Moj tata je voleo da se vozi putničkim vozovima. Truckao bi se od Beograda do Vinkovaca po tri sata, da čuje kako žive i šta mu rade Sremci, umesto lepo, brzim sat i sitniš. Ja uvek volim najbržim, zabole me šta radi lokalni živalj. Mrzim da me smaraju nepoznati, skoro isto toliko kao kad me smaraju poznati i selebriti. Kad sam zadnji put išla u susedni državuljak kupila sam kartu za ekspres i provela se u njemu. Junački, sedam i po sati do pomenutih Vinkovaca. A ni vodu nisam ponela, mislim šta će mi!?

Još mi neka saputnica sela za vrat sa svojom jadikovkom o njenoj kukavnoj komšinici čiji zli muž umire od raka, pa se svake večeri napija kao svinja, prebija njenu prijateljicu siroticu, a posle je još i siluje. I to kroz izlaz, a ne kroz ulaz, kako je Bog zapovedio. (Nisam nikad čula da je Bog zapovedio ikakvo silovanje, čak ni rođene žene! O kojem Bogu ova priča?)

Ona najzad uzdahne duboko, pogleda gore (kao da Bog sedi na koferu i sluša njene smaračine) prekrsti se i nastavi onim svojim plačljivim, ma nije samo plačljiv jecajući je, nije čak ni jecajući, nego je nekako lelečući taj njen glas... Srećne smo i ona i ja, što joj ja nisam muž! Pa me još šmrcajući pita šta bih uradila da mene moj muž tako jako mlati i siluje, kao tu njenu kumu. Ja bih mu bacila glavu u svinjac, ali neću da joj dajem nerealne savete, nego kažem:

- Ne znam gospođo, stvarno ne znam, mene nikad niko nije tuk'o. (to lažem, ošamario me diber jedared i samo sam ga šutnula na Novi Beograd). Možda zato što sam preke i prgave naravi pa se o'ma 'vatam za oštre predmete i guram ih u mekana tkiva.

- Iju! Kak'e oštre predmete, božemioprosti? (I opet Ga traži pogledom, gore na prtljagu.)

- Kaki se nađu, gospođo. Nožić, flašin grlić, makaze k'o Leone Glembaj, da izvnete...

- A u kak'a meka tkiva?

- U stomačić! Jel' znate da nožić ulazi u stomačić lako i glatko kao u svež hlepčić? (to je istina, isprobala sam jednom kad su neka dvojica budala pokušala da me siluju!).

          Ova se jadna prenerazila, samo se krsti kao da je stoput pokrštavana.

Nije čudo što je bije kad je tak'a plašljiva i plačljiva.

Zube, ne kao da nema, nego kao da ih nikad nije ni imala.

- Tako da vam zbilja ne mogu reći šta bih ja uradila u situaciji te, vaše sestričine, pošto ja takvu situaciju ne mogu ni da zamislim. - uzdahnem, kao da mi je teško što ne mogu zamisliti takvo sranje da me neka baraba bije. - Ali mogu da vam prepričam pričicu koju je moj drug Mića pročitao, mislim u Politici. U stvari nije priča, nego živa istina o nekoj Mađarici što je živela u nekom selu tu kod Bača... (široko zamahnem ka severu gde bi imao biti taj Bač i njegova okolina). Negde početkom dvadesetog veka... Ta je mudra Mađarica hrabro otrovala 4 svoja i još 44 tuđa muža. To posle, kad se raščulo kako njeni muževi lako, ali tiho i sigurno krepavaju, dolazile joj razne snaše, da se žale na svoje ljubomorne, pijane ili već tak'e neke nepodobne đuvegije i onda bi ih ona savetovala:„ A što ti njega lepa moja, fino ne otruješ?“ Pa bi ih naučila da kupe nekoliko onih lepljivih muvolovki što su se vešale po plafonima kao lepak za muve migrante iz štala, svinjaca i kokošinjaca. (Nikad nisam shvatila zašto ih nisu vešali po štalama da im muve uopšte ne migriraju u kujnu?!) Ne znam ima li još tak'i muvolovki... Izgleda da je to, što je odozgo bilo lepljivo bio jak rastvor arsenika. Znači, potopi se tih nekoliko traka u muževljev najdraži opijat (rakija, vino, a može i voda u krajnjem slučaju, vojvođanse su vode ionako pune arsenika). Pustiš da odstoji par dana, koliko da se otopi sve to što valja otopiti sa muvolovke. Gotovo je kad se traka više ne lepi za prste, onda ih povadiš. Pa kad ti se tvoj domaćin već donekle narolja, ti mu ondak to izneseš na astal, sa feferonkama ili nečim aromatičnim za ako je rakija promenila ukus. Da se lepo sam dokusuri. Ne može iz prve, moraš da ga pojiš neko vreme, par nedelja ili koji mesec, kako koga, zavisi kaki je, ali ti se zato fino, elegantno, samo osuši ko vrljika i usahne. Ako ponekad povrati dušu, to je od rakije normalno jel'. I niko se u selu ne začudi kad, najzad, ode bolestan čovek...

- Iju! Pa šta je bilo sotom ženom? Jesul' je ufatili?

- Ne znam. (Lažem. Znam. Odala je jedna sledbenica, koju nije im'o ko da mlati pošto je diku svoga putem arsenika poslala bukvalno do đavola. Zafalile joj batine, pa se pokajala i optužila babu za nagovaranje. Sudili su Mađarici dugo, našli diviziju svedoka, pa je obesili u ranim stotim. Em se naživela, em je postala slavna. Znam, dakle sve, ali ne želim da demorališem ovu kukavicu, možda njoj nije do slave?!)

U tom trenutku mi već dva sata stojimo u Šidu i ne zna se kada ćemo, i da li ćemo ikada više krenuti dalje.

Odjedared grmne razglas: „Putnički voz iz Vinkovaca, Slavonskog broda, Kapele, Nove gradiške i Zagreba stiže na drugi kolosek. Kasni 543 minuta. Polazi odmah po prijemu putnika. Putnički voz iz Vinkovaca... itd.

Moja saputnica unezvereno skoči, pogleda u koferče, shvati da tamo nema Boga, zgrabi ga (tj. kofer, a ne Boga) i zaždi napolje iz kupea i iz voza. „Valjda zaboravila da isključi peglu?“ mislim ja dok je gledam kako se uspentrava u voz za nazad i mašem joj razdragano...

Meni je tu priču Mića pričao dok me nagovarao da mu napišem dramu o lepoj Mađarici, ali sam ja odbila. Nisam luda da pišem dramu sa 48 istih scena!

Dobro, sa 49 istih scena.