Boris Goldovski
ISTORIJA DRAMATURGIJE POZORIŠTA LUTAKA
Prevod: Maja Stanimirović
Izdavač: Pozorište lutaka Pinokio, 2017.
Tiraž: 500
 

“Napisati zaplet za lutke, proveriti kakav mu je uspeh kod gledalaca, a zatim ga proširiti za račun dijaloga i monologa i dati dramskoj trupi, jedan je od puteva kojim su išli dramaturzi iz prošlosti.” Goldoni je takođe pisao za lutke, a čak je i lično pravio predstave, kaže autor knjige.

U prevodu je došlo do male zabune. Pod “dramaturzi” obično mislimo na ljude koji su završili dramaturgiju, dakle profesionalce koji često nisu pisci, nego su radio, tv i književni urednici, dramaturzi u pozorištu itd. Oni odlično znaju kako treba napisati dramski komad, ali ne znaju da ga napišu.

Zato znaju da ga pročitaju, što takođe retko ko ume. Oni su, dakle, analitičari i teoretičari, a najkorisniji su u teatru kada reditelj nema dara za dramaturgiju, kada umetnički direktor ne voli da čita drame ili kada treba odbiti pisca. Ako dramaturg zna da napiše dramu i ako jeste baš pravi pisac, iako je završio dramaturgiju, ne zovemo ga dramaturgom, nego dramskim piscem. Isto kao i reditelja koji piše, poput Vide Ognjenović ili lekara poput Čehova. Hrvati za pisce imaju finu reč “dramatičari” ali se ni ona ne može primeniti na našeg Dušana Kovačevića, ni na Laleta Pavlovića, dok na B. Srbljanović, S. Kovačevića i M. Novković, može.

U XVII i XVIII veku, na koji se odnosi citirana rečenica, dramaturzi nisu postojali, kao ni reditelji, pa se očito radi o piscima koji su obavljali i rediteljske i dramaturške, a često i glumačke poslove. Danas, kad su se ovi poslovi izdelili, a specijalnosti usitnile, imamo još dva stručnjaka sa istim korenom “dramatizator” (onaj koji dramatizuje prozu) i “dramaser” (kako narod zove onoga ko ga ”masira” čini mu život dramatičnijim, ili farsičnim, što je češće).

No, prevodilac, ako nije iz branše, ne mora da zna sve ove nijanse.

          Zanimljiva je autorova teza da bi se i antički klasici Aristofan, Eshil, Euripid i Sofoklo mogli smatrati lutkarskim scenaristima, pošto su glumci igrali pod akustičkim maskama i na koturnama, što se može shvatiti kao da su bili unutar velike lutke. Na isti način možemo razne komične lutke poput Pulčinele i Petruške, koji su u određenom periodu preuzeli područje comedie del’arte (koja je ovde odlično prevedena kao “komedija improvizacije”) smatrati pretečama npr. humorističkih tv serija, gde se isti likovi pojavljuju u stotinama epizoda, dok ne postanu tipovi.

Čak i pretečom stand-up-a, gde gledamo pisca-izvođača lično.

          Mene je zanimalo da saznam zašto je lutkarsko pozorište pomalo na marginama teatarskog života, kao da se manje vrednuje. Mislila sam da je to zato što je namenjeno uglavnom deci, a deca su našem društvu “devete pete zveketalo” uprkos tome što se busamo kako su važna i kukamo zbog pada nataliteta. Činjenica je da se rad u pozorištima za decu vrednuje manje jer su tamo manje šanse za slavu i bogatstvo pošto njihova publika nema moć. Da bi bio slavan i eventualno bogat, u umetnosti moraš pre svega imati moćnu i bogatu publiku, što deca nisu. Ili mecenu, odnosno sponzora, koje su teatru pootimale konkretniji i stariji zanati, izvan umetnosti.

Drugi je razlog, mislila sam, što je pozorište lutaka postalo od pučkog, vašarskog teatra. Velika pozorišta, pripadala su, a i danas ponovo pripadaju višoj, vladajućoj klasi, tzv. eliti, dok puku nisu dostupna. Elitna pozorišta su ona koja država izdržava za potrebe vladajuće klase, u njih se odlazi doteran, da bi bio viđen. Pučka izdržava sam puk za potrebe očuvanja svog zdravog razuma, a u njih se ide opušteno, da se gleda, čuje i nasmeje.

U ovoj knjizi saznala sam jedan, bitniji razlog. U doba procvata, to je doba oštrih cenzura, lutkarsko pozorište se bavilo satirom, ironijom, farsom, lakrdijom, komičkim žanrovima, što se u svakom društvu strožije ocenjuje. Prvo zato što ismeva mnoge ozbiljne tipove kao što je npr. nadmeni vojnik, pop, patrijarhalni otac, matori muž, parazit, škrtac, rasipnik, moćnik, alapača razvratnik, glupača itd. A drugo zato što su ozbiljni u većini, pa su nametnuli da se ozbiljnost smatra kvalitetom, a neozbiljnost manom. Ipak verujem da su bolji termini “duhovit”, što je vrlina i “neduhovit” što baš nije vrlina.

U Rimu je 1817.g bilo mnogo skrivenih lutkarskih scena. “Plativši neznatnih 28 santima, iznos koji je izazivao bojazan od lošeg društva i buva, pisac je ušao u malu salu i našao se usred valjanih rimskih buržuja” piše Stendal. Bejl piše da je gledao predstavu sa marionetama od 30 cm gde su proporcije dekora bile tako savršene, da se, kad je na kraju ušao živ dečak da nešto pospremi, publika trgla, kao da je na scenu ušao div.

U Španiji su se lutkarstvom bavili Servantes i Lorka, a Don Žuan je bio omiljena tema i postoje nebrojene verzije komada sa zlim zavodnikom. “Autorska lutkarska dramaturgija Španije srodna je španskoj poeziji. U njoj je uvek napet zaplet, ljubavna lirika i avanturistički sadržaj.” Takvi su i Lorkini komadi koje je pisao sa 20 godina. Kao i sve evropske lutkarske scene i Španci imaju svog bahatog prostaka Kristobala koji uprkos svemu ostaje simpatičan i šarmantan. Isto kao Pulčinela, Petruška i ostali. Možemo pretpostaviti da su narodu služili ne samo za smeh i opuštanje, nego i kao ventil potlačenoj sirotinji (zbog čega im je praštan prostakluk i bahatost).

Začudilo me da je Belgijska lutkarska dramaturgija izvršila uticaj, na rusko lutkarstvo. Meterlink je čak smatrao da su lutke superiornije od živih glumaca (!?) što me ne čudi, s obzirom na dekadenciju. Čuveni ruski kritičar napisao je duhovito da “i za dekadenta treba talenta”.

“Među  engleskim dramaturzima XVI i XVII veka jasno se izdvaja Ben Džonson(1573-1637). U njegovim komadima je čitava enciklopedija engleskog pozorišta tog vremena. Ovde su imena lutaka, njihov repertoar i karakteri, uslovi života, atmosfera u kojoj su igrane predstave, izgled...”

“Engleska pozorišna kultura toga vremena kao da je bila umešena od lutkarskog testa. Džonson, Marlo,  Šekspir, Flečer, Adison, Svift… i drugi bili su povezani sa umetnošću lutaka”

Lutkari su imali običaj da velike komade čuvenih pisaca skraćuju, pojednostavljuju i prilagođavaju lutkama. S obzirom da su oni igrali i po 10-ak predstava dnevno, lako je zaključiti da od tih komada nije mnogo ostalo “ali zato su uzimali ono što im je trebalo i što je donosilo novac i uspeh - zaplet”. Ovo se, normalno, nije dopadalo čuvenim autorima, mada su i oni na sličan način postupali prema legendama i mitovima drugih naroda.

“Francuska lutkarska dramaturgija prvenstveno je porodična i satirična” Procvala je kada je u XVIII veku Luj XIV zabranio vašarskim glumcima da koriste dijaloge. “Kao i obično zabrana je postala izvanredan stimulans za umetnost.” Scene su postale raskošnije i atraktivnije, uveden je orkestar koji je svirao i pre predstave, i u pauzama. Rodonačelnik ovakvog teatra bio je inženjer scene Servadoni. On je kasnije napravio svoje pozorište bez glumaca “Sala dekora i mašina, gde su čudesa inženjersko-dekorativne umetnosti predstavljala sav sadržaj predstave.”  Gle, Gordona pre Krega!?

Nije moguće u jednom kratkom prikazu sažeti sav sadržaj istorijske knjige, nemoguće je čak pobrojati ni sva imena, zato ja biram samo ono što mi je najinteresantnije i što će vas možda navesti da pročitate ovu knjigu.

Rusko lutkarstvo, uprkos svom realnom postojanju, budući vašarsko i pučko, dugo je ostalo nevidljivo za nauku i kulturu. U knjige ga je prvi uveo Adam Olearijus magistar lajpciškog univerziteta, diplomata, istraživač itd. On je obratio pažnju na lutkarsku predstavu zbog nepristojnog sadržaja “slične sramne stvari ulični svirači javno slave po ulicama, drugi pak komedijanti za novac ih pokazuju prostodušnoj omladini, čak i deci… “ Ova je zabeleška značajna jer dokazuje postojanje lutkarstva u Rusiji toga doba. To je vreme promene dinastija, mnogobrojnih buna i sukoba u kome napaćeni narod otvoreno mrzi vlast, čak i cara, kaže autor.

Ne verujem da je narod zapadne Evrope više voleo svoje vladare, sa njihovim otrovima, kazamatima, vešalima, kugama, sifilisima i giljotinama, ali je bio manje hrabar ili manje očajan za otvorenu mržnju.

Ili je bio pod čvršćom čizmom?

“…važno je obratiti pažnju na to što su rusko narodno lutkarsko pozorište… sastavni deo stihije narodnih praznika… Buntovnička, pak anarhistička suština karaktera komedije… predstavlja prirodni, sastvani deo samog praznika jer su stihija praznika i bunta iste.

… povezujući crkvenu i narodnu kulturu u jedinstveni pojam ruskog srednjeg veka D. Lihačov pronalazi ovde i obrnutu analogiju svet smeha, kao antisvet zvanične kulture.”

“… Samo ćemo primetiti da je komedija Petruške surova, agresivna, gruba, izvršavala duhovno pročišćenje.” Slično kao u zapadnoj Evropi, samo što je tamo bila profesionalna i zabeležena.

U drugoj polovini knjige autor analitički povezuje međusobne uticaje i preplitanja ritualnih i verskih kostimiranih igara, kao što su pravoslavni školski Vertepi, i lutaka. Zatim uticaje raznih evropskih lutkara, počev od Nemačkih, kao prvih, na rusko lutkarstvo… te poređenja sa ukrajinskom, beloruskom i poljskom situacijom...

Vremenom će rusko lutkarsko pozorište, nastalo od nepristojnog i agresivnog narodnog, sa jakim uticajima verskog-propovednog, poučeno od evropskog raznovrsnog, preko intelektualnog koga su plasirali vodeći pisci i pesnici 1916.  Zatim, posle revolucije, agit-propovsko-političkog, doći do zavidnog nivoa Pozorišta Obrascova, “…koja je postalo putokaz ne samo u ruskom nego u svetskom pozorištu lutaka”.

Priznajem da nisam ulovila odsudni trenutak kada su lutke, nad čijim se prikazivanjem “čak i deci” zgrozio onaj učeni Nemac, skoro potpuno prepuštene deci. Što ih, po mome mišljenju, čini još važnijima!

Knjiga je tvrdo povezana vrlo lepo opremljena (čak i staromodnom tračicom za obeležavanje strana, na kojoj, blago nama, nema reklama, kao na bukmarkerima). Odlično dizajnirana (Sun Mandić) i solidno prelomljena osim što se ponekad usred reda i posred reči pojavljuju skroz nepotrebne crtice drama-tično, neo-bično i sl-ično.