RELATIVNO TREZAN, APSOLUTNO ZALJUBLJEN

Fransoaz Sagan

MALO SUNCA U HLADNOJ VODI

roman, ćirilica, izdavač NAPRIJED

izdavačko knjižarsko poduzeće, Zagreb 1979.

Preveo Ivo Klarić

            Naslovom, koji je stvarno originalan možete se oduševljavati do treće strane, jer na njoj Saganova citira jednu strofu Pola Elijara, gde je njezin naslov bio četvrti stih. Blažena vremena kad se odmah priznavalo gde si šta uzeo. Kad se to smatralo pristojnošću, dok je ta pristojnost još postojala.  Čak i među tzv. dekadentima, ili baš među njima? Očaravajuće je da su neki još pre 65 godina znali napisati ljubavni roman, ali je razočaravajuće da danas više ne znaju. Ili možda neki znaju, ali njih ne puštaju? Već samo sline za žene i porniće za muškiće.      Saganova se bavi svojim, višim društvenim slojem, ne baš najbogatijim, ali dovoljno bogatim da bi im dosada bila glavni problem u životu. I, ma šta mislili oni koji imaju težak  egzistencijalni poroblem opstanka, frka s dosadom je takođe zajeban, krupan problem. Siže:

            Žil 35-godišnji novinar, koji živi sa lepom fotomodelkom, pada u neku čamotinju, ali ne zna zašto. Problem sa njegovom boljkom, koju uglavnom nazivaju depresijom, je u tome što su je svi već imali, svi znaju sve o tome, a ne mogu da mu pomognu. Cura sa kojom živi „imala je to davno, pila je mesec dana neke tablete i odjednom je prošlo“. Lekar mu kaže da ga može poslati kod psihosa, što Žil ne želi, pa odlazi na odmor kod sestre Odil u provinciju u Limož. Nakon desetak dana nepromenjenog stanja, ona ga odvodi na neki prijem, gde upozna Natali, riđokosu, punokrvnu vršnjakinju, koja se zaljubljuje u njega i već sutradan dođe da mu to otvoreno kaže. Prvi sexi-susret ne uspeva zbog Žilove impotencije, ali ubrzo uđu u strasnu vezu. On se vraća u Pariz, ostavlja svoju devojku, a Natali ostavlja muža i dolazi k njemu. Žil uloži svoju slobodu, a Natali ulaže čitav svoj život. Žive zajedno, ali samo ona se prilagođava, njemu i društvu. Njegovo društvo teško prihvata Žilovu zaljubljenost, nije to prirodno stanje za dekadentan i blaziran svet, i on se ubrzo oseti pomalo sputan ali je i dalje ludo zaljubljen. Jednog dana ne znajući da je ona kod kuće, priča prijatelju Žanu, u poverenju, da ga ono što ga je nekad kod Natali oduševljavalo, sada malo guši. Ona je to čula, izlazi da nešto kupi i ne vraća se više. Nakon duge potrage, on je nalazi u bolnici, gde nema šanse da preživi nešto što je popila. Dobija poruku „Ništa ti nisi kriv, mili moj. Uvek sam bila malo previše oduševljena i samo sam tebe volela.“ Rasplet je potpuni šok, jer je priča tekla tako da se mogla završiti i otkrivanjem njenog incesta sa bratom i povratkom mužu, i udajom za nekog Amerikanca koji je otvoreno prosi, bez obzira na Žila. Svi su ti muškarci okolo, realno bolji od Žila, ali to nije bitno, jer ona voli samo njega. Slično su se završavali francuski filmovi toga doba, neko bi se velikom brzinom zakucao u neki zid, ili bi sleteo sa nezavršenog mosta u reku. Kad čovek pomisli da može sve, ali ne zna šta želi, sudbina ga pogodi pravo u njušku i objasni mu da ne može baš sve, ali da želi ono najobičnije, ono što je prezirao. Ljubav, mir, malu ljudsku sreću.

            Fransoaz vodi čitaoce sigurnom rukom kroz priču kratkim opisima, vrlo zanimljivim dijalozima i originalnim opažanjima kao npr “svako će lako izdati, ako samo poveruje da je pametan“. Vrlo je duhovita i efikasna, a naravno piše o svetu koji poznaje, a koji mi ipak ne poznajemo, pa nam je interesantan. Suština je, kao i kod svih pisaca toga vremena otuđenost širokog sloja urbanog sveta, koji je odbacio provincijalne norme ili pristojnosti ali nije našao ništa drugo da mu bude orjentir, kad ne zna gde je i šta će sa sobom. A najčešće ne zna.

            Mi smo se zezali na tu temu rečenicom: Ne znam šta hoću, ali to hoću odmah!

            Ovo je jedna od jedanaest knjiga, u luksuznom tvrdom povezu, eko-koža, crne boje i sa zlatotiskom i sa bizarnim ćiriličkim „z“ koje izgleda kao rusko tvrdo e ili „e oborotnoe“. Ime dizajnera se ne pominje, samo prevodilac i redakcija. Nema biografije ni slike autorkine. (Danas čak i Mira Marković, mada omrznuta u narodu stavlja svoju, nasmešenu babsku sliku na svoju odbrambenu autobiografiju, koja se prodaje po kioscima. Pad estetskih kriterijuma!)

            Zanimljivo da je komplet FS izdat u Zagrebu, na ćirilici i ekavicom. To me podseti da su osamdesetih ćiriličke slikovnice srpskih pisaca štampane u Sloveniji. Ko se tu ugrađivao i kako, ne znam, kao što ne znam ko se devedesetih i kako ugrađivao u štampanje mega tiraža knjiga po Španiji i Italiji. Knjiga klasike koje su izdavale novinske kuće Politika i Novosti. To me dalje podseti da su osamdesetih, kad su srpski kosovari dolazili u Beograd da kukaju na šiptarski teror, na svim ulazima u grad, stajali slovenački kombiji, koji su prodavali šajkače!

            Ftransoaz Sagan živela je burno, pila, drogirala se, kockala... Dva puta se udavala,  rodila jednog sina, i imala osim raznih usputnih i dve duže lezbijske veze. Vozila je ludo, brze jake automobile, a posle jedne saobraćajne nesreće bila je par dana u dubokoj komi. Kažu da je govorila „Novac mi nije najvažniji ali ako moram da plačem, radije ću u jaguaru, nego u autobusu“ (mada je to pripisivano i nekim drugim zvezdana). Družila se sa celim džet setom toga doba, od predsednika republike preko čuvenih glumaca, pa do Sartra. Jedne noći je na kocki dobila silne pare, pa je kupila sebi zamak, a priča se da je, posle smrti, ostavila dug od milion evra. Umrla je 2004. u 69-toj godini života, premlada za smrt, kao i većina hedonista. Govorila je da „bi živela gore kad ne bi pisala, ali i da bi pisala lošije, kad ne bi živela“.

            Pokušala sam izguglati naslovnu stranu, kao što uvek činim, ali nigde je nema. Ima iz istog ovog izdanja 1979, ali latiničnog. Neko prodaje na Kupindu. Sitno i neupotrebljivo. Ali sam se iznenadila koliko su puta izdavana sabrana dela FS. Ne računajući najpoznatije knjige Dobar dan tugo i Volite li Bramsa koje su štampane na tone, ali sabrana dela su izdana bar 10 puta na exyu prostoru. Stvarno je bila zvezda.

            Odkud mi sad ova knjiga? Moja drugarica delila je sa svojom i bratovljevom decom elegantnu biblioteku nasleđenu od svojih roditelja. Otac Crnogorac, je bio vojno lice, možda pukovnik, a majka Srbijanka, normalno, vrla domaćica. Moja druga je uzela Fransoaz Sagan, Ivu Andrića takođe komplet isto tako u luksuznom povezu (meni je dala Na Drini ćupriju, jer ima duplikat, a meni su ukrali). Tu je narandžasti komplet Perl Bak, od pola metra, pa neki zer luksuzni romani o ženama od Balzaka, preko Flobera do Tolstoja. Pa Orkanski visovi. Tu su i sva dela Mihaila Šolohova, pa zlatni komplet Bodlerovih pesama i roze sabrana dela Desanke Maksimović... što zbilja ne deluje kao pukovnička literatura ni izbor. Meni se čini da je drug pukovnik kupovao literaturu po ukusu svoje kćeri (sin je više voleo natur šnicle), ma koliko ona tvrdila da je nije zarezivao ni za krivi. Meni se čini da ipak jeste.

            Kao klinci smejali smo se, da oficiri kupuju knjige na metar, prema boji nameštaja i drže ih kao ukras. Ipak, u odnosu na ova današnja meka, šarena, broširana izdanja, kojima fale strane a nisu ih pogledali ni lektor ni korektor, ovo jeste ukras. Koji može da se čita i ne potroši se od jednog pogleda.. Ovo nije roba, nego je knjiga onomad tretirana kao umetnost, i kao takva je poštovana. E, sad, šta je sve izdavano u takvim povezima, drugo je pitanje. Mislili smo da ih uopšte ne čitaju, nego samo tako drže u kući radi nekog prestiža. Ovu knjigu Saganove, ja sam deflorisala, kao staru curu od 36 godina, ali neke su, ipak, čitali. Pitanja Lenjinizma, od Staljina, na primer.