Danas sam, ćaskajući sa finom slušateljkom na bazenu, (sve plivuckajući, jasno) shvatila da znam puno neobičnih i običnih bračnih i ljubavnih priča koje bi možda valjalo ispričati… “Radi ovih mladih ljudi koje stalno neko nešto pritiska, te kad ćeš diplomirati, zaposli se, nađi nekoga da se ženiš, udaš, kad će deca…” - kaže mi plivačica sagovornica.
Evo, jedne obične: Mina je bila odlična prilika u malom gradu uže Srbije, što smo i tada zvali UŽAS. Tata načelnik neke klinike, mama profa u gimbi, palanačka elita. Još u Gimnaziji spari se sa skoro isto tako dobrom prilikom, sincem jedincem (imao je sestru, ali ona se ne računa, bio je Sin-jedinac!) Šefa policije i majčice domaćice, ako se dobro sećam. Shodno tome, Mina beše nešto bolja prilika od svog izabranika, premda je on bio upadljivo zgodniji i lepši. Nije doduše bio neki kremen-kamen-karakter, želeo je da bude slikar,imao je talenta, ali ga je otac, svojim metodama, ubedio da završi nešto normalno kao što je geodezija. Mina je završila književnost poput majke joj, ispoštovala porodičnu tradiciju, premda ne znam kada je to postalo tradicija, pošto joj je baba po maminoj liniji bila seljanka. Dobro, bila je pismena... valjda. Baba po ocu zapatila je dugu medicinarsku tradiciju, beše babica al o tome posle. Venčaše se još na fakultetu, roditelji im obezbediše stan na Novom Beogradu, kola, splav na Savi, kao što je priličilo socijalističkoj eliti. Oni su ipak smatrali da zaslužuju više. Prezirali su rodni gradić, rodnu zemlju na brdovitom Balkanu i rešiše da odu u Kanadu. Mada su im i posao našli. Svi smo ih pitali: “Šta ćete tamo, bre, oni trifrtalja godine moraju da nose bunde?!” -“ Od čega?” pitala bi duhovito Mina. Kao nije važno što nosiš bundu, važno je od čega. Uglavnom dobiše oni iseljeničke vize i pompezno odoše. Zašto, zapravo? Mina je imala 7 godina mlađu sestru, koja joj je ličila kao jaje jajetu, samo je bila za broj, ili broj i po manja. Tvrdila je da Kopija kopira njen život do u detalje, nosi istu tršavu frizuru, našla je sebi istog dečka, koji je pustio istu bradu, sve isto, samo 7 godina mlađe. Nije više mogla to da trpi i odlučila je da odu. A i lekari su ovde bili nikakvi i nisu nikako uspevali da se izbore sa njihovim bezrazložnim sterilitetom. Ispostavilo se, da u Kanadi nikome ne treba profesorka srpskohrvatskog jezika i književnosti a geodeta može da se zaposli gore, na severu, praktično kod šarafa na globusu, gde se bunde nose i u iglou. A što mora da se rinta čitav dan, to obaška! Dušu bre nemaju, ako uđeš u galeriju odmah te pitaju jesi li iz Evrope. Vratiše se iduće godine, njega opet tata zaposlio, a ona odluči da se ozbiljno poleči pa da produže vrstu. Ništa joj nigde ne nađoše, ali je nafilovaše hormonima, kao da joj pospeše ovulaciju. Ugoji se ko knedlica, ali ćorak. Privedoše i njega, ništa mu jebiga ne fali, pa njega ne naružiše sa hormonima. U međuvremenu i mlađa seja, zvana rospija Kopija, završi fakultet spremi se za udaju i iselenje u Australiju (izgleda ona nije volela bunde). Dilber otišao prvi da pripremi teren. Nakon godinu dana nju opremiše mirazom kompletnim, i otpremiše na donju poluloptu, mada su otud stizali neki aberi da tamo nije baš sve regularno. Što se ispostavilo kao tačno, kad je zatekla verenika u vanbračnoj zajednici sa majkom troje dečice. Angažovalo se više od pola Srbije da se rasturi taj sramni seks sa razvaljenom strankinjom i da se đuvegija vrati u matično jato, verenici Kopiji. On se vrati i ona ga, jebote, primi! Srpsko poimanje Pobede, meni je oduvek, od Kosovske bitke do bežanije preko Albanije bilo prilično sumnjivo, al da će cura smatrati pobedom kad otme jebača od trostruke majke… to je ipak previše. Ali udade se Kopija za njega, ponosno i - jebeš takav ponos! Dobro, šta se to mene tiče. Minin je verni, neokaljani muž imao na poslu koleginicu, koja je sa svojom boljom polovinom takođe meračila Australiju. Odoše i oni, ali dok se nisu snašli, gostovali su neka tri meseca kod Minine seje-kopije. Zemljački.
I tako jedne večeri Mina krene da izbaci đubre, obuče muževljevu jaknu koja joj se našla pri ruci i sagne se da zaveže pertle. Kad iz unutarnjeg džepa jakne ispade svežanj namirisanih pisama iz Australije. Iznenađena, pošto su im istim rukopisom pisana pisma, stizala i porodično sa “Dragi naši”ona sedne da pročita, začuđena što su ova sa “Ljubavi, moja …” adresirana samo na muža i na kancelariju. Tu naleti na kičerske rečenice tipa: “Moji prsti u tvojoj prosedoj kovrdžavoj gustoj kosi sredovečnog muškarca” i normalno poludi. Na “kovrdžavu kosicu sredovečnog muškarca” meni bi ispala petica gore desno, a i Mina je imala prefinjen literarni ukus. Nesrećni švaler stigne kući u nevreme te popije more kletvi, plakanja i sranja, pa pobeže. Ona nazove mene u suzama do kolena. Ona, ne ja. Ja sam bila u dobokom snu pravednika. “Mile je otišao!” - kaže, a ja bunovno: “Kuda, u kurac?” - “Otišao je, ostavio me. Ima drugu. Šta da radim?” -“ Zameni bravu! Vratiće se govnar…” Plakala mi još par sati, ne znam tačno, zaspala sam, ali sutra je pozvala bravara da stavi novu bravu. Mile dođe po svoje stvari, stršno se uvredi što je zamenila bravu i ode. Popodne ona opet zovne bravara da vrati onu staru bravu. Sad se ja naljutim i odbijem da slušam detalje! Stalno me je, bre budila, ko da niko osim mene nema uši.
Uglavnom, razvedoše se, podeliše, čak joj je i svoje slike, ulja, ostavio i otišao kod svoje friške raspuštenice da joj iz prvog pokušaja napravi sina. Što ga je raspametilo.
Smirila se Mina, nakon par godina, našla mu kopiju (isti, samo malo deblji i niži) nije se udavala više, ali je jedared malo presisala, nije bila baš dobro baždarena, nekog crnog vina, pa mi se rasplakala, kako joj nije žao što nema dece, nego što nikad nije doživela…
Ispade, jebote da je još i frigidna posle toliko godina braka! Sumnjala sam ja da bračni seks nije baš… ali! Pobegnem na bus, mrzim jadikovke.
Seja joj tamo na donjoj polulopti presrećna, sa svojim jebačem trostrukih majki, dece ni oni nemaju a za orgazme nisam upoznata. Mina ovde sa svojom kopijom od muža takođe sretnija ne mož biti, ni dece ni orgazma, šta će im seks uopšte, da prljaju čaršave?
I ostala bi ova roto-roman priča bez pristojnog kraja, što se kaže bez poente, da se Mina jedared na Adi Međici nije opet malo raskilavila i setila se svoje mile predivne bakice babice, koja je bila krasna jedna i pametna žena pa ih je obe, i nju i Kopiju, već u 12-oj godini, tajno, da niko ne zna, lepo odvela da vide - abortus! Uživo!
Da im se to nikad ne desi!
I eto tako - nije im se desilo!
Izvinjavam se mojoj baki Sretenki što me onomad ošinula kandžijom za svinje, kad nisam oprala noge pre večere! Sad bih je poljubila, samo da nije mrtva već četiri decenije! Amin!