Direktorka zgrade je najzad pronašla ženu koja ume da očisti hodnik i stepenište. Borila sa tri meseca sa Infostanom da nam sa računa skine gancija koji bi prvo zvonio da mu potpišemo da je očistio i da piša ako dozvoljavaš, a onda bi pljusnuo malo vode, razmrljao i zbrisao. Ova žena zbilja očisti, opere, ne ostavlja bare i ne zvoni na vrata. Ali ako nekim poslom prolaziš kroz hodnik, usta neće zatvarati. Ja njoj "Vi..." a ona meni: "Ti plivaš svaki dan a dete ti neudato! Kako, neće, reci joj da bira dok je lepotica, ko zna šta mož' posle da ju zapadne. Oće da se otima za tuđi muževi, bre? Kako nije tvoja stvar!!? Jesi ti njoj rekla da će mlados' proći dok dlanom o dlan? Aj priznaj pošteno bil ti bilo milije da raniš unučići neg' ti tvoji mačići, sam' dlakurde što skupljaš za njima? Neg' se ti malo upamet pa pritisni to dete... Koliiiiko joj je godina? Ju, jadna pa štaš'snjom?" I tako sve dok se ulazna, u ovom slučaju izlazna, vrata ne zalupe zamnom. Doduše, možda ona priča i posle, ali je ja ,fala Bogu, više ne čujem.

        U početku, dakle, samo na hodniku, ali posle i u autobusu. Odjedared iskrsne kod šofera, ja čak kod drugih vrata, ali šta to smeta, ona viče: "Jel mi ovde silazimo? (Ne znam za Vas, sležem ramenima, ja ne silazim, to odmahnem kažiprstom. Ne mogu da se derem. Ona može.) Pa jel ideš ti kući? Jes' to opet plivala? Nemaš pametnija posla. Ajd idem i ja stobom odozgo!" (Šta ćeš mi ti, mislim, da mi klepećeš preko pola Kare, dok silazim sa Zvezdare, rođene misli od tebe ne čujem!). Siđe na Ćalijama, pa sve zamnom ko da je ulična mačka što je hranim, pa se navadila da me juri po Kari. Baš sam bila tempo udarila, sve nadam se zaostaće, odustaće, ona zbilja malo zaostaje, ali mijauče zamnom i sa 10 metara. "Oćete da popločavate tamo ispred zgrade? (Ako je do mene, nećemo vala, nego se to direktorka zgrade, koja je u međuvremenu postala diKTAtorka, to je valjda prelazno, u Srbiji epidemija neka?! E ona se uskurčila 'oće da popločava, propao joj beton. I stepenice da dotera, sve sa pločicama, pa da izginemo na njima ko pod Staljingradom, kad se ledić uhvati. Odlučila je, diktatorka, da joj dajemo po 500 kinti mesečno dok ne skupi za popločavanje ulice i za čupanje antiblatne rešetke koja je njenoj drugarici, sada blagajnici, izlomila silne štikle kad je bila devojka, pre 45 godina! Mada su realno štiklice mogle pucati i pod debelom guzicom!) Jel znaš ti da tu posle ne sme da se baca so?! (vraća me u stvarnost čistačica) Ima d'izginete ko na Igmanskom maršu zimus kad zaledi. Postoji bre onaj beton sa kojim se to radi, znaš? Kako se zove taj beton, pomozi mi, ne mogu da se setim. Ajde reci mi, kako se zove, bre?! Doduše oni to samo na kamione prodaju a vama treba koja kanta, al mož' da se sredi, ma kako se ono zove?!? ...Mogla bi ja da joj dam neku ideju kako da to sredite. Šta misliš? (Mislim da ću svaku tvoju ideju, sestro, suvim zlatom da platim, ćutim ja, što ona ne primećuje. Samo menja temu.) A ja zamisli, kupila stan, pa sad ne mogu da uđem u posed. Zamisli! (Iju! sirota žena, šta će sad, pomislim ja pa najzad progovaram: - A jeste li kupili neuseljiv stan?!) Jasno, to je jeftinije! Al baba sad neće da... znaš već! Imam ja kuću na Bulbuderu, znaš kakvu, ali stan mi treba za izdavanje, umesto penzije, to sad svi rade. Neće više uopšte da bude penzija, jesi čula?!" (Jezik pregrizla, peokleta veštice, pupupu pljuckam ja u sebi, begam i zaključavam se u gajbu, da mi ne uđe zlokobna ideja.)

          U poslednje vreme je svake srede čujem iz kuhinje bake Jugoslavke koja ima tanak zajednički zid sa našom trpezarijom. Baš se jako sprijateljila. Usta ne zatvara. Sreća da je baka Jugoslavka ne čuje baš najbolje. Inače je funkcionalna, ali sluh joj malo oslabio, ipak je ona vršnjakinja od prve Jugoslavije, napunila 90. Možda će dobra žena i u njenu gajbu da investira kao u svoj penzioni fond? Valjda računa, ova vala ne može dugo. Možda ne može, sestro, ali ona ima četvero dece i šestero unučadi, koji doduše ne dolaze prečesto... ali svi će doći, čim baka Jugoslavka ode...