Imam sjajnog starog prijatelja. Starog u svakom smislu. Družimo se skoro pola veka, a još je i stariji od mene skoro dve decenije. Moglo bi se reći „apsolutno stari drugar“. Mnogo bolje od mene podnosi to starenje, što nije teško pošto ga ja uopšte ne podnosim. Mislim starenje. Nikad se ne žali. Ako nema ništa lepo da mi ispriča, bar se seti nekog vica. Nikad mi nije pokvario raspoloženje. Ipak, neki dan me, posle razgovora sa njim, zaboleo stomak i još uvek me boli. Javio mi se oduševljen. Odveo ga je kolega na splav, kod kafedžije da se dogovori oko prodaje svog broda kafedžiji za čiji je splav isti odavno vezan. Kolega ga je vodio jer on već mesecima ne izlazi bez pratnje, pošto sve slabije vidi. Kafedžija već odavno „kupuje“ brod, svima koji naiđu pa se raspituju za eventualnu cenu, on priča da je brod njegov i da nije za prodaju, ali mom drugu ne daje nikakve pare. Najzad su se dogovorili da će mu platiti petostruko nižu cenu nego što brod vredi, ali u ratama. Moj drug mu je više od decenije plaćao samo vez 1200 evra godišnje, sve unapred. Po mojoj proceni davno je kupio njegovu usranu splav-kafanu, ali kafedžija će od sada njemu, čoveku u 87-oj godini, plaćati za brod... u ratama... onda kad skupi ili kad mu naiđu pare.
Međutim nije to bila vest zbog koje me je moj drug nazvao oduševljen, zna on da taj kafedžija brod lovi u mutnom, ali mu se više ne plaća skupi vez za brod na koji ne odlazi već godinama, otkad mu je umrla žena.
Zvao me je da mi ispriča kako kafedžija zna nekog travara sa Goča, koji je već izlečio više staraca od degeneracije žute mrlje na očnom dnu. Za koju lekari hladno kažu da je neizlečiva. I tako je on pričao sa travarom, ubrzo su stigle autobusom 4 flaše tinktura i flašica ulja sa komplikovanim uputsvom za upotrebu. Lično je kafedžija otišao do busa da preuzme pošiljku, a kolega je otišao u kafanu po lek... koji je bio jeftin... samo 200 evra. Jedino što mu je primena tako komplikovana, da mu je kolega ogromnim slovima prepisao uputstva i polepio ih po stanu. Tražila sam broj travara, da bih ga pitala za neki moj isto neizlečiv problem. Sutradan me, drugar, zvao tri puta, uporno dok me nije dobio, da mi kaže kako nije nabavio broj! Kafedžija mu je rekao da mu ne može dati broj pošto je on travaru slagao da je lek za njegovu mamu... pa je sad nezgodno. Ne reče zašto je pokojnu mamu proglasio slepicom.
Smrzla sam se kad sam shvatila da moj prijatelj uopšte nije ni pričao sa travarom, sve je išlo preko snalažljivog kafedžije!
Od tada me boli stomak! Prilično sam uverena da se kafedžija „ugradio“ u cenu kure bar sa 50%... ako taj travar na Goču uopšte postoji... i ako „kura“ nije samo neki bućkuriš. Palo mi je na moju „dramsku“ pamet čak i to da bi ga mogao namerno trovati, samo da mu ne bi platio ni onu nesrećnu petinu vrednosti broda...
Ne znam šta da radim!? Ako kažem drugu da ga kafedžija očigledno vara i iskorištava, on će se razočarati i IZGUBIĆE NADU, a meni se nekako čini da mu je u ovoj situaciji možda važnija nada od istine. Jer i placebo efekat je nekakav efekat...