Bilo je to još u vreme kad se kod nas smatralo nepristojnim, čak prostaklukom, spopadanje neznanih ljudi na ulici, samo zato što su slavni. Najslavnji glumci mogli su, privatno, slobodno, da kupuju papričice na pijaci i da ćaskaju sa „svojim“ seljacima, a da ih niko ne vuče za rukav i ne traži autogram. A kamoli, ne daj Bože, neki zajednički selfi, kao danas. Sa takvom etikom išla sam, još kao brucošica u JDP, na službeni ulaz... Ali dok sam prolazila kroz najtesniji prolaz između Stupice i JDP naiđe mi u susret Ljuba Tadić. Sigurna da nas niko nikad nije upoznao, malo se uklonih da zvezda prođe. Kad on stade, pogleda me pravo u oči onim svojim očurdama i zagrmi: - Što ti mene, mala, ne pozdravljaš?! - Lepo sam htela u zemlju da propadnem, od srama što nisam pozdravila, ali prgava planeta neće da se otvori i da me primi, što mi redovno radi kad mi je neprijatno. Odonda ja kadgod se sretnem sa slavnim neznancem uvek lepo pričekam da me taj u oči pogleda, pa ako se to desi, pristojno pozdravim, kao komšiju u liftu, da ne ispadnem stakušapro. Drugi put, prolazim pored jedne otvorene garaže, znate one u prizemlju međuratnih zgrada, ispod gajbe, samo za jedna kola. Pogled mi sam uleti unutra, a iza podignutog poklopca od haube izroni neka čupava glava i veselo mi dobacuje: - Ćao! Šta ima? - pa zaroni u haubu. - Ćao - doviknem ja - srećan rad! - Ne mogu baš da se setim odakle znam lika, a znam ga sigurno. Još je čudnije što on mene zna kad sam se nedavno doselila u komšiluk. Tek na ćošku mi sine, da taj lik mene ne poznaje uopšte, nego me zeza, jer je to uživo Bata Živojinović. Kao da je voleo da zbunjuje mladež, kojoj sam i ja tada pripadala, ma koliko da je to danas neverovatno. Odonda pozdravljam svakoga ko me pozdravi prvi, bez obzira je li Robert de Niro (koji doduše nije baš često nailazio) avionski pilot ili čobanin. Tako sam prilično sigurno, pozdravljala i gospodina Branka Plešu, ako su nam se negde slučajno pogledi sreli, ali nisu nas upoznali nikad. Desilo se ipak da sam jednom morala da ga nazovem i da se predstavim onako skroz nadugačko kao bivša studentkinja prof. Belovića  itd. Bilo je to 1996 ili 97. Moja komedija Doba baraba pobedila je na konkursu Festivala komedije u Jagodini, Radomir Putnik objavio je u Sceni, što je tada bio uspeh, a da stvar bude još lepša, Narodno pozorište u Beogradu otkupi je kao praizvedbu. Oj! Tek tako, sa konkursa. Divota. Posle odaberu reditelja, koji doduše zbilja zna da napravi komediju, ali ne znam kako, pošto čovek sam od sebe ne može da dođe do reči. Meni pak ne daju da je režiram jerbo podležu predrasudi da pisac ne može režirati svoj tekst, kao što nisu umeli Šekspir ni Molijer. Ali mi kao utehu ili kao znak poštovanja prema mojim, sjajnim al zaboravljenim, rediteljskim sposobnostima (preciznije, radi provere) nude da ah, režiram epistolarnu dramu o dve nepismene fine žene. Koje su, dakle, mogle pisati pisma, da su bile pismene. Napisao znani teoretičar i kritičar, prema čijoj dramskoj pismenosti opet ja imam lude predrasude, te se izvučem od te ponude. Eh, ali pročulo se da Doba baraba ima 11 ženskih uloga pa mi iskrsnuše u Narodnom mnoge prijateljice. Dečki se nisu baš trtili, fama volat da je feminizam na delu. Jes Q ! Tamo beše i davnašnja drugarica, Saša koja me spopade da menjamo reditelja, a u interesu predstave, naravno! Glumci to mnogo vole, jer im daje iluziju da gospodare svojim životima i karijerom... Okej. I tako me Aleksandra Nikolić nagovori da pričam sa Plešom. Broj mi dali u JDP i ja ga nazvah. Poznati glas distancirano ali vrlo ljubazno reče: - Ostavite mi tekst na portirnici JDP sutra do 10 sati pročitaću ga, pa ću se javiti... - Što ja zorom pohrlim i učinim već pre 9! Vratim se kući tek negde oko 15, a mama mi sva usplahirena treperi od uzbuđenja:

- Gde si ti, boga ti!? Zvao te Braaanko Pleša, još u jedan sat. Jel to moguće? - Kako znaš da je on? (smešno mi što je toliko uzbuđena, ne sećam se da sam je ikada takvu videla) - Kako da ne znam, poznajem mu glas, ja sam gledala sve njegove filmove i drame... a i predstavio se čovek. Kako je samo fini! Pozdravio te i rekao da će nazvati posle 5. Ajde javi se! Jel imaš broj?! - Imam. - Ti imaš njegov broj a nisi mi rekla? - A imam li ja neki ručak u ovoj kući islednika? Gladna sam! - Kad brižnoj majci kažeš da si gladna to prekida ama svaku diskusiju i ostavlja ti punu slobodu žvakanja, taman da imaš 100 kila. Jer, najvažnije je da dete jetka. To što detence ima 45 godina i 80 kg su nebitni detalji. Niti mi je majka Anđelka zaspala toga fatalnoga popodneva, niti je mene pustila da se odmorim, sve mi je Brankove filmove i drame prepričavala do u detalje, kako je bio mlad i lep. Nije, naravno bio lepši od tate Ljube (nije ona baš toliko uzbuđena da pred jedinicom joj koleričnom dozvoli mogućnost da je iko bio lepši ili bolji od njenog tatice), ali bio je i Branko dosta lep. Eh! Utom dođe 17 sati, zazvoni telefon, dignem crnu slušalicu: - Branko Pleša ovde. - kaže tiho ali toliko razgovetno da se čuje u celoj sobi, Anđa već postala samo srednje uvo. Ne znam da li ste primetili da se sa glumcima ne može tajno razgovaratu preko telefona? Glumci se, a to je valjda zbog dikcije, uvek čuju diljem gajbe, kolikogod tiho i tajno pričali. Pleša, jasno nije bio tajanstven. Tekst je pročitao dva puta i kaže da je odličan. Puno puta se smejao sam sa sobom što mu se retko događa, vidi ga na sceni sasvim jasno, i vrlo mu je žao što njega nikad neće pozvati da režira u Narodnom pozorištu... Jebemliga! Ajd što meni ne daju moj mili tekst, ali zašto ga njemu ne bi dali? Nisam htela da pitam, rekao bi mi da je hteo. Insistirao je da mu obećam da nikada neću izdati knjigu pod naslovom Napadi skribomanije. Taj sam naslov bila spremila za knjigu komedija koja je trebala izaći, pa sam mu se valjda bila pohvalila... ali od štampanja sam posle odustala, kad su počeli da mi kradu tekstove.

Izneo je toliko razloga i argumenata da sam morala odustati a mama me je posle danima grdila odakle meni uopšte taj usrani idiotski naslov. Napadi skribomanije! Taman posla! Sutradan, kad sam na portirnici uzela nazad svoj tekst, našla sam u njemu vrlo lepo i dugačko pismo u kome je bila stručna, precizna i minuciozna rediteljska analiza moje komedije. Na nekoliko strana. Dugo sam ga čuvala, možda je i dalje u nekoj knjizi, ne znam (ili mi je mama drpila?) Par godina posle toga jedan mi je dramaturg koji je primao platu, naizmenično u svim većim beogradskim teatrima, ponudio da mi izanalizira isti taj tekst... samo što on svoju stručnu analizu „u principu naplaćuje“. Znala sam pouzdano da ga nije pročitao pošto ga nije ni uzeo u Upravi. Ne bih ovo pominjala da jasno ne odslikava kojom nas je brzinom progutalo Doba baraba. Pleša mi je napisao analizu drame, samo zato što mu se bila dopala, mada je znao da je on neće režirati, a ovaj bilmez je tražio da mu platim da bi pročitao komediju za čije je čitanje već dobijao platu! Uz to, bilmeza sam privatno poznavala, a Branka Plešu nisam nikad upoznala... Dobro je što ne moraš poznavati čoveka da bi ti ostao u lepoj uspomeni...

PS: Režirala sam vrlo davno komediju Gospoda u drugovi, Fadila Hadžića u HNK Osijek. Ovo bi mogla biti farsa Drugovi i gospoda u kojoj bi drugovi poput B. Pleše ispali veća gospoda od gospodina bilmeza čiji je tata među najbogatijima u čaršiji, što objašnjava da su ga radna mesta uvek čekala kad se promeni vlast a on ode na letovanje...