevrtao je svoju sudbinu više puta i odrobijao je solidne godine. Na šta se nije žalio, jer je u svakom zatvoru ili logotu pravio lepe karijere. Rođen je kao vanbračno dete visokog partijskog funkcionera, koji je ubrzo bio uhapšen i uklonjen. Tetka Mara se posle udala za teču Arona, koji ju je mnogo voleo, a Boris ga je zvao “tata”. Aron je pak imao albume ploča sa Staljinovim govorima, za šta sam prvi put čula i deluje mi istovremeno i nadrealno i istinito. (Pogotovo kad se setim moskovskih ogromnih prodavnica ploča i knjiga. Činilo mi se da ništa nije ni moglo da se kupi osim ploča i knjiga.)  Tetka je bila poznati redaktor. Uređivala je knjige značajnih pisaca. Kad je umrla sin Boris i njegova žena rasprodali su tetkinu zavidnu biblioteku, pošto su prvo iz knjiga bezdušno iscepili posvete velikih pisaca. Tako su mislili o piscima i posvetama… I meni se čini da su posvete manifestacije sujete. I čitaoca i pisca. Ali to je bilo doba spomenara…

Eh, da ta tetka nije bila tako značajan redaktor i da se Sergej nije baš naširoko okomio na redaktore kao nepotrebne, (mada su pisci tetki Mari posvetili svoje knjige sa velikom zahvalnošću) - ja ne bih morala čitati Naše ispočetka. Sigurna sam da su redaktori (ne znam zašto prevodilica koristi tu zastarelu reč umesto današnje “urednici”?!) često suvišni. Postoji priča o tome kako je Desanka Maksimović sredila knjigu jednog kolege (Ćopića?), ispremeštala mu zareze i iscepkala rečenice, da je prozaista pošizio zaista, ali imamo i priču o tome da bi Borislav Pekić bio nesavladiv bez Mihiza koji mu je štrihovao na stotine strana. Pošto se Sergej Dovlatov tako okomio na redaktore, ja sam se upitala zašto se njegov brat od tetke redaktorke preziva Dovlatov, kad je tetka mamina a ne tatina sestra? Te dakle ni po mamici ne može tako da se preziva. Pa počeh ispočetka da proverim zapažanje. Bila sam u pravu, ali nisam otkrila zašto je to uradio?! Da li je imao neki razlog osim da zeza redakrore… ili čitaoce? Možda se bojao da Boris u Rusiji ne snosi neke posledice njegovog pisanja? Ne znam, ali našla sam tokom tog repriznog čitanja još neke zanimljivosti koje nisam odmah uočila.

Najzanimljiva žena u knjizi je Sergejeva žena Lena. Ne računajući kerušu Glašu. Lenu, dakle buduću ženu, je posle neke žurke u Sergejevom garsonu zaboravio neki pijani Gurevič. Ona se tu neobjašnjivo primila kao ulično mače i ostala nedeljama pre nego što se između njih, spasonosnim posredstvom votke, desio seksualni susret. Nakon godinu dana rodila im se kći. Lena je žena patološki mirna i staložena, nikad nisam srela takvu, ni na javi ni u literaturi. Zato verujem da je istinita. Antologijski je opis: Užasno smo se svađali. Ja sam urlao a ona je ćutala. Čutanje bi trebalo zabraniti!

Sedamdesetih godina, posle objavljivanja na Zapadu, Dovlatov je hapšen i maltretiran. Bio je optuživan za parazitizam i neposlušnost. Kad bi danas hapsili za parazitizam mogli bi da pohapse pola sveta! Odjednom mu je ponuđeno da se lepo iseli u Ameriku mada “nije na spisku”. Pukovnik koji mu je to ponudio nije bio formalista. Žena je sa kćerkom već otišla, a on je uskoro došao sa majkom i kerušom Glašom. Kod žene Lene, mada su već duže vreme bili razvedeni. Čak se i pijani tata posle doselio sa više od 70 godinica, i igrao je Bingo u USA. Ovo plansko, sigurno na visokom nivou dogovoreno, iseljavanje puno ruskih Jevreja u Ameriku je za mene potpuna novina. Ako su živeli tako loše kao što piše, otkud im pare za višenedeljno čekanje “papira” u hotelima Beča ili Rima? Ko im je u USA davao penzije? I konačno, šta će Americi, koja je inače jako stroga prema useljenicima, baš Jevreji iz SSSR-a? Čak i starci! Jedini logičan odgovor koji sam našla je - da im su im trebali svedoci koji će iz prve ruke uživo potvrđivati (live!) njihovu holivudski skrojenu mržnju prema SSSR-u i komunistima, koji Amerima baš nikad ništa nažao nisu uradili. Kako što njihovim kapitalistima jesu.

Znala sam da se nešto događalo tih godina, iseljavali su se i u Izrael,  ali da su postojali spiskovi i pukovnici koji su ljudima, kao Dovlatovu, baš nudili da se isele u USA - to zbilja nisam ni sanjala. Znala sam da je Izrael napravio “vazdušni most” za dovoz ctnih Jevreja iz Etiopije, koji su vrlo brzo u Izraelu postali ljudi drugog reda. U isto vreme su i Bugari prognali  hiljade Turaka koji su odbili da promene ime i nacion. Kako su čudne te mutljavine svetskih moćnika! Davno sam čitala da je Čaušesku prodavao Nemačkoj Nemce iz Rumunije, a Tito ih je iz Vojvodine proterao dž.Uh!

Pisac pogovora Lav Losev kaže da je Dovlatov umro u Njujorku 1990 godine „od neizlečive bolesti koja ga je mučila čitavog života“. Ne kaže od koje, čini mi se od depresije. Dovlatov na više mesta pominje da su duhoviti ljudi suicidalni i sami sebi teški. Imao je 49 godina. Na slikama je mračan.

Nekako liči na - Markesa, kako god to zvučalo. Prosto, on tako vidi život realno i magično u isto vreme. Ne. Realno i mitski! Čitaću ga još.