<<

 

 

                     SVAKO U SVOJOJ MONODRAMI

 

 

 

 

       Knjiga Za Ze Gabor Kako uhvatiti, zadržati i otarasiti se muškarca, bila nam je neodoljivo smešna jer smo, naivno, mislili da je bračna veza zasnovana na ljubavi, uvek! Zaza je pak pisala, o lepotama zavođenja, ljupkostima laganja, opravdanosti prevara:“Bračni lanac je toliko težak da je potrebno dvoje da ga nose, često i troje...“ Pisala je i o dražima razvoda. Kao sve američke knjige-savetnice beše razvučena, ali kad skratiš 200 na 20str, ispadne dinamično. Olgi Spiridonović se odmah dopala, čitale smo kod nje. Bile su neke nestašice kafe, a njoj svaki čas neko zvoni, nosi kafu i ona ga predstavlja: „Ovo je moj drugi bivši muž, a ovo je moj treći... “ Zaza je ipak vodila sa par bivših muževa razlike. Predstavu smo ponudile u Atelje 212. Na kontrolnoj probi su se Mira Trailović, Jovan Ćirilov, Mihiz i Borka Pavićević slatko smejali i kupili projekat. Kad je došlo do generalke behu tu samo inspicijent, tonac, svetloman, jedan kolega i jedan dilber. Olga je igrala u sablasnoj tišini... Posle me je zgranuto pitala: „Crno dete, šta ovo bi? Jel' se svi ovi muškarci ljute na nas? Nije im ništa smešno?“ Zapravo, tekst je zahtevao mešovitu publiku, ona se direktno obraćala gledaocima. Publika, koja je u to vreme uvek bila mešana (a ne ko sad, izvinite, samo babe) je volela predstavu i Olga je igrala 700 repriza.          

          Pamtim gostovanje u Sloveniji. U Cankarjevom domu u Ljubljani dobila je ovacije. Kamare cveća. Za sutra su bile zakazane dve reprize u Škofija Loki, gradiću u blizini. Na prvu u 18 sati niko nije došao do 17.55. Olga je bila u garderobi još od 16 sati, potpuno spremna i našminkana od 17.30. Baš sam počela da paničim, kad smo čule stampedo. Provirim,sala puna. Remci. „Kako ćete igrati pred 500 regruta? Ni jedne žene nema!“ - „Kako nema, idi u prvi red i budi ženska, pošto ću igrati za tebe!“ Vojska je reagovala tihim smehovima, ali su lepo aplaudirali. Čekala sam samo da neko vikne: „Ostav! Spontanije to!“

          Godinama kasnije Zlata Numanagić je želela da i sa njom uradim isti tekst, ali nisam ga više imala. U Ateljeu su ga izgubili tokom rekonstrukcije. Knjiga mi ostala u Osijeku u maminom poharanom stanu! Onda mi Saša Nikolić pokloni svoju i šta ću, dramatizujem ponovo. Već smo bile završile, kad sretnem inspicijenta. Kaže:„Našao sam ti tekst u Londonu! Tvoja osječka komšinica Selma spasila ga kad je uzurpiran stan tvoje majke. Sve su pobacali na dvorište, a ona je spasila neke knjige i komedije. Zaljubila se u njih pa je završila dramaturgiju i udala se za engleskog pisca. Mi smo ga igrali...“

          Sećam se Selme. Imala je već velikog brata, jedinca, kad je mama ostala trudna i pitala ga bi li voleo sestru, a on je rekao: „Bih, kad bi se zvala Selma!“  Po pesmi Bijelog Dugmeta Ne naginji se kroz prozor...

          I Olgica i Zlata su igrale na Festivalu monodrame i pantomime.

          Posle me Saša Nikolić, kraj živog supruga pisca, nagovori da joj napišem monokomediju. Šta ću dala mi je Zazu, moram. Smislim lujku, dramaturginicu, koja s posla, ko sumanuta telefonira, nabavlja meso, svađa se s mužem, dresira decu, zakazuje krštenje, prodaje oružje... (beše to ludačko vreme raspada YU) i ćaska sa biljkom Koviljkom. Saša je radila sama. Čim bi sve savladala, zvala bi me na probu. Kad kažem gotova si, ona sve sruši kao kulu od karata i traži da joj dopišem još jednog sagovornika, možda ljubavnika? I tako godinu dana! Traži još, pa izbaci popa, ubaci švalera, nauči tekst savlada mizanscen, pa traži pisca. Ili dilera deviza! Opet izbaci pa umeće. Sreća što sam skriboman, inače moglo mi je teško pasti to dopisivanje vazdan. Kad je 1996. osvojila nagradu publike na Festivalu monodrame, išle smo da ostavimo nešto u Narodno poz. i srete nas neko, onako sa korpama cveća, pa pita: „Jesi li to pobedila, Saša?“

 - „Jesam!“ veli ona, pa će meni šapatom: „Jaoj, a zamisli da nisam pobedila!“

- „Pa, šta onda? Važno je učestvovati!“ - mudrujem ja. -„Ženo, radila sam ovde godinu dana, svi su me živi videli, pa zamisli da ne pobedim, krv bi mi popili!“ Tekst se prvo zvao Alo, ovde ja ali pošto je L.B. izašao sa naslovom Alo ođe mobilni, mi promenimo u Neželjeni efekti što se ispostavilo kao glup naslov, pošto ga niko nije zapamtio. Kasnije na TVB nazvah ga Na rubu svega.

          Kad je posle par godina Boda Ninković, koji nije pobedio na Festivalu, na moje pitanje, zašto nije?!, odgovorio istom rečenicom: „Važno je učestvovati!“ poreknem: „Ne! Važno je pobediti, a ko te terao da učestvuješ po ovoj vrućini!“ Bilo je 36 stepeni, bez klima uređaja. Ali je ipak bilo lakše nego na Nikšićkom festivalu gde je bacio nošu punu vode preko zida, iz dvorišta doma JNA u avliju Policije, pravo stražaru na glavu. Dobro da nije rat izazvao, već su se odvajali... Napravili smo tu monosatiru Ili-ili, (ili) Do smrti ili do svatova za 11 proba što je za reditelja super, ali za glumca je labavo. Od 11 proba Boda je zakasnio na 10, a ja na 1 ali me je par ljudi srelo na Trgu i opomenulo me: „Čeka te Boda!“

          Bila sam napisala 4 šlajfne satiričnog teksta Opozicija, to sam ja u doba kad su svi, osim mene, bili negde na vlasti. Boda ga je našao kraj faksa (u Buhi još nismo imali internet) gde je čekao slanje u Jež. Pročita i kaže:„ Dopiši mi još da monodramim.“ Napišem lika što peva serenade svojoj dragoj pod soliterima. Usput, dok se ljubav ne odazove, on ćaska sa prolaznicima, naklapajući o svemu i svačemu, od politike i rata do turizma.Čim zapeva odozgo ga gađaju đubretom, zli mrzitelji muzike. Trebao nam je crveni, pocepani kišobran da se lik zaštiti od padajućeg đubreta. Idem jednog dana Čika Ljubinom, vidim tačno takav crveni rekvizit kakav mi treba, leži kraj kontejnera. Jes' vreme bede, al baš da skupljam oko kontejnera, ne mogu ni zbog umetnosti, nego prođem do Štarka da kupim čokoladu i savladan tugu! Usput mislim kako moram Smljki reći da mi na buvljaku kupi crveni kišobran. Ona će 7 dana čekati lovu u računovodstvu pa će na kraju doneti zeleni jer nema žutog. Onda ćemo ga cepati, a kogod prođe reći će: „Zašto cepate nov kišobran, imao sam ja kod kuće krasan pocepan!“ Ali ako odmah pitam ima li neko pocepan kišobran, smatraće me idiotom, ko je lud da čuva pocepane kišobrane?! Tako u povratku iz Štarka rešim  da pokupim onaj krš kraj kontejnera i spasim se bede, diskusija i čekanja. Taman sam formulisala odluku kad tamo, profesionalac, tragač za otpacima, sa pet prgavih kerova! koji još ne laju al ajde stisni petlju i otmi im sekundarnu sirovinu pred njuškom! Budi der lider! Nabavila sam kod komšike, krasni poderani plavi, na leptiriće.

          Posle mi je jedan prijatelj što je imao internet, jedan što je uvezao prvi kompjuter u Yugu, (pa ga carinili kao „pisaću mašinu sa ekranom“) pričao da je ona satira Opozicija to sam ja, koju Jež nije objavio pošto nisu imali hartije, ali je nedeljama bio hit na internetu. A ja nisam ni znala da sam hitić napisala...

          Onda me spopadne Žiža Stojanović: „Daj mi, Mile nešto da igram! Volim da glumim više nego leba da jedem!“ Pa volim i ja sladoled više nego leba da jedem, nemam više nerava za glumice-jedince. Opet me zezne neka satira, iz Krmače, mislim. Privatizacija se zvala. „Ma ovo ti je Mile gotovo ko za mene, samo mi malo doradiš.“ Malo doradim, pa daj malo da mi izrežiraš... i tako dođemo do Festivala monodrame gde ona 1999. pokupi nagradu publike. Pre toga odbio je direktor njenog pozorišta da je stavi na repertoar, jer mu se ne uklapa u plan, mada je priznao da Žiža još uvek ima šarma. Taj misli da je šarm potrošna roba samo ne zna gde se kupuje, pa nije sebi kupio. Žana Glušica, naša kostimografkinja tvrdila je da je predstava odbijena zato što sam ja emitovala vidljive talase antipatije prema direktoru. Šta mogu, antipatija je kao kašalj, ne mo'š je sakriti...

          Tokom bombardovanja, u svrhu samoizlečenja od ludila realnosti napišem Duplo ogledalo, monoapsurd o glumici odbegloj iz pakla Srbije, a uhapšenoj u raju Kanade. Objavljena je u knjizi Sami sa publikom, koju je izdao FMIP, gde ju je našla Kristina Brzić studentkinja glume iz Niša, napravila je kao diplomsku predstavu i dobila 10. Onda je pobedila 9 učesnika Urban Festa 2013. i osvojila Caricu Teodoru. Javila mi se nedavno iz Australije gde se iselila, pa sada igra amaterski, mada kao glumica, nije amaterka. Bojim se da će tamo profesionalno da kelneriše, mada je kao kelnerica amaterka. Naopako.

          Stvarno sam rešila da se više ne bavim mono-ničim! Ali me jedan filmski glumac ugnjavio da mu napišem satiru o pozorištu, iako toga ima na kamare...al su mi trebale pare. Znala sam da filmadžija neće odigrati. Treba zanat i petlja da  soliraš na sceni sat vremena. Uzmem mu mali avans što me gnjavio i napišem za svoju dušu Samoubistvo u samoodbrani ili  Spasilac. O anonimnom glumcu koji je nateran da uskoči, jer se predstava ne može otkazati, a kad se on spremio, uprava je ipak odkaže. On se iz inata ne da oterati sa scene odakle istresa pred publiku sav prljavi veš teatra. Posle sam to napravila sa Markom Markovićem, koji je takođe igrao na Festivalu monodrame i nije pobedio.

          Imam još jednu monosatiru, Kako postati žena kojoj se sve prašta davno objavljenu u Ježu, neplaniranu za igranje, koja je ipak igrana u čak tri verzije. U prošlom veku, u bivšoj zemlji, igrala je Mira Perić Kraljik, tada studentica a sad profesorica glume. Igrala je i Danka Ignjatović na Bijeljinskoj Akademiji. Od pre par godina igra je i Maja Šarenac, Beograđanka sa Cetinjske Akademije koja radi u Podgorici. Kako da se radujem što me igraju čak u tri u inostranstva, kad mi je bilo milije dok mi pasoš treb'o nije...

          Ranije me brinulo to što me žene, izgleda, vole više nego muškarci. Više me ne brine, nego se, brate, ponosim. I šetam. Sama doduše, ali tako je zdravije.

          Kao što je monosatira zdravija od monodrame.

          Ako se pitate zašto je zdravija, evo zašto: Svako od nas nađe se svakoga dana u nekoj svojoj monodrami, koja najčešće uopšte nema rasplet. Zato ljudi beže u duodrame, drametine gde statiraju, neki čak i u tragedije. Koje takođe ne garantuju nikakav rasplet. A kad od toga napraviš monosatiru ispleteš rasplet od smeha, pa ti barem lakne. Npr. ja sam se nedavno našla u monodrami: (lošoj) da li da platim dug Infostanu ili da kupim fine mokasine. Dug je 13 500 dinara. Za novembar 2003 (300 din) i novembar 2006 (600 din) ukupno 900. Plus kamata. Imam overene uplatnice da sam platila na vreme ali u IS nisu prošle a banka je propala, pa mi je, po odluci Suda (gde me nisu zvali, ali su mi uračunali sudske troškove od 7500) i dug narastao na 13 500. Onda mi je milosrdno (kao anđeo!) ponuđeno da taj (fiktivni!) dug platim u pola cene, u roku od mesec dana. Inače će mi poslati uterivače.

          Monodrama je u tome: da li da kupim mokasine u kojima ću bežati od uterivača (mada, zezaće me desno koleno!) ili da se, brate, lepo izujem i da fino demonstrativno odem bosa, kao na Golgotu, i platim dug, koji nisam napravila? Kojom prilikom će me svi smatrati za budalu, što je tačno. Rasplet je u tome što uopšte nemam 6000 koliki je dajdžest dug, a kamoli 9000 koliko su mokasine.

          Monosatira je bolja i zato što glumac ili glumica mogu slatko da se zezaju a da u slučaju frke ili cenzure panduri ili uterivači dođu po pisca. Iz istog razloga je bolja i od stand-up-a, koji glumci pišu sami.