Kažu, bogati su najzaduženiji. Tajkuni ne plaćaju ni struju nit’ kakve režije. Što bogatiji to manje plaćaju. Crkva ne plaća ni poreze. O krimosima da ne pričam. Oni ne zarezuju. Bogata USA zaduženija od gladne Afrike. Možda zato oni imaju svašta, a ja ništa? Kad mi je to palo na pamet već mi je bio istekao rok trajanja kreditne sposobnosti. A nikad ništa nisam kupila na kredu. Kuku! Skoro da me je sad sramota. Istina od prve sam plate 1989. kupila, na tri čeka. naš prvi teve. To kad sam se sa 14 godina umetničkog staža zaposlila kao operativac u Buhi. I kad mi je dete napunilo 3 g. Čitala sam da deca ne treba da gledaju tv pre trećeg rođendana. Puno posle sam shvatila da ne treba da ga gledaju uopšte. Nikad. Tri puta sam vraćala aparat u radnju zbog zamene, jer je svakom nešto falilo. Kad sam dobila ispravan, bila sam ga već otplatila. Te ni to ne možemo smatrati kao “ček na poček”.

Svi žive na odloženo plaćanje, samo ja plaćam za odloženo življenje!

Pogrešno vaspitanje. Moj deda Jovan, zvani Joca, doživeo je pod nekim kreditom jedinu pravu pravcatu revalvaciju u Kraljevini Jugoslaviji, kojom NEprilikom mu je banka odrala kožu s leđa i sa ostalih organa. Tako da je i moj tata, mada najmlađi zapamtio da ne treba nikada imati posla sa bankom. I mada smo taja i ja preko 45 godina proveli kraj veselih socijalističkih banaka, u kojima digneš kredu za stan, pa posle par godina otplaćuješ po kutiju šibica mesečno, mi ipak nismo dizali te kredite. Čak ni onda kad su snobovi menjali nameštaj svaki put kad bi trebalo obrisati prašinu. Stan su menjali kad stari zaišće krečenje. A mi ko svaka zadrta sirotinja. Zaradi, pa kupi! Međutim, kad sam završila prvu godinu FDU, upisala drugu i svečano se zaklela da ću sad ovaj fakultet zbilja završiti a ne ostaviti nakon desetak položenih ispita (kao prethodnih nekoliko), uspem, uz maminu nesebičnu pomoć, ubediti tatu Ljubomira, da mi odobri dizanje studentskog kredita kod Zagrebačke banke. Još svečanije obećam da ga neću trošiti dok ne “očistim godinu” tj dok ne položim sve ispite u junu. Te tako ipak dignem svoj jedini jebeni kredit u životu. Mesečna rata bi legla na knjižicu koja je stajala kod kuće, dok ja ne donesem uredno popunjen indeks. Naravno sa prosekom toliko pristojnim da me oslobađa vraćanja kredita. Tek tada bih uzela svoju knjižicu sa godišnjim ratama i odlazila na letovanje… pa koliko izdržim s tim. To je funkcionisalo do diplomskog ispita. Diplomirala sam režijom Kamijevog Kaligule u vrelom junu, ali rok za diplomiranje u bančinom ugovoru je bio 8 meseci duži, dakle hladni februar. Kao svaka picajzla, ja to odmah prijavim banci, pošaljem svu dokumentaciju i odjavim poslednjih osam rata kredita. Nakon nekog vremena, stigne tati, koji mi je bio žirant, opomena da mora vratiti nenamenski primljenih 8 rata jer sam ja diplomirala prerano, a potrošila pare. Jbt! Ja kažem: budale bre, ne sekiraj se, odjavila sam, dobila rešenje da ne vraćam kredu jer sam genije… Ovi opet opominju. Ja u nekom poslu, ne mogu da idem u Zagreb i ispravljam njihovu grešku, pa zamolim ujnu koja je tamo živela, da objasni istinu. Ne znam kako im je objasnila ali nazvala je tatu, rekla mu da sam potrošila pare na koje nemam pravo i da to mora da se vrati hitno. Tata vrati sve odjednom, još sa nekom usranom kamatom (koja srećom nije bila zelenaška). Popizdim. Još neće da mi kaže odakle mu tolike pare da iskešira. Čim završim predstavu zapucam u usranu Zagrebačku banku u ZG da i ja njima oca njihovog… Jedva nađem centralu i nadležnu kancelariju. Tamo osoba izvadi moj “predmet” (nemoj bre, da te predmet rastavi sa dušom, ako imaš dušu!). Veli. -Vi ste te nofce primili. Kažem - Sereš burazeru, ko grlica! (Ma lažem, rekla sam lepo - Ne, nisam gospodine, ali sam htela da kažem ono iskreno.) Imate li kakaf dokaz? - Imam knjižicu. - Kaku knjižicu? - Poništenu. Iz koje sam podigla zadnju primljenu ratu. - A niste nam vratili tu knjižicu? - Ne. Poslala sam overenu fotokopiju! - Ah tak… - reče osoba, okrene se na stolici, otvori neki metalni plakar iza sebe, pa iz duboke fioke izbunari moju novu novcatu netaknutu knjižicu sa nepotrošenih 8 rata kredita! - Ondak ste u pravu!- reče. -I šta sad? Moj je tata već vratio pare koje su stajale kod vas! - pitam. - Pa sad si idite podić svoje nofce, te ih lijepo vratite tatici. - Ali on je jadan zamalo infarkt dobio! - Jeh, jeje, to vam je pitanje temperamenta. I znadete, ja vam nemrem vratit još i tu kamatu, za to bi nas morali tužit. Ali u tom slućaju, morate mi ostavit cijeli taj predmet!- Ma jeb’o ti predmet i oca i banku! - prošapućem razgovetno i fino, tiho, zatvorim vrata za sobom. Ne mora cela banka znati da je opsovana.  Ali danas kad gledam ove stranske zelenaške banke, što naplaćuju 50 dindži štampanje tvog rođenog čeka, dođe mi da odem u ZG i poljubim onu glupu osobu. Ali sad mi treba pasoš. A možda je i on umro, kao i banka? Kao i država… Za kojom sada i oni cvile.