|
|
|
Nasuprot Bele kuće tj. Palilulskog supa odnosno
na lakat od njega ka istoku, a ispod Stare Kare,
nalazi se autobusko stajalište gde staju silni
neki busevi, od šesnaje sa NBG za Novu Karu, pa
23 sa Vidikovca na Karaburmu, 25 P iz Kumodraža
za Mirijevo III ili IV, 35 za Groblje Lešće (šta
te briga odakle kreće ako već ideš na groblje).
32 od Vuka za Višnjičku banju, koja se samo tako
zove, mada već odavno nije banja nego smrdi za
sve pare koje dajemo za čišćenje grada i
vodoprivredu. Zatim 74 sa Bežanijske kose ka
Mirijevu, pa 202 od Bogoslovije za Slance i
Veliko selo…
Većina njih, pogotovo u špicu kad je najveća
gužva, uopšte ne zastaje nego piče za garažu,
prazni i brzi, baš na naše oči, dok mi kisnemo,
oni tako hrle, zemlja se ispod njih trese.
Publika ih psuje, al šofer ne čuje. A i da čuje,
ne haje… Preko puta Višnjičke ulice baškari se
MRTVA PRIVREDA počev od Vunarskog kombinata, pa
do raznih ubijenih privrednih objekata, sve do
Rospi ćuprije.
Prolazim tuda već skoro 40 godina, ali sam se
tek nedavno zapitala zašto li tu autobusku
stranicu putnici zovu Kod tri bika, kad busplus
automat, kao i stanična tabla lepo tvrde da se
zove Vuka Vrčevića.
Kad hoću da mi stigne odgovor ja sebi samo tako
intenzivno postavim neko skroz bezvezno pitanje,
i nećete mi verovati, odgovor, na neki mističan
način uvek brzo stigne. Danas sam se sa bazena
dovezla nekom ruskom mašinom i izašla da sačekam
svoju šesnaju ili već štrogod odgovarajuće.
Planirala sam bila da ispešačim kroz OFK stadion
i Sime Šolaje, i da usput skinem jedno 200 grama
sala, ali oblaci su imali drugi plan i sateraše
me u GSB. Zatekoh se dakle u Vuka Vrčevića
zvanog Tri bika sa buljukom pokislih putnika, a
busa mi niotkuda. Neki me čiča galantno pozove
pod nadstrešnicu da mi kiša ne upropasti frizuru
ispod kapuljače.
Proveravam na bus plus servisu koliko su
udaljeni autobusi a čičak pita:
- Jel dolaze? - (čičak je čiča koji se zalepio)
- Sa’će, 23 za dve stanice, 16 za 4, 25 za 14… -
- Evo je 23, već tu, kod Tri bika… - kaže čika.
- Ona je tu, samo što ne mož’ da se uđe, a gde
su ta tri bika? - pita baka, ja.
- To vam je ona kafana tamo! Ono su Tri bika. -
tvrdi sada veselo čika.
- Ta kafana (iz pretprošlog veka) se zove Stari
most, a ne Tri bika…
- Ama to je prekršteno! Zvala se oduvek Tri bika.
Zato što je ovde nekad na obali Dunava bio
stočni vašar na koji je došao jedan čovek da
proda svoja tri bika. Prodao stoku, pa seo u
kafanu, a tamo ga barabe uhvatile u mašinu i sve
mu pare na kartama odnele. Zato su tu kafanu
nazvali tri bika.
- Bože! Tako je neki moj stric isto tako na
vašaru prodao 4 konja, pa izgubio pare na
kartama… - zamalo da mu, ni krivom ni dužnom,
ispričam celu ti avanturu moga strika Jandre,
koji je… dobro, neću bre!
- Ja nisam nikad prokockao ni konje ni krave,
samo stanove. Šta ćete, čovek gubi ono što ima…
- smeje se čika veselo dok ga ja gledam šokirano.
Brate! Kockar? U po aprilske kišovite srede? Sad
tek primećujem da zbilja izgleda kao kockar.
Kosa, bradica i brčići sedi, sasvim beli, ali
negovani. Štucovani. Lice mu nasmešeno, malko
prerumeno za rano popodne, već je cugnuo nešto s
nogu, mislim. On me gleda prilično začuđeno kako
ja to njega posmatram kritički i analitički, pa
kaže:
- A da znate, klopa im je odlična, baš domaća!
- Molim?
- Kažem kod Tri bika baš dobro kuvaju…
- Ozbiljno? Kakav im je pasulj? Čorbast pasulj…
vojnički ili srpski…
- Ma, junački! Baš domaćinski, verujte. Nego evo
meni moje dvestadvojke, moram da - uskoči veselo
u poluprazan bus i maše mi sa stepenica. O’ma
iza 202 dođe i meni šesnaja, al čik uđi ako si
igla koja nema gde da padne…
Ništa nego da odem na suljpa u ta Tri bika, dok
se raziđe ova strka, mada mi je malo blam da
uđem, atmosfera prava alkoholičarska, kao u
prastarim kafamana po provincijskim železničkim
stanicama…
Eto, tako su mi stigla čak dva odgovora na moja
intenzivna mentalna pitanja zašto se stanica
zove po bikovima kojih nigde nema i gde da nađem
dobar domaći pasulj, pošto ne mogu da ga kuvam
koliko za jedan tanjur...
Odgovori su stigli, autobus sam pričekala još
malo. |
