<<

 

DUGA ISTORIJA POHLEPE, BAHATOSTI I PROSTAKLUKA

 

 

 

Bil Brajson KOD KUĆE
Kratka istorija privatnog života
prevod Goran Skrobonja
Laguna, 2011.

       

          

           Bil Brajson je formirao stil i način pisanja, od koga ne odustaje. Svih 7 knjiga koje sam pročitala imaju taj stil. Kad se odluči za temu, temeljno je istraži (što od pojave interneta nije veliki posao, ali do nedavno je bio). Zatim nam savladanu materiju servira sistematično i duhovito, sa puno bizarnih, većini nepoznatih detalja.

            Ovde čitamo da su, po povlačenju Rimljana, Britaniju osvojili ratari koji su živeli u zemunicama izbegavajući konforne rimske vile sa mozaicima i kupatilima.

            Pa će se vodovodi u britanskim kućama ponovo pojaviti tek puno stotina godina posle rimskih, čak i mnogo posle pivovoda. Mada ni pivovodi nisu loši, vele neki.

            Čitamo i da je Vasko de Gama bio zločinac i spaljivao opljačkane mornare zajedno sa njihovim brodovima. A Edison lakomi šarlatan kome je glavni cilj bilo bogaćenje, a ne nauka, pa je tako smislio kuće od betona koje bi izlivao zajedno sa nameštajem. Kaže da je izlio čak i klavir od betona, koji mu nije sasvim uspeo... Začudo!

            Saznaćemo da je otkriće nafte spasilo od istrebljenja ulješure i druge kitove, koji su tamanjeni zbog masti, da je u početku benzin bacan kao neupotrebljiv a korišten je samo kerozin. Pa piše da je Britanija uvozila iz Kine toliko čaja da je pravila uvozni disbalans, te je izvozila u Kinu opijum iz Indije. To o džentlmenima i humanosti, tj vesternizaciji planete...

            Nekad Bilova knjiga ispadne fenomenalno zanimljiva i duhovita, a ponekad baš i ne.Ova je ispala... pa kao ponekad... Prvo zato što nije uopšte kratka... Drugo što ima previše imena, ljudskih (uglavnom plemićkih i bogataških), kuća, ulica sa prezimenima, grofovija sa vlasnicima i okruzima, gradova, grobalja... itd. Da je u e-formi prebrojala bih i sigurna sam da bi bar četvrtina knjige bila od raznih imena, bar 150 od skoro 600 strana. Što vele, knjiga “na kilo”. U želji da rehabilituje ljude koji su nepravedno zaboravljeni i doprinese pravdi Bil nije preskočio ni one koji nepravedno nisu zaboravljeni, pa je doprineo i nepravdi.

            Smeta i što se pokušaj da nam opiše privatni život u raznim vremenima, malo izgubio baš u tim raznim vremenima, tj u javnom životu raznih vremena. Zatim, što se bavi samo zapadnjačkim životom, što je legitimno, šta ga briga za Aziju, ali se to onda mora naznačiti, jer i svi drugi “zemljani” imaju neki “privatni život”. Ovo je, dakle, istorija privatnosti zapadnjaka, tj. Waspovaca i njihovog “načina života” zbog koga već 500 godina tamane razne slabije narode na planeti. Pošto jače ne mogu (ali je sreća da ih ima).

            Četvrti razlog je možda prevod koji nije, kao u nekim ranijim Brajsonovim knjigama (koje se prevodile dame) uspeo da čuveni engleski humor, ironiju i sarkazam prevede u duh srpskog jezika. Mestimično čak izgleda da je ovo “prepravljeni” hrvatski prevod. Verujem da nije, ali izgleda. Prevodilac sigurno zna engleski, sa srpskim je malo tanak.

            Knjiga počinje tlocrtom i opisom kuće paroha Maršama koju je Bilova porodica kupila u englaskom selu, 100 godina posle izgradnje. Parosi su teritorijalni verski poglavari, važni džabalebaroši kao i svi popovi, još od plemenskih vračeva pa do savremenih crkvenika. Paroh je legalni društveni parazit. Neki od njih su se iz dosade bavili svačim, pa su često iz hobija postajali najveći svetski stručnjaci npr. za izmet dinosaurusa. Proizvod koji je jednom parohu bio puno zanimljiviji za proučavanje od ljudskih duša. Ne bih zalazila u to koliko ovo govori o parohu a koliko o ljudskim dušama, o kojima je kao “pastir” trebao da vodi brigu.

            Po nekoj nejasnoj paraleli ili asocijaciji od te kuće Brajson stiže do “kristalne palate” koju je za svetsku izložbu projektovao neki batler, od stakla i betona, što je bilo prvi put u istoriji, a što je brzo dovelo do davljenja Londona u govnima jer je batler izmislio i WC...

            Priča o bolesno bahatim dvorcima i zamcima, sa po 300 soba koje su davali zidati prebogati plemići, a koje su npr. bile projektovane tako da se aristokratija ne sretne ujutro sa svojim sinoćnjim govnima, tj. da ih sluge iznose, drugim, mračnim stepenicama u njihovim zlatnim noćnim posudama. Sad mi je tek postalo jasno zašto u horor filmovima ljudi izlaze iz zidova kroz nevidljiva vrata ili isto tako nestaju. To su valjda ti pacovski kanali kojima se kretala posluga da ne ometa mir i sjaj aristokratije. Bil priča o slugama koji su morali okrenuti lice ka zidu da ne bi svojim pogledom uznemiravali plemstvo i da je svaka palata imala čitave čete slugu, sluškinja, kuvarica, baštovana, konjušara, lovočuvara itd.itd. koji zapravo nisu smatrani ljudima, što su svi pa čak i sluge, smatrali - normalnim. Ponekad su čak spavali u podnožju bračnih kreveta gde bi se npr. kralj seksao sa ženom.

            (A ponekad su im seksali ženu kao Ljubavnik Ledi Četrli. Podržavam ovo drugo.)

            Ali nepozvani ljudi koji bi namerno ili slučajno ušli na privatni posed rutinski su slani u Australiju! Ha, kako bi se danas tome radovali mnogi koji ne mogu da dobiju vizu otetog kontinenta. Plemenitu tradiciju nejednakosti nastavili su kasnije bahati američki milioneri gradeći palate sa po 14 liftova i neznanim brojem soba, čija je osnovna namena bila da se pokažu kao bogatiji i bahatiji od sebi sličnih i da kod drugih izazovu ružno osećanje - zavist.

            Šta treba da mislimo o civilizaciji razapetoj između bahatosti i zavisti? Da zavidimo? Kaže Bil da su čak i čuveni engleski travnjaci služili tome da pokažu kako je vlasnik dovoljno imućan pa ne mora na posedu gajiti povrće za jelo. Otkriva, dalje da su ti čuveni engleski travnjaci zapravo jezivo zagađeni raznim pesticidima i herbicidima, kako bi mučena trava ostala vazdan zelena i pokošena. (Zato što su oni bili nezadovoljni elegantnim i tihim otkosom kosača i mi danas moramo da trpimo smrdljive i bučne kosilice koje troše benzin, zagađuju okolinu smradom i bukom. Ali smo morali da ih kupimo od “civilizovanog zapada”, zato što i mi imamo lakome majmune koji su se ugradili u te javne nabavke! Crći će oni kao i mi!)

            Tužna je i nedovoljno proučena glupa ljudska potreba da budu bolji od drugih umesto logične želje da usavršavaju sebe. Naprimer otmeš parče tuđeg kontinenta, opljačkaš ili čak pobiješ tamošnje stanovništvo te tako zaradiš milion dolara i postaneš za milion dolara bolji od svakog drugog bednika. Ali, ako se nađe mudonja da ti ih otme, onda je on odjednom bolji od tebe za tih milion dolara. Isti princip koji pokreće razvoj liberalnog kapitalizma, pokreće i razvoj kriminala. Zašto se onda čudimo što su krimosi uzori pubertetlijama? Kao u onom vicu gde sudija pita optuženog zašto je opljačkao banku, a ovaj odgovara: Banka je prva počela!

            Više klase nosile su, kaže, začudno neudobnu i nepraktičnu odeću da bi pokazale kako ne moraju fizički da rade. Sve da se pokažu. Sic!

            Vrlo je zanimljivo Trinaesto poglavlje, gde piše da nam se svima Vićenca učini poznata, jer nam jeste poznata, pošto se tamo nalaze originalne vile i palate koje je arhitekta Paladio projektovao i gradio, a koje su kasnije poslužile kao “inspiracija” za još čuvenije svetske zgrade, kao što je Bela kuća. Posebno je zanimljiva ta definicija “inspiracije” koja bi, da se bilo ko drugi osim Waspovaca, inspirisao sasvim sigurno bila nazivana plagijat. Ona se naravno, uklapa u “način života” u kojem se pljačkanje egipatskih i drugih grobnica smatra “civilizovanjem divljaka”, u kome se prisvajanje čitavih kontinenata smatra “kolonizacijom” a krađa čitavih mitologija i njihovo prežvakavanje u literaturu proglašava se jako “originalnim stvaralaštvom”. (Ali kopije ručnog sata su zaboga plagijati i biće pompezno smrvljeni valjkom pred kamerama. Mega-giga-greh je skinuti kompjuterski program ili film ne plativši to. Jer ako platiš, onda ti se ne kvari kompjuter a piratske stvari ga kvare. O yes!!)       

            Slikovito je poređenje između Vile Kapra, La Rotonde u Vićenci koju je gradio čuveni arhitekta Paladio i Montičela koga je kao kopiju (mada je Ameri smatraju originalnim delom!) gradio Tomas Džeferson u Americi “na kraju poznatog sveta”. Brajsonu kao ni turistima, ne smeta što je Džeferson prosto pokrao i upropastio ideju i što se po njegovim strmim mračnim stepenicama ne može hodati (te su sprat i kupola neupotrebljivi) nego se pak divi amaterskom graditeljskom poduhvatu. Jer je Džeferson pisac Deklaracije o nezavisnosti i u dva mandata američki predsednik? Pa može i da krade?

            Zanimljivo je i poglavlje Spavaća soba koju Bil proglašava najstrašnijim mestom u kući gde se, ponekad odvija najmračnija delatnost sex. Naravno kod pristojnih ljudi bez želje i uživanja već samo radi reprodukcije! Priča o lekaru koji je masturbaciju smatrao uzrokom svih ženskih bolesti od histerije do depresije i sve je “lečio” amputacijom klitorisa.

            Joj, kad čitamo kako su nekada lekari “lečili” pitamo se šta li će se od današnjih metoda za par godina smatrati gnusnim šarlatanstvom. Vekovima je skoro svaka druga žena umirala od neke tajanstvene “porodiljske groznice” sve dok nije otkriveno da zarazu prenose lekari, prljavim rukama! Šta će biti kad neko otkrije da milionima žena nije trebalo amputirati dojke i samo kaže - Ups!?

            Žene su posebno loše prolazile tokom mračne istorije patrijarhata i razvoja medicine. Smatrane su skroz inferiornima i bolesnima odmah po dobijanju menstruacije. Vodile su se ozbiljne “naučne” rasprave o tome da li se šunka kvari ako je dotakne žena koja trenutno ima menstruaciju. Bil priča da je neki lik prosio bilo koju kćer nekog oca, a ovaj ga odveo u svoju spavaću sobu, gde su i one spavale, pa ih onako usnule otkrio da prosac odabere nevestu. (U poređenju sa ovim danas mi “emancipovano” izgleda, pola veka stara, anegdota gde sam sa roditeljima svratila u neku seosku kafanu na koktu, pa se sutradan gazda kafane nacrtao kod nas sa idejom da me isprosi za jednog od svoja 4 sina, kojeg ‘oću. Nudio je da pričeka dve godine, s obzirom da sam imala samo 14. Nikad nisam saznala da li je išta pitao svoje sinove ili mu je samo trebala kelnerica. Bio se uvredio što smo se mi začuđeno smejali 5 minuta.)

            Poglavlje Kupatilo apsolutno preporučujem za preskakanje, a za čitanje samo onima koji žele da im se život zgadi i da nikad više ne jedu. Tu se detaljno opisuju gomile govana i leševa, ljudskih i životinjskih, koji plutaju Temzom, kišnom kanalizacijom i po podrumima. A kao posledica toga slede takođe dugi i predetaljni opisi kužnih zadaha i jezivih epidemija kuge, kolere, variole, tifusa groznice, itd. boleština za koje se verovalo da ih izaziva smrad.       

            Mada odajem Brajsonu priznanje što je napisao da hrišćanstvo i higijena nikad nisu bili u ljubavi a da su u srednjem veku bili posebno cenjeni štrokavci koji se nikada nisu kupali. Da li zbog poreza na sapun koji je ukinut tek oko 1600 godine u Londonu?

            Jedno od strašnijih je i poglavlje Dečija soba, u kome piše o užasnoj smrtnosti dece i još gore, o njihovoj zloupotrebi za rad na najtežim poslovima u rudnicima i sl. Jeziv je i podatak da su umirali u nesrećama, od ujeda krmače, pada u bunar, pod kola, na smrt izgaženi od stampeda itd. Potpuno me prenerazilo da su oni mali odžačari kojih se sećam sa novogodišnjih čestitki, dok smo ih još slali - stvarno postojali. Da su za odžačare angažovali decu već od tri i po godine i da su oni retko doživljavali dvanaestu godinu. Kad se ovo pročita stiče se utisak da se radi o jednom sasvim malignom društvu koje sebe smatra čak kulturnim i humanim. Imaju i reč džentlmen za nežnog čoveka, plemića i bogataša, jasno.

            Ali je zato vrlo slatko poglavlje Garderoba gde kaže da pametan čovek uopšte ne može da shvati modu, koja navodi ljude da se oblače i “doteruju” na krajnje neudobne, nezdrave, nepraktične, pa čak i po život opasne načine (krinoline, steznici, olovna belila, zapaljive perike itd. itd.). S obzirom da su modu pratili samo bogataši pomislila bih da je u pitanju “viša božija Pravda” i da im je moda kazna ono što su činili siromasima, pogotovo deci. Ali kad se setim šta je svašta bilo “moderno” u primitivnim plemenima, gde svi moraju da se ulapšavaju na isti način (probadanjem noseva i sl) onda shvatim da je ta “viša Pravda” na žalost ipak samo iluzija.

            Na određeni način ova knjiga je i kritika “westernizacije sveta” (što je moj a ne Bilov termin) jer on iznosi podatke o strahotama i naličju tog društva, ali on je ipak njegov istaknuti pripadnik. To je i njegov “način života” pa se svaka priča o svakom čoveku, moreplovcu, pronalazaču, šverceru, graditelju, političaru - uvek završava zaključkom obogatio se, ili nije se obogatio. Kao da je osnovna i jedina svrha ljudskog života bogaćenje.

            Ipak, ovo je odlična knjiga ako volite da čitate nedeljama ili bar danima, svaki dan po malo, ali ako volite da vas knjiga zgrabi i ne pušta do kraja - nabavite neku drugu.