K.V. Gortner

GOSPOĐICA ŠANEL
izdavač: Laguna

Beograd, 2018.

tiraž: 2000

prevod: Branislava Radević-Stojiljković

Konsultujući petnaestak knjiga već napisanih o Koko Šanel i Gortner je skrojio (da se izrazim šnajderskim rečnikom) biografski roman o Koko Šanel po ugledu na klasične drame. U 5 nejednakih činova sa prologom i epilogom (koje nije tako nazvao). Problem je što ovo nigde nije odštampano kao SADRŽAJ mada je to običaj kada delovi imaju naslove i sa razlogom su odvojeni. Smatram to propustom urednika, jer se ovde čitalac mora snalaziti i tumarati ako želi da se vrati ili da proveri nešto. Npr: gde je i zašto nestala 1908. godina, između prvog i drugog čina? Ili zašto na kraju piše Autorka, kad je pisac muško? (nije valjda zato što je homić?)

Pariz 5.februar 1954. (prolog)...................................... 7 - 9 strana

Skoro deceniju i po od poslednje revije, koliko se nije bavila modom, Koko je spremila svoj povratak na modnu scenu. Pratimo njeno uzbuđenje pred početak revije, od koje ponovo očekuje mesto „modne ikone“ koje je napustila pod pritiskom Drugog svetskog rata.

ČIN PRVI,  Ničija kći 1895-1907.

„Ne žalim što sam za početak bila nesrećna“ .............. 13 – 131

Iza samohrane majke, siromašne švalje, ostaje čak petoro dece, najstarija sestra Žilijen, Gabrijel (Koko), mlađa sestra i dva brata. Les tantes, tetke u crnom, usedelice ili udovice, u dogovoru sa njihovim neodgovornim ocem,  koji ih je već bio napustio, šalju devojčice u manastir Obazin a dečake daju na  selo (jer „uvek će se naći neko da primi dečake“). U Obazinu ih spremaju za život bez ambicija, u pokornosti. Gabrijel previše misli i čita a premalo se moli i - ograničavaju joj čitanje. Prvi čin je pisan kao socijalni roman, ali su opatice humanije nego u sličnim romanima. Tu će sestre Šanel ipak imati obroke i čistu postelju, a opatice će uočiti Gabrijelinu veštinu šivenja (koju je naučila od majke) i podržaće njen talenat. Tu možete uočiti još jedan avaj! šlamperaj, jer na koricama piše da joj je majka bila pralja, a ne švalja.  Iz manastira će Žilijen i Koko izaći 1909, dok će najmlađa sestra ostati do svog punoletstva. Zapošljavaju ih kod neke zle švalje, gde rintaju po ceo dan za hranu i stan. Gabrijel se prijavljuje za pevačicu u krčmi gde malo zaradi od bakšiša. Po pesmi „ Izgubila sam moju vernu kucu Koko na trgu Trokadero...“ dobila je nadimak Koko. Ovde će je naći njen prvi „pokrovitelj“ i ljubavnik francuski plemić Balzan. Nije baš „ljubavnik“ jer ni ona ni on bili u braku. Živeli su skupa, nevenčani, u starom zamku gde je on uzgajao trkačke konje. Nije ga volela. Pristala je da seksom plati cenu konfora i puta u visoko društvo. Balzan joj dovodi svoju bivšu ljubavnicu glumicu, da je nauči, seksualnom veselju. Jer, slobodne žene imaju tu slobodu! Tu je prvi put Koko poželela da ima svoju radnju. I slobodu.

ČIN DRUGI, Ulica Kambon broj 14, 1909- 1914.

„Želim da budem deo onoga što se događa“ ...............133 - 165

Od Balzana će je „preoteti“ engleski plemić sa nadimkom Boj, koji će je odvesti u Pariz, što je već drugi čin. Na više mesta pominje se njena lepota, ali će vam postati jasna tek kada nađete fotografiju. Koko je bila originalno lepa i umela je to da istakne. Imala je ličnost, znala je šta hoće i nije nikakvo čudo što su muškarci padali pred njom. Muškarci obožavaju atraktivne i opasne žene, baš onakve kakvima se ne bi usudili oženiti. Birala je one iz visokog društva, koji se nisu usudili da je ožene, što njoj nije smetalo. U početku. Boj joj daje kredit za otvaranje radnje za ukrašavanje gotovih šešira i što je još važnije uvodi je u parisko visoko društvo, gde će naći svoje klijentkinje. Pariz je u to doba bio centar sveta, a Njujork će mu to mesto preoteti tek posle WW2. Upoznaće Misju, svoju najbolju prijateljicu, mada je ovo prijateljstvo opisano kao antipatija prema Misji. Valjda da bismo shvatili da je bilo sračunato? Kod Misje i njenog slikara upoznaće avangardne umetnike, koreografa Djagiljeva i njegovog dečka čuvenog baletana Nižinskog. (Djagiljeva ovde pišu kao Đagiljev, što je isto šlameraj!) Te Igora Stravinskog, čije nove balete igra Ruski balet Djagiljeva. Dramskog pisca Žana Koktoa i silan neki aristokratski svet, čuven po svom društvenom položaju i bogatstvu. Izgleda da je taj novi umetnički talas poslužio tada kao „rupa u gvozdenoj zavesi između klasa“. Tu su seksualne slobode puno veće nego unutar klasa, a toleriše se i homoseksualnost. Što u rigidnom klasnom društvu nije slučaj. U jednoj rečenici pominje se da je Žan Kokto sa svojim dečkom Žan Gabenom otišao u Viši. Žan Gaben nije lik u romanu i pominje se ovde isključivo zbog glumačke slave a služi samo promociji homoseksualnosti. Što nam postaje jasno, tek iz piščeve zabeleške o sebi gde piše da je on iste seksualne orjentacije. Neka je. Za razliku od prvog čina, koji je kao socijalni roman, ovaj drugi je kao avanturistički roman.  

ČIN TREĆI, Odbacivanje ukrasa, 1914 - 1919.

„Ako si rođena bez krila,

ne čini ništa da ih sprečiš da porastu“..........................170 - 221

Ovaj podnaslov mogao se prevesti i sa „ne sprečavaj ih da porastu“ bio bi razumljiviji i više u duhu našeg jezika. Tu se radi o velikom prodoru modnih kreacija Koko Šanel, koje su mnogo jednostavnije i konfornije od dotadašnje mode, a kao takve su i puno praktičnije za ratna vremena. Tokom rata njen biznis se toliko proširio da je zapošljavala preko 3000 žena u proizvodnji i prodaji svojih modela. Paralelno teče i melodramatična priča sa Bojem. Boj se ženi plemkinjom iz svog staleža da bi napravio naslednika, što je i učinio, ali pre njegovog rođenja Boj gine u saobraćajnoj nesreći. Što Koko jako teško podnosi.

ČIN ČETVRTI,  No 5 (parfem) 1920 - 1929.

„Ili ću umreti ili završiti ono što sam započela“......... 226 - 313

Posle će se u njenom životu pojaviti još jedan engleski plemić koji će isto tako voleti Koko ali će se takođe oženiti iz svoje klase radi proizvodnje naslednika. U njegovom zamku Koko će upoznati i ser Čerčila. Iz opisa života engleskog plemstva naučila sam nešto i o sebi. Bilo bi me stid da sam iz takve klase! Sada mnogo više cenim onog Đorđa (prevedeni Džordž) što se odrekao engleskog prestola zbog američke raspuštenice! Gadila bih se njihovog tradicionalnog lova na lisice, koje puštaju iz kaveza da bi za njima jurcali čopori kerova, hajkača i plemenitih lovaca na konjima. Meni ovaj „sport“ nije ni malo plemenitiji od španske koride npr. Čak mi se čini da je korida časnija, jer toreadoru treba lična hrabrost i talenat a lovcu na lisice treba samo poreklo. Bedni su im i ti dogovoreni brakovi, bez ljubavi, koji omogućavaju njihovim plemkinjama da ih oplodi neki klasni pastuv koji već ima ljubavnicu koju voli, a da supruga posle može lepo na letovanje sa svekrvom! Krasno društvo!

U Francusku stiže puno ruskih plemića izbeglih pred revolucijom, sada uglavnom siromašnih. Među njima je i jedan Romanov, koji je učestvovao u ubijanju Rapućina, koji će mada siromašan postati ljubavnik Koko Šanel. Od njegove sestre dobija uzorak caričinog parfema, koji će da joj posluži kao osnova za proizvodnju njenog parfema Šanel 5. Zbog prevelike potražnje tog parfema, koju nije mogao da zadovolji njen mali proizvođač Koko će potpisati vrlo nepovoljan ugovor sa Jevrejskim biznismenima, koji će joj uzimati 95% prihoda. Posle Romanova koji se oženio nekom američkom bogatašicom, ona se uteši nekim bogatim Baskijcem, jedinim koji nije plemenitog roda, ali je za utehu jako bogat i hoće da se oženi njome. U čemu ne uspeva pošto naglo umre posle tenisa...

ČIN PETI, Nije vreme za modu,  1929 - 1945.

„Nisam toliko sujetna da se danas pravim

sa znam šta će biti sutra“ ............................................ 318 - 479

Kao što je za vreme Prvog svetskog rata, u kome je Francuska krvarila, ali je Pariz bio slobodan, proširila svoju proizvodnju i zaposlila silne žene, udovice ili potencijalne udovice, čemu sam se divila, zato što im je omogućila da prežive i prehrane decu. Tako je u Drugom ratu, kad je Francuska kapitulirala a Nemci su pokorili Pariz, Koko obustavila proizvodnju i otpustila sve svoje zaposlene, prilično nemilosrdno. Živeće tada samo od prodaje parfema Šanel 5 koji će Nemački okupatori kupovati svojim curama kao suvenir. Ulazi u intimnu vezu i sa nemačkim oficirom, naravno grofom koji joj savetuje da iskoristi aktuelni antisemitizam i promeni ugovor sa Jevrejima, u čemu neće uspeti. Uz grofovu pomoć uspeva da izvadi iz nemačkog zarobljeništva sina pokojne sestre Žilijen (koja se ubila posle poroda) gde se roman pretvara u ne baš vešto napisani špijunski roman... Sa tuberkuloznim sestrićem i njegovom malom porodicom seli se u Lozanu, gde će živeti desetak godina. Jedno vreme i sa onim nemačkim grofom. Kome do sada nije bilo jasno zašto Švajcarskoj uvek uspeva da ostane neutralna, ovde će mu postati jasno. Zato što sve zaraćene strane tamo drže svoj novac. I Jevreji i Nemci i Francuzi i drugi. Zato tamo Koko može da živi sa nemačkim grofom a u Parizu bi je možda linčovali...

Pariz, 5. februar 1954. (epilog) .................................  482 - 490

(zajedno sa pogovorom pisca, njegovom zahvalnošću

i bibliografijom)

U epilogu posle modne revije, koja je očekivana još u prologu, saznajemo da je prijem bio mlak i da se medijima nije dopala njena revija. Jedino se dopala urednici američkog Voga koja je poziva u Ameriku gde Koko doživljava ponovni vrtoglavi uspeh.