U kamenoj kući pored gradskog sata, pričala je jedinica majka, jedincu sinu priču
o starom gradu iza Vilinskih vrata. I o čudesnom, ženskom vilinskom biću...

-“Kada su gradili naš gradić kameni, započeše gradnju visoko gore, u planini.
Ali ih je, svojim oštrim okom, vila opazila: - Ej mornari, smešni graditelji, šta će vama kuće na visini? Hoće li ribari da love orlove?
- Smestićemo gore obitelji. Tamo se gusari ne mogu popeti, a da ih ne vidimo i lako sprečimo.
- Istina, ima ovde na pretek slobode, al’ zato nema ribe, ni plovidbe, a nema bo’me ni soli ni vode. Niko ne pobeže od svoje sudbine, makar se u najveće penjao visine! Nego se vi drž’te svog života i svojih znanja. Zidajte svoja zdanja na obali mora koje vas hrani. Branite svoj grad, i on će vas da brani!
Tako je ovaj naš grad sazidan na obali i šta nam fali?! A sve do danas, čak i sada, nad vratima grada, može se pri punom mesecu, videti vila mudrica i čuvarica stara, kako gleda u daljinu, osmatra pučinu i čuva sve nas od gusara. Zato se vrata ispred gradskog sata i zovu Vilinska vrata.”

- “Eto, to ti je dosta za večeras - završava mati - sine Simeune, moramo spavati!”
- “Još nije došao tata!?” pita Simče, kupuje vreme. Iz daleka mjauče nečiji mačak.
- “Brzo će tata doć’, laka ti bila noć!“ tu gasi svetlo mama i zatvara škripava vrata.
Svetla ne ostade ni tračak.

U krevetu osta Sima ušuškan i sam. Stisnuo čvrsto kapke, da mu u oči ne uđe mrak.
Ne pokazuje strah, jer ga je sram! Misli na vilu i na gusare, kako da utone u san?!
Kad bi barem bile, dostupne vile. Kad bi imao bar neko kuče! Il’ da je sad tata kod kuće. Kad bi mesec bio pun, da je bar avgust, a ne jun.

Negde opali puška! Odškrine Sima levo oko da vidi da li se tama talasa od buke, ali gle čuda, od mraka ni traga ni glasa. Sve buška.

Na nebu sasvim vesela slika: par oblačaka letucka i još par se ljuljuška, visoko ispod zvezda. Pun se okrugli mesec beli, kao veseli tanjir bez spanaća. Svetli kao reflektor svetionika i - pozor! - namiguje Simi i šapće: “Mladiću, virni de, kroz taj prozor! Da vidiš kakva je strava, u gradu niko živ ne spava.”

“Ne mogu, rekla je mati da moram zaspati.” - pošteno odbija dečak, ali ga mesec, lola stara, uporno dalje nagovara - “Naspavaćeš se, imaš kad, pogledaj kako je osvetljen grad, a tvoja mati neće ni saznati.”

I šta će Sima, kad ga tako mami? Ustaje u svojoj bermuda pižami i viri kroz prozor na ulicu. A niz ulicu, kao u vicu, prvo je protrčao mačor Tigar, suvereni gospodar čitavog kvarta, a za njim njegova miljenica nova, prekrasna bela mačkica Marta.
Za njima kaska šepavi stari pas Bumitras što laje na sav glas “Ma stići ću ja vas, uh stići ću ja vas!”

Za njima se u hodu keze, bez veze, tri veštice zlice, zlosrećnice. Jedna visoka, tanka kao motka. Druga mala i debela cela, kao lopta. Treća je sitna i besna, nesvesna svoje rugobe. Sve tri s ogromnim nosinama, ali sa vrlo malo, sasvim kvarnih zuba. Oko nogu im se mota, nekakvo čudo od spodobe. Oči mu buljave plave, glava kao u miša kad se loše ošiša, zubi iz filma strave, rep mu gušterski, a noge kokošije, četiri komada. “Kuda li ovaj spada, ako samo nije, - doseća se Sima - Sićko Petronije veštičiji kućni ljubimac?”

Zatim prolaze karakondžule i sanđame, naravno sasvim same, jer ko bi s njima bilo šta hteo da ima!?

Iza njih dođoše stvarno divne dame, u pratnji vitezova iz snova, nipošto same. Haljine im sjajne, perike bujne a lepeze bajne. Odore kavaljerske, bez zamerke.
Te jedna od tih princeza, veli preko lepeze fine: - Eh kakvo divno veče, ali me jako brine što će gusari da zarobe gradsku vilu. Pa da je silom obuku u svilu, i da je u osvit novog dana udaju za gusarskog kapetana! Naši su momci sve sami bonvivani i nema nikog da vilu odbrani.

“Kuku! - pomisli Sima na bruku. Zar da je Vila vekovima ovaj grad branila, a da sramotno sad, tu istuVilu ne odbrani grad!?” Pa Sima radi spasenja Vile uskače u stare espadrile. U nedostatku naoružanja, uzima teniski reket, kojim je planirao da osvoji svet i penje se na štok, da bi obavio skok.

Taman tada, u tom odsudnom času, grozna ga buka zasu, jer tuda naiđe sto bučnih bubnjara, sve samih strašnih gusara. Nadiru kao neka vojska naopaka. Natraške, prvo leđima. Svi nose povez preko desnog oka, desna im je nožurda svima drvena, marama na čelu jarko im crvena. Bubnjaju u stare šerpe levom rukom, sa kukom!

Za njima nadmeno stupa, licem sam, ogromni, strašni, njihov kapetan. Veliki kao šupa. Uši mu klempave kao u slona. I on u lonac lupa! Njuška mu stravično glupa, a oko debelog vrata šuška mu đerdan od šarenih bombona. Iz usta mu se puši lula poput vulkana, brada mu visi do pasa. Šaka mu kao lopata. U kosi mu jato gladnih galebova, glava mu do prvog sprata. Strašan strah Simčeta hvata! “Je li moguće da je ovaj jezivi baja, Vilin budući đuvegija? Ako je ne spasim ja...”

Pomisli junak Sima, zatvori oči i hrabro na ulicu skoči, pa pored gusara kroči, pravo kroz gradska vrata, ispod gradskoga sata. Ali je tamo, na trgu, strašna gužva i neka velika gungula. On se onako mali, nađe u šumi od tuđih nogu, pa se oseti kao nula. Ogromne muške nožurde u čizmetinama ili u patikama. Broj 46, da padneš u nesvest! Pa ženske nožice od dama i od sanđama, sa potpeticama ili u japankama sa lakiranim noktićima (sa leptirićima). Dok Simin nosić luta između kolena i buta. Svi su od njega veći, barem tri puta. Manji je samo Petronije Sićko veštičiji kućni ljubimac, koji se dole mota među nogama i piški ljudima po cipelama.

Eno ga i mačor Tigar, sad će da povija Petronija zbog toga šta radi ljudima po cipelama! Kraj Tigra je, jasno i Marta, mačija misica celoga kvarta. Jedva ih je stigao i pas Bumitras, koji sad leži umoran i siv, jedva da je živ. Simino malo srce sitno lupka, jer Sima ne može da dosegne ni do najnižeg ljudskog pupka. Ugleda jednu ručerdu bednu, noktiju prljavih, prizor nimalo lep, jer se kvrgava šaka zavlači duboko u tuđi džep. Sima nema pojma šta sada da radi kako da se izvuče i živ dovuče do kuće.

“Joj, šta da radim?” - misli Sima, kad spreda ugleda zelenu laku haljinu od fine lagane svile, lepršavu i nežnu poput rose, kao da je od vile. Ispod nje noge bose. A niz nju klizi najlepša ženska ručica nežna i bela, kao mamina, kao snežna. I tu se Sima, časno ime, uhvati za lepu ruku i cimne. “Molim vas, teto...” Odozgo gleda ga prava Vila, živa bila i kaže: “Zaboga Simo, ja tebe znam, jesi li ti ovde sam?” Odkud Vila zna ime od Sime?! Kakvo je ovo ludo čudo, smeška se Sima vedro svima okolo, kao da je u raju. On je sa Vilom u zagrljaju!

Zatim ga Vila digne u visinu i stavi ga na binu. Pa kaže gusaru, koji je gore, kao drugaru. “Molim te Vaso, objavi na svim razglasima da se zagubio mali Sima, i neka, tako ti svega, neko dođe po njega! Vidi ga kako baulja, izgaziće ga rulja.” Simu obuzima prava strava, zar ga je ovo izdala Vila? I, kao u košmarnom snu, prepustila gusarskom kapetanu? A kapetan preko mikrofona objavljuje na sva zvona: “Molimo roditelje ovog divnog dečaka, da se pojave iz mraka i uzmu svoje dete malo, da nam ne bi ovde zaplakalo. Mama ili tata, dođite na binu po svoga sinčinu Simu!”

Tu strašni gusar, čeličnih mišića, sa obe šakurde zgrabi dečkića i digne ga skoro do neba, kao kad prodaje roba. Da vide svi i sa svih strana, da mali rob nema mana. Tad ga je spazio i tata, koji je bio prolazio pored vilinskih vrata, na putu kući, sa posla. Ali Sima o tome još nema pojam, nego ima užasan dojam da sramno visi iz gusarevih šaka u pižami na žute mece i šarene balone, i da mu se svi smeju jer mlatara nogicama u starim espadrilama, kao štene kad ga napadnu buve. Sima skupi hrabrost u jednu tačku junačku i svom snagom raspali reketom gusara po glavi, kao narodni heroj pravi!

Gusar se, začudo smeška i spušta Simu do Vile pa veli: “Drži ti, pile, ovog svog heroja stradala je glava moja. Bojim se da mi je više manje iz nje poispadalo sve znanje, kad me je, pred ovolikim svetom, Sima opalio reketom!” U pravi čas! Vila ga uzme u naručje, seda sa njim na rub od bine i smeje se na sav glas. “ Bravo, viteže moj, - kaže mu Vila kroz smeh i suze - spasio si me od gusarčine koji je hteo da me uzme!” Ali je Simi nekako krivo i kao malo sumnjivo što je taj je gusar isti k’o Vasa, mesar.

Kad je do bine stigao tata, našao je Simu u Vilinom krilu, sa rukama oko njenog vrata, i može se reći da je zapravo, pokvario idilu: “Otkud ti ovde sam, Simeune sine, gde ti je mati?” - “Pusti sad to, tata, posle ću ti ispričati” - ne odvaja se Simče od Vilinog vrata. “Kako si, tatin care, dospeo u maškare? U šta si se to maskirao, u spavača? Dolazi ovamo zavodniče, vodim te kući!” - govori mu ćaća, odnosno tata i samo što se za stomak ne hvata slatko se smejući.

Putem do kuće tata će Simi objasniti da ono nisu pravi gusari niti su prave vile bile. “To su ti, moj mali šašavi care, bile obične maškare. I Bogu hvala što sam te našao usred karnevala! Jer karneval ti je za ljude koji vole da ponekad pomalo polude. Da mesar, gusar bude, a studentkinja Mila da malo bude Vila.

Sima će tati pošteno priznati da je zapravo od kuće pobegao. Mami se nije javio, jer ga je mesec bio zbunio. Pa se sad jako brine da li će mama da pogine od brige i od tuge ako je bila u sobi i videla da joj nema sina. Tata se smejao veselo i glasno, sa olakšanjem, govorio da je sinčina zaslužio puno puno batina, ali da neće dobiti po turu ako svečano obeća da nikad više neće, krišom ići u takvu avanturu. Što je Sima odmah obećao svestan da je jeftino prošao.

Posle je odlučio tata da Sima ne ulazi na vrata, nego ga je ubacio kroz onaj isti prozor. “Ako mama već nije ništa znala, zašto bi se onda sekirala, jer sad je Bogu hvala, sve ionako dobro prošlo, pa sve ovo može ostati naša mala tajna.“ Tako je rekao tata, ubacivši sina kroz prozor a sam je otišao na vrata. I rekao je još i ovo: “Šic u krevet, znaš odkad je prošlo devet!”
Naravno da nije posao za bajku da priča kako su tata i sin prevarili majku, ali opet istina je stara, da ovo nije ni prava prevara. Drugo je kad se laže, izmišlja i svašta nešto muti, a sasvim je drugo kada se neka sitnica prosto - prećuti!