Gordana Kosanović upisala je drugu godinu glume kad sam ja upisala prvu na pozorišnoj režiji. Bila je u čuvenoj trinaestočlanoj klasi profesorke Ognjenke Milićević sa kolegama koji su danas legende našeg glumišta, da ih ne nabrajam... Pri svom upisu sam primetila samo Bogdana Diklića valjda zato što je došao iz Hrvatske, poput mene. Mada je i Goca stigla iz Petrinje... Ne znam da li sam je prvi put uočila na predstavi Ptičje kupalište, koju su ona i Radoš Bajić igrali na velikoj sceni Atelje 212, pred prepunom salom, kao otvoreni ispit (mislim za treću godinu glume, ali novine pišu da je to bila njihova diplomska predstava). Možda sam je uočila i ranije, ali tada sam je dobro zapamtila! Sedela sam u petom ili sedmom redu, levo od centra, a u trećem ili četvrtom, sedeo je jedan sredovečan majmun koji je svakih nekoliko minuta komentariosao, na glas: „ Dobra je glumica, šteta što je ružna!“ pa uskoro opet „Uh, baš je dobra, šteta što je ovako ružna.“ i tako svako malo. Nije mi bila drugarica, nisam čak ni smatrala da je previše lepa, mada zašto pa ne bi bila?! ali me je drkadžija toliko nervirao da bih mu glavu otkinula i nabila mu u prkno samo da mi je bio malo bliže i da sam to mogla učiniti bez remećenja reda i bez skandala. Ali da preskačem preko nekoliko redova i teglim ga za nos do izlaza... jbg. zajebalo bi predstavu. Tada sam shvatila da je Gordana zapravo jača od svih nas. I od govneta koje dobacuje i od mene koja se bespomoćno nerviram. Ona skoncentrisano igra svoju ulogu i priču. Posle nam je igrala u Snu letnje noći u Pozorištu Dvorištu, za koju novine pišu da je imala jednog reditelja, ali nije, bila je to zajednička režija, i ja sam bila tu. Goca je igrala izvorno mušku ulogu u onoj grupi plebejaca koji đuskaju kralju i plemstvu, priču o Piramu i Tizbi. Epizoda, dakle. Sve dok glumica koja je igrala Helenu nije zatražila otkazivanje nekoliko predstava jer je dobila upalu pluća ili se prehladila i razmazila, ali ju je neko video da se švrćka po gradu ( i po lekarima?)... Goca je uskočila u njenu ulogu za pola dana, ali zadržala je i svoju. Sličnu stvar je već radila Gordana Pavlov koja je igrala Hermiju i jednu od plebejki. I Laza Ristovski koji je igrao Vratila i Oberona. Njih dve smo zvali Velika i Mala Goca, gde je Kosanović bila Velika. Jednom se ja uskopistim da ispitam odakle ti pridevi, a Gordana Kosanović samouvereno kaže:“Kako odakle? Ja sam visoka a ona je niska!“ - „Hajde da ne pričamo samnom o visini, nego lepo stanite leđa uz leđa, da vidimo kako stoje centimetri.“ - navalim ja zadrto. One stadoše, ispade da je Kosanović viša od Pavlov celih 1 ili jedva 2 cm. Ne puvam se što sam pobedila, zaključujem da je stvar u samoosećanju. U doživljaju sebe. Gordana Kosanović je sebe doživljavala kao veliku. I bila je u pravu. Posle mi je treća glumica tvrdila da je zato i dobila rak, zbog te „bolesne“ ambicije. Ja sam verovala da je obratno, da je zbog intuicije rešila da život proživi brže i bolje nego što bi mogla da je imala vremena. Puno posle sam shvatila da ima neka kauzalna veza između ambicije i cancera, ali još ne znam šta je uzrok a šta posledica. Posle Sna... sam je zvala da mi igra Cezoniju u Kaliguli sa kojim sam rešila da diplomiram u Dvorištu. Stanovala je negde na kraj sveta i kad sam joj objasnila kako da dođe do mene u blok 29 rekla mi je: „Idem na autobus. Ako te odmah nađem, znači da si mi dobro objasnila i da ćemo se dobro razumeti. Pa ću da ti igram. Ako zalutam, neću da ti igram.“ Nije zalutala, ali se posle ispostavilo da je već trudna, pa ipak nije igrala. Ubrzo sam joj ponudila ulogu Kunegunde i svih ostalih žena, u Volterovom Kandidu, što je prihvatila. Jednom sam pak došla na probu, a nje nema. Kažu ... otputovala... Naljutim se, zašto se nije meni javila nego sekretarici i prgavo odlučim da je zamenim istom onom glumicom koju je ona zamenila u Snu letnje noći. Ova pristane, ali se vrati Goca a Mira Trailović, koja nije ni odobrila zamenu glumica, nego samo alternaciju, zakaže sastanak, nas četiri, u njenog kancelariji. Goca se drži za Mirin astal i evo sad će ona da ode, ako ja nju više ne želim i ako je ne volim, šta ona ima da se gura... i tako lepih pola sata. Sjajna, scena! Na koncu izađe ona druga glumica, koja mi je posle rekla: „ Ne mogu ja sa njom, da alterniram, ona je jača i od mene i od tebe i od nas dve zajedno.“ Posle se ponašala kao da se ništa nije desilo, igrala je odlično tu predstavu, sve dok Kandida, tj. Borisa Komnenića koji ga je igrao, nisu odveli na „odsluženje vojnog roka“. Dok je on bio tamo u Teatru na Terazijama Pleša je napravio raskošan mjuzikl Kandid,po američkoj dramatizaciji, koja je išla šarenom površinom i nije se doticala Volterove filozofije. Ali je ipak bilo deplasirano da mi posle obnavljamo svoju kamernu filozofsku predstavu. Kad danas mislim o tome shvatam da su nas u početku karijere (ne volim tu reč) najviše ometale trudnoće i JNA. Vojska. Zar to nije bizarno? Onda je u Atelje došao Bitefovski reditelj, Italijan, Roberto Čuli da režira Dekamerona, posle čega je, zaljubivši se u nju, njen talenat i posvećenost, odveo Gordanu u svoj teatar u Nemačku, gde je par godina igrala sve glavne uloge i napravila veliku evropsku karijeru. Ovde joj je čaršija zamerala što ne živi sa svojim detetom... ali i ona je prve tri godine života provela bez roditelja kod bake i deke u Kniću. Možda je zbog toga bila toliko snažna? Možda je osvajala svet, da bi osvojila svoje roditelje? Danas se po njoj zove prestižna nemačka glumačka nagrada. Umrla je na svoj trideset i treći rođendan. Ne samo što je bila odlična glumica, nego bi bila i odličan NASLOVNI LIK u nekoj novoj domaćoj drami. Ja nisam pisac za tu dramu, ali od toliko divnih pisaca koji završavaju dramaturgiju, valjda će se naći neko da napiše dramu o njoj. To bi bilo mnogo bolje nego da dobije mali prljavi skver poput Mire Trailović.