Miro Gavran
TAJNA GRETE GARBO I DRUGE DRAME
Izdavač: Mostart, Zemun, 2012.
Tiraž: 300
 

Pošto je ove iste drame videlo više miliona gledalaca, očigledno je da su potencijalni čitaoci na gubitku, što ga ne čitaju. Jer Gavran ne gubi ništa, on piše za igranje, a publike ima napretek. Jedan veliki knjigoljubac rekao mi je „Hvala što ste me podsetili na Gavrana, jednako je  dobar i za gledanje i za čitanje.“

Naprotiv, čuveni pozorišni reditelj JDP-a, reče: „Znam ga lično, odličan dramski tehničar, ali to što on radi – je ubistvo pozorišta. Zamisli koliko ljudi ostaje bez posla. Reditelji, scenografi, slikari, kostimografi, muzičari, scenski pokret i borbe, dramaturzi itd. Čak i glumci, kod njega su uvek male podele.“ Meni se nameće strašnija slika s početka devedesetih, u doba blokade i sankcija, kad je u Priboju, jedne noći ostalo bez posla 17 000 radnika FAP-a. Što je ubilo grad i okolinu. Pamtim preduge redove ispred fabrike gde su sa unutarnje strane zaleđenog stakla bili polepljeni nizovi papira sa otpuštenima. Takvih primera ima bezbroj. Samo  u Beogradu od Gradskog MUP-a do Rospi ćuprije, ima deset ubijenih fabrika. Jedna čuvena, Sport, srušena je sve sa soliterom, da bi se izgradio tržni centar Big Fashion. Nada, žena direktora te fabrike, jako se potresla, a Saša, moja studentska cimerka i glumica, još ima Sportovu jaknu kupljenu dok smo bile brucošice na FDU 1974. Danas visiš u jakni jednu sezonu, posle jakna visi sama na kontejneru. Prema ubijanju država, gradova i sela, par stotina pozorišnih poslenika su zanemarljivi, mada su meni lično bliži. Ne, Miro Gavran ne ubija teatar, nego ga ubija neoliberalni kapitalizam. Zbog opstanku broda, baciti deo posade u more je neka vrsta nužnog zla. Nego nam se tih nužnih zala namnožilo.

            Naravno, kapitalizam ima svoje teatre. Jeftin, profitabilan, za široku publiku i elitni, budžetski skup, za „elitu“. Elita su oni koji imaju puno para ili vladaju, a nisu više oni koji su u nečemu bolji od ostalih. Utešno je to, što je ovaj profitabilni, samofinansirajući teatar puno zanimljiviji od elitnog gde se često plasira nerazumljiva foliraža zvana „visoka umetnost“. Utešno je isto tako što elita sa svojih priredbi ne sme da zbriše, jer je došla da bude viđena, pa će je videti i ako beži sa „kuturnog događaja“, dok mi niskobudžetni begamo, kad nam se ne svidi. Ako tokom priredbe vidiš smorene face u gledalištu, a na kraju ipak čuješ veliki aplauz, zalutao si u „elitu“. Ako samo tebi ostane na licu dosada, a svi ostali se ozare čim se upale svetla, beži kući provaliće te. To je metastaza društvenog licemerja, kojoj možda niste dorasli. Ja nisam.

            Ova knjiga sadrži 5 Gavranovih dramskih tekstova: Tajna Grete Garbo (koju u Madlenijanumu, tj. u pokojnom Zemunskom Narodnom pozorištu, igraju uspešno sa Tanjom Bošković u glavnoj ulozi). Noć bogova su u svojoj produkciji igrali u Domu omladine tri beogradska glumca. Kreontova Antigona drama kojom je u Zagrebačkom teatru &TD Miro Gavran počeo svoju blistavu karijeru.

 Ljubavi Džordža Vašingtona za koju se bez „guglanja“ mogu opkladiti da je mnogo izvođena. Jedan dekor, dve zrele glumice i američki predsednik u naslovu. Kasa štih, par ekselans!

Zbog Pacijenta doktora Frojda, gde đuska još jedan istorijski lik, Adolf Hitler, mogli bi Gavrana pojesti fašisti, jednoga dana, ako opet budu na vlasti. Nisu predaleko, sudeći po mnogim kanalima na kablovači. Milo mi je ako se Gavran oseća bezbedan. Neki, koji ne gledaju drame, mogli bi ovu grotesku shvatiti naopako, kao zov u lov. Jer, tu čuveni matori Židov kreše curu osetljivog nevinog ibermena... 

            Tajna Grete Garbo, skrojena je, napisana i funkcioniše kao evroatlanski tv film o zvezdi kojom manipuliše njen sekretar. Satruktura, ideja i koncept, čine mi se neodoljivo poznati, ali ne znam odakle, tako da ništa ne tvrdim. Ovo je priča o slavi od koje najmanje dobijaju slavni, a mnogo više njihova okolina. To je tačno, ali ima na žalost još puno gore. Danas, kada je slava devalvirala u „celebrity“... u poznatost... a zašto si poznat? Ima te svuda? A šta radiš? Slikaš se. Sa današnje, prizemne tačke gledišta, ova drama je filozofski triler.  

Noć bogova je hipoteza o Luju XIV, komediografu Molijeru i dvorskoj ludi u kojoj, normalno, pobeđuje dvorska luda. Jer su samo lude večne.

Kreontova Antigona je drama o zloj spletki koju je smislio Kreont da bi sačuvao vlast i pobio sve konkurente, a u očima puka ostao heroj. Svi citiraju Wikipediju, da je MG ovde „kritički progovorio o autoritarnom režimu“. Pa da, progovorio je kritički, samo je to dobro sakriveno i bilo bi ga jako teško optužiti za napad na vlast. On je umetnik-gospodin koji ne napada vlast. A i zašto bi? Da joj učini kompliment, kako je dostojna njegovog napada? Nije dostojna. Politika nikad nije dostojna umetnika. Još davno, kada su svi tvrdili da je čast za Pogorelića što je svirao Titu, ja sam mislila da je čast za Tita što mu je svirao Ivo. Jes' malo anarhistički, ali je iskreno. Mikelanđelo i Leonardo su radili za nekoliko Papa. Za koje? Ne znate. Ne znam ni ja. To vam pričam! 

Pred kraj drame, Antigona, koja najzad odbija poslušnost Kreontu. kaže: „ Ne želim glumiti - ne želim više živjeti. Gadi mi se ovaj svijet u kome su sve drame napisane, ... svijet u kojem su uloge davno podijeljene, sve ove prljave igre i obmane, sve je to tako zamorno. Shvati, da mi sad daruješ život ja ga ne bih prihvatila... jer znam da je bezvrijedan, nekad sam bila slijepa i uživala u mraku, ali sad kad sam progledala, ne želim pristati na ovakav život. Vjeruj mi, veselim se smrti.“ Kreont, naravno ima i zloćudnu ideju u slučaju njenog samoubistva, ali meni to nije najbitnije. Sviđa mi se ova teza da „slijepi uživaju u mraku“. I ne mislim da se ova priča o unapred režiranim životima odnosi samo na vladare apsolutiste. Kreont je metafora. Ako ti je život loše izrežiran, nije bitno da li ga je režirao neki diktator, globalna korporacija, domaća partija, prekookeanska industrija oružja ili lekova, masovni mediji, CIA, Mosad, Mia, bankari, roditelji, crkva ili neko stoti. Bitno je to da je izrežiran loše, da statiraš u sopstvenom životu, kao npr. na svadbi ili na sahrani (koje ja, nedavno shvatih, ne podnosim baš zbog te loše režije i podele).

Simpatična Napomena stoji iza Ljubavi Georga W... „Povjesničari ... govorit će da sam izmijenio povjesne istine. Kao odgovor svim tim mogućim primjedbaba navodim da mi se noću između 19. i 20. siječnja 1988. godine u snu javio George Washington i ispričao upravo ovu priču... Zato je ova drama najistinitiji zapis tog sna. Uz to George mi je priznao da je njegov duh bio nazočan na Mount Vermonu u vrijeme susreta supruge Marthe i ljubavnice Silvie i da se na trenutke loše osjećao.“ Eto, to se događa kad je neko gladan slave! Džordžov duh, iako metropola nosi njegovo prezime, i ako su mu slika i perika na stodolarki, luta snovima planete i diktira piscima drame o sebi. Da ga ne zaboravimo! A da Đoka nije, kroz san ušao u dramu, ona bi mogla biti isto ovako dobra, samo bez hvalospeva Georgovom svetlom istorijskom liku. Zvala bi se Kurva i svetica ali ne bi bila ni upola ovoliko igrana. Jer, da bi postao slavan, moraš prvo stati uz one koji su već slavni. To je globalna tajna Mire Gavrana. Mi imamo književnu hitmejkerku kojoj se javlja Sveta Petka. Dok mene bude iz sna telefonistkinje agencija koje prodaju kućne doktore! Stvarno!

Simpatično je što svuda po medijima piše, a svi su prepisali sa Wkp, da je M. Gavran najigraniji savremeni hrvatski pisac. Kao da su imali, ili će možda imati nekoga igranijega?! Zašto maskiraju istinu da je on najizvođeniji hrvatski pisac ikada!? Ili barem do sada. Držić i Krleža behu veliki pisci, ali oni skupa, za celog svog veka i posle smrti nisu bili toliko igrani, a ni toliko plodni, kao Gavran sam. Takođe je zanimljivo da je držao 30 dramskih radionica i učio polaznike kako se pišu drame, ali nije profesor na Zagrebačkoj Akademiji.

Indikativno je koliko hrvatska Wkp insistira na tome da je Miro Gavran hrvatski pisac i Hrvat ( piše na hrvatskom, dok  diše hrvatski zrak na hrvatskoj zemlji i pije hrvatsku vodu u Hrvatskoj državi?).  U 10 njegovih drama koje sam čitala nisam našla baš ništa hrvatsko. Ni reč. Ovo dosta govori o njegovom poimanju nacije, koja je po mnogima, prevaziđena još u 19. veku, kao što je pojam plemena prevaziđen nešto ranije. Wkp pak piše i ovo:„ Prema popisu stanovništva iz 2001. godine (njegova rodna) Trnava je imala 213 stanovnika, od čega 150 Hrvata i 54 Srbina.“  To je ukupno 204! 9 su mutanti? Znam ženu u Beograd donešenu otud (u bežaniji, kao beba) 1941. koja se zove Mira Gavran, Srpkinja. Čudo da je posle 3 velike srpske bežanije (1941-44, 1971-73, 1991-96) i posle Jasenovca, koji je blizu, tamo uopšte ostalo Srba i da se oni tvrdoglavo i 2001. tako izjašnjavaju.

U seriji romana B.Akunjina o Rusu Erastu Fandorinu i njegovim pretcima, koji su bili Nemci i potomcima, Englezima, jasno je da su nacije plod manipulacije. B. Akunjin je najčitaniji, najplodniji i najprevođeniji savremeni ruski pisac (inače Gruzin, kao Staljin) ali su milioni njegovih čitalaca nedovoljni da potru zlu floskulu o „nacionalnim intersima“ kojima manipulišu političari i proizvođači ratova.

Sudeći po tome da je napisao nekoliko romana sa biblijskim temama koje nisam čitala (i ne bih) čini mi se da Gavrana više određuje to što je hrišćanin i „evroatlantiđanin“ nego to što je Hrvat. Ukratko: Hrvatskoj više vredi što je on Hrvat, nego što vredi njemu. Ako vas ne nervira, a pogotovo ako vas nervira, podsetila bih da je i Andrić neko vreme bio Hrvat, a da je Krleža rekao da su jedini pravi Hrvati – Zagorci.