|
Ne tvrdim da ne postoji, ali meni
nije poznat ni jedan slučaj da je neko, iz
smrdljivih političkih razloga, pocapao svoj
materinji jezik na 4 slična (ali falična) jezika.
Pa je posle veštački pravio razlike SAMO ZATO DA
SE LJUDI NE BI VIŠE RAZUMELI, kao što su se
razumeli 70 godina pre toga. Nikakvi nacionalni
interesi nisu tu u pitanju, samo to da se što
više napravi i produbi NERAZUMEVANJE i jaz
između naroda. Naša bejbibum generacija, kao i
mnoge pre i posle nas, odrasla je na
srpskohrvatskom ili hrvatskosrpskom jeziku. Koji
su bili istočna i zapadna varijanta istoga
jezika, koji je imao dva pisma, latinicu na
zapadu i ćirilicu na istoku zemlje. Oba pisma
učena su u svim delovima Jugoslavije, a pismeni
zadaci su pisani 3 latinicom, a 1 ćirilicom, na
zapadu, a 3 ćirilicom a 1 latinicom, na istoku.
Bilo je izvesnih malih razlika, ili dvostrukosti
u te dva varijante jezika, kao ćebe i deka npr (što
je vrsta vunenog prekrivača) ali smo njih zvali
„dublovi“ i smatrali smo ih BOGATSTVOM JEZIKA.
Neuporedivo veće razlike bile su između
književnog jezika i lokalnih narečja, koje smo
zvali dijalektima. Npr. čakavski kojim se govori
u Istri, kajkavski u Zagorju i narečja južne
Srbije bili su jedva prepoznatljivi, morali smo
da se naradimo dok shvatimo o čemu se radi.
Postojale su, osim toga, ijekavske, ekavske i
ikavske verzije jezika... Ekavski se govorilo
uglavnom u Srbiji, ali i u Zagorju. Ijekavski u
BIH, Crnoj gori i Hrvatskoj, ali i u zavičaju
Vuka Karadžića u zapadnoj Srbiji. Uprkos raznim
razlikama, svi smo igrali Držića na „dubrovačkom“,
Brešana na „dalmatinskom“, Acu Popovića na „beogradskom
slengu“, Steriju na „lalinskom“, Boru Stankovića
na „vranjanskom“ Krležu na nemačkom, kajkavskom
i hrvatskom, Njegoša baš onako kako je napisao,
kao i Branka Ćopića... itd. DAKLE SVE U
ORIGINALU, KAKO JE NAPISANO!
Sva narječja, kojih ima u dramskoj literaturi,
učila su se na glumi u predmetima dikcija i
akcentologija. Makedonski i Slovenački jezik
bili su i tada zasebni. Za njih smo imali
prevodioce, ali smo u školama učili i osnove tih
bratskih jezika. Da su zbilja bili bratski
potvrdilo se puno kasnije, 90-ih godina prošlog
veka, pošto samo sa njima niko nije ratovao...
dok smo se mi ostali kukavički, a ne junački
međusobno poklali.
350 miliona Amerikanaca u USA govori engleski
jezik, premda su najveći rat na svojoj
teritoriji vodili baš protiv Engleza, odnosno
britanske imperije, čija su bili kolonija. Pa im
posle oslobođenja, koje su pomogli Francuzi,
nije palo na pamet da svoj jezik nazovu
amerikanskim. Dok su npr. Francuzima u
provincijama zabranjivali javnu i službenu
upotrebu francuskog jezika. Sličan je slučaj i
sa Australijom, sa pola Kanade itd. Svi govore
engleski a Engleska je od svih njih višestruko
manja. Ali Crnogorci ne mogu da govore ni srpski
(kojim je, po svom sopstvenom shvatanju pisao
Njegoš) pa ni hrvatski, mada govore ijekavicom i
pišu latinicom. Nego sad imaju svoj crnogorski
jezik, koji se od pomenuta dva slična razlikuje
po tome što brka i zaboravlja neke padeže i ima
malo drugačije akcente. Važnije im je da su
Amerikanci, kao jezički stručnjaci, priznali
crnogorski jezik kao takav! Nije mi poznato da
li oni prevode Nušića na crnogorski, ali mislim
da barem nemaju konkurs za nove reči, kao što
imaju Hrvati. Godišnji konkurs za nove hrvatske
reči, na kome pobednik dobija nagradu veću od
nagrade Marin Držić za originalan novi dramski
tekst. Istina nađe se tu i dobrih reči, kao što
je npr USPORNIK za „ležećeg policajaca“ ali
većina nagrađenih su uglavnom idiotluci. Jezički
„stručnjaci“ agresivno preko medija i preko
škola nameću taj „novogovor“ pa im je jezik sve
besmisleniji i rogobatniji. Pero Kvrgić, čuveni
hrvatski glumac, je na svom poslednjem
Sterijinom pozorju izjavio: „Blago vama, vi
IGRATE NA GOVORNOM JEZIKU“ što je značilo da
hrvatski glumci igraju na negovornom. Užasnula
sam se kad sam saznala da u Vukovaru hrvatska i
srpska deca idu u različita odelenja i smene.
Hrvatska normalno ne uče srpski, ali srpska deca
se dodatno zbunjuju razlikama između hrvatskog i
srpskog jezika koja oba moraju da znaju. Mog
burazera, u srpskom selu Trpinji, koji je bio
zgrožen maltretiranjem dece sa dva slična jezika
umalo nisu linčovali SPrC pop i novi vernici kad
je predložio da, ako već ne mogu da izbace
hrvatski, onda izbace srpski iz nastavnog
programa i tako olakšaju deci komplikovan
program. Proglasiše ga maltene izdajnikom (i to
oni koji su spavali kod kuće u toplim krevetima,
dok je on, kao klinac i remac, čučao kraj
praznog tenka u njivama, u uzaludnom pokušaju da
sačuvaju Jugoslaviju).
(Godinama, dok sam pokušavala da rešim mamine
probleme u Hrvatskoj plaćala sam prevod svake
stranice dokumenta 10 eu sa srpskog na hrvatski.
Prevod na kineski koštao je 6 eu po strani.
Naplaćala sam se ko Grčka ali nikakva mamina
prava nisam tamo ostvarila. Nisu joj vratili ni
imovinu, ni isplatili 80 penzija što su joj
dugovali. Da sam pokušavala u Kini, možda ne bi
bilo uspešnije, ali bi sugurno bilo puno
jeftinije... Ali mama nije živela u Kini...)
Ne znam kako, ali znam pouzdano da su Maratonce
Dušana Kovačevića u Zagrebu preveli na hrvatski,
verovatno isto tako strašno kao što su
Balkanskog špijuna preveli u Sarajevu na
bošnjački. Nasuprot tome navodno su neki
mudroseri Branka Ćopića u Republici Srpskoj
preveli na ekavski! Ne znam da je u Srbiji ikome
palo na pamet da prevodi Krležu. Ne znam ni da
li su Ršumovića ijekavizirali kad su izdali
njegov Bukvar dečijih prava u Mostaru, ali je
Ršum sam pričao preko tv-a da je njegovu knjigu
pod svojim imenom, sve sa Petričićevim
ilustracijama, izdao neki bošnjački „pesnik“ (i
lopov). Mislim da je to još na sudu. Neki manje
poznati bošnjački dramaturg optužio je Nebojšu
Bradića da mu je ukrao dramatizaciju Derviša i
smrti. I to je valjda na sudu...
Mi čitamo Jergovića, Gavrana i Vedranu Rudan na
hrvatskom, bez problema... ali oni prevode na
hrvatski i Nušića i Duška Kovačevića. Pa posle
ipak mi ispadamo nacoši, a oni su eto evropejci
(što već odavno i nije neki kompliment!). Mi u
Beogradu, a verujem i u celoj Srbiji, pogotovo u
Vojvodini, čak i izdajemo Miljenka Jergovića,
Vedranu Rudan i Miru Gavrana u originalu. Mada
sam čula da je Gavran tražio od Nišlija da
prevedu i prilagode njegovu duodramu koju igraju
u Nišu. Kad smo kod Mire Gavrana jedinog živog
dramskog (i katoličkog verskog) pisca, koji ima
nekoliko teatarskih festivala u Češkoj,
Slovačkoj i Poljskoj (ako se ne varam) gde se
igraju samo njegovi tekstovi. Koji su vrlo
igrivi, ekonomični, dinamični, profesionalni, sa
odličnim glumačkim zadacima... itd. Pročitala
sam na vikipediji da je on Hrvat, rođen u
blizini Gradiške u nekom mestu gde živi ? Hrvata
i ? Srba. Ne znam šta će taj podatak u
biografiji pisca, ali lično poznajem ženu iz
istog tog mesta, koja se zove Mira Gavran, ali
je Srpkinja. Eto, tolike su te razlike!
Polovinom osamesetih godina prošlog veka, od
mene su iz Poljske tražili dozvolu da prevedu
komediju Skidanje za fini svet, koju su videli u
Bugarskom teatru Suze i smeh. Odobrim radosno,
Poljaci su imali odličan teatar. Ali napomenem
da je više od pola teksta na raznim narječjima (crnogorski,
dalmatinski, šatrovački, romski...itd) i da je
važno odabrati odgovarajuće "jezike" u Poljskoj.
Kažu: nema toga kod nas. Kažem, ok upotrebite
jezike nacionalnih manjina. Kažu: nema
nacionalnih manjina. Svi navodno govore
književni poljski. Nisam poverovala, pa me ne
prevedoše. To je bio tvrdi socijalistički stil.
Posle 20 godina jave mi se iz Hrvatske 4 glumice
koje su isti tekst VEĆ IGRALE U ORIGINALU. Hoće
da obnove predstavu PA SU TEKST PREVELE NA
HRVATSKI jer ne može se više tamo igrati mešani
original! - Šta ti pada na pamet! – reče mi
jedna od glumica, neću da je reklamiram… Takav
je meki demokratski (kapitalistički) stil. Ne
složismo se oko toga. Početkom novog milenijuma,
koji više i nije nov, pozvaše me iz Makedonije
iz Velesa sa željom da prevedu i odigraju moju
dramu Trag ljudskih zuba… Obradujem se, gledala
sam te godine i nišku i njihovu predstavu po
istom tekstu, bile su odlične. Mnogo mi se
dopadoše Makedonci i Makedonija. Kad, posle
nekoliko godina, slučajno naletim na netu, na
isti taj tekst u Makedonskom nacionalnom teatru
u Skopju. Lepo piše moje ime iznad naslova. E-majliram
direktoru ljubazan podatak o mojim autorskim
pravima, ali on se napravi mrtav. Posle mu se
obrati autorska agencija, pa njima odgovori da
su se oni samo “inspirisali” mojim tekstom, ali
su u stvari napisali svoj po mojoj ideji.
Objasne mu da to nije “inspracija” nego plagijat
i pitaju me da li da tuže teatar. Nikad nikoga
nisam tužila, gadljiva sam na to, pa im kažem –
Neka, ne treba! To su te kapitalističke
“slobode” nisi ukrao dok se ne dokaže na sudu.
Što bi rekao Dovlatov: - Sviđaju mi se ove
slobode u demokratiji, kakvih u SSSR-u nije bilo.
Ali mi se ne sviđa što su sve te slobode isto
takve i tolike, i za svakakve zloće, kriminalce,
krađe i prevare… (ovo parafraziram, nisam
zapamtila tačnu rečenicu, da bih je citirala). |
|
|
