- Zvrrrrrrrrnd! Zvrrrnd! Zvrrnd! - zvoni neko u noćne sate i svi se odmah uzrujasmo. Ukućani su možda spavali, ja tek što dremnuh, pošto mi nije dala nova komšinica odozgo.

          Kod nas nenajavljeni, srećom retko, dolaze samo narkosi koji prose „bar 100 dinara da odvezem mamu u bolnicu“ i ja dajem jer ne razlikujem narkosa od očajnika, pa me posle grdi kućni podmladak...        

          Danju, takođe sporadično, navrate Jehovini svedoci da ponude spas od dolazeće apokalipse, ali njima ne otvaram pošto zbilja ne želim da preživim apokalipsu, zajedno sa njima. Ako sve druge đavo odnese, šta ću ja živa u društvu budala?

          Pred izbore navale razni „dor-tu-dor“ volonteri koje razne partije koriste za maltretiranje naroda obećavajući im posao čim dođu na vlast. Njima ne otvaram pošto mi se od toga plače!          

          Napravim se da me nema, ili prosto doviknem: Nisam kod kuće!         Čistačicama koje peru hodnik i zvone da im dam vode, pa posle moraju i da piške i pije im se kafa, i treba da im potpišem pre nego što pokvase stepenište... sam doskočila tako što im vodu ostavljam u flašama pred vratima. Sad zvone da pitaju jel mogu da uzmu... i da potpišem pošto niko ne otvara i... ali one dolaze danju.

          Noću nam niko ne dolazi otkad smo svi izašli iz puberteta.

          A sad - Zvrrrrrrrrrrrrrrrrnd! Davno bih isključila zvono, imamo telefone, ima interfon, ali ovo zvono ne može da se isključi jer je u novom ormančetu sa osiguračima, na istom osiguraču koji pokriva još ne-znam-šta. A zvoni jače nego Car zvono pri najezdi Mongola!

          - Ko je?- pitam, premda kroz špijunku vidim tri plave uniforme.

          - Policija. Otovorite.

          Za 12 godina otkad smo, privremeno, u ovom stanu, policija je došla dva puta, ali inspektori u civilu i samo po dvojica a ne trojka u uniformama, kao ovi što izgledaju kao interventna...

          Jednom su inspektori došli da pitaju da li smo blizak rod nekom prezimenjaku koga su tražili. Bili su akcentaši, Montenegrini, pa sam se našalila da je to crnogorsko prezime mog bivšeg muža i da će lik pre biti njihov rod pošto su oni, Crnogorci svi rođaci među sobom, a ja sam jedinica i Slavonka. Nisu to baš smatrali dobrom šalom, ali se ipak nasmejaše. Kiselo.

          Drugi put su svratili da pitaju da li smo prethodne noći videli nešto sunjivo pred zgradom preko puta, jer je tada tamo u prizemlju neko ubio jednog dedu. Slučajno sam primetila nekog tipa koji je prilično dugo stajao pored šahta kraj bankine, a oni su me pitali kako je bio obučen. Kao da se ubica sigurno ne bi presvukao od noćas.

- Ne bih ja to videla odavde. Zapazila sam samo jako veliki i dugačak narandžasti šal koji mu je visio otprilike do kolena...

- Kako znate da je šal bio narandžast? - smatrao je inspektor bitnim.

- Boje razlikujem, nisam muško, dakle ne mogu biti ni daltonista.

- A kod kojeg šahta je stajao? Kod okruglog? - proveravao mi vid...

- Ne, kod četvrtaste rešetke za oticanje vode. -  kažem. Nikad nisam saznala šta je narandžasti radio kod šahta ni ko je ubio komšiju.

          Nadam se da nije i noćas neki tako mračan povod, otvaram vrata. - Dobro veče, jel ovo vaš stan? - veli strogo jedan koji bi mogao da mi bude sin da sam rodila u kasnim tridesetim, što srećom nisam.

          - Da, zašto?

          - Zato što, u tom slučaju, imamo prijavu protiv vas.

          - Ha! A od koga? I zašto?

          - Od komšinice iznad. Za pretnju.

          - Uđite...- uklanjam se sa vrata, da ne uzbunjujem ostale komšije kao npr. geja od preko puta koji se već zalepio za vrata i drhti ko prut.

          - O čemu se radi? - pitam uvodeći ih sve u svoju sobu, nudeći im da sednu i čudeći se zašto nisu došli juče uveče kad smo dole pod prozorima imali pravu baražnu vatru, pa smo ustanovivši da nismo pobedili ni u kakvoj važnoj utakmici, mislili da je opet počeo neki rat.

          - Devojka koja stanuje iznad vas kaže da ste je nazvali i pretili.

          - Ona hoda kao slon, noćas se posebno razgalopirala, tamo-amo, tamo-vamo kroz čitav stan, a ja imam mamu od 83 godine, kćer koja radi od rane zore, a pravo da vam kažem i meni se spava.Nazvala sam i pitala da li će naučiti da hoda il da dođem i naučim je. To nije pretnja nego ponuda.

          - Možda se spremala za izlazak... - teši me lik što se oslanja na peć i ja shvatam da mu se cura svidela. I da mi pomalo zamera što sam matoro zakeralo. Sinko, ja sam bar bila mlada a ne zna se hoćeš li ti dočekati starost, rekla bih mu da nisam fino vaspitana i pospana.

          - To može i bez rušenja mog plafona... - kažem.

          - Loša izolacija... - lamentira onaj što stoji kod vrata.

          - Nije tako loša. Stanovali su i pre nje ljudi gore, pa nije bilo problema. - lažucnem ja, bilo je malo, nego je bivša komšika bila normalna pa je kupila meke papuče i naučila da hoda.

          - Nije trebalo da uzimate pravdu u svoje ruke. - ispaljuje strašno originalnu frazu onaj sa peći. Valjda ih tako uče tamo u Zemunu...

          - Samo sam ponudila da je naučim koračanje. Kao u Scipionovoj pesmi o slaganju između noge i zemlje... Neki ljudi hodaju protiv podloge i udaraju iz kukova, pa im koraci odzvanjaju kao u maršu. Često imamo taj problem u pozorištu, da se glumica ne čuje od svojih sopstvenih koraka, mada nema 45 kila sa krevetom, a Boda Ninković sa 130 kg na primer hoda nečujno kao plišani meda. Evo i vas trojica nosite te teške bakandže i niste baš laka kategorija, a nisam vas čula dok ste se penjali uz stepenice, nego tek kada ste zazvonili. Komšinica i njena drugarica odzvanjale su po stepeništu kao teška konjica kad su silazile. Izašla sam da im to tiho objasnim, ali su one mnogo brže od mene pa ih nisam stigla...

          - Ona kaže da je pala bežeći od vas...

          - Nije. Pala je ranije, u prizemlju, jer ne ume da hoda na velikim štiklama. Ja sam je videla sa prvog sprata i stala.

          - Kaže da ste joj opet pretili.

          - Nije istina. Rekla sam samo: Znači, sami ćete se polomiti, ne moram ja?

          - Zar to nije pretnja?

          - Ne, pretnja bi bilo; Polomiću te. A „ne moram ja“ nije pretnja nego duhovitost. Ja sam, znate, duhovita ali treba IQ da se to shvati.

          - Imate li ličnu kartu? - čim panduru pomeneš IQ traži ti LK.

          - Naravno. - nameravam da ih fasciniram činjenicom da u pola noći znam gde mi je ličnjak.

          - A niste izašli za njima pred ulaz i smejali se dok su one trčale?

          - Jesam.

          - Zašto? Da pripretite?

          - Jok nego da se nasmejem, sami ste rekli...

          - Jeste nekad pokušali da mirnim putem rešite problem? - pita dalje dok prepisuje moje podatke iz ličnjaka.

          - Jednom je Danju, oko 14 sati, uključila nešto za šta sam mislila da ruši kuću. Nisam znala odakle dopire zvuk i viknula sam sa terase:

          - Uključi to još jednom pa ću zvati policiju! - Posle je došla na vrata, rekla da ona adaptira stan i pitala kad meni odgovarala buka?!

Zamolila sam samo da poštuje kućni red. Nije znala šta je to, pa sam joj objasnila da je to mir noću i do 9 ujutro, od 14 do 17 i posle 21 sat.

Ali nisam mogla da joj otvorim vrata jer sam se već bila skinula za tuširanje. Izvinila sam se zbog toga i ona je otišla.

          - Dobro. I nemojte više pravdu da uzimate u svoje ruke...

          - Nego da zovem vas kad mi propadne kroz plafon na glavu?

          - Ne nas. Zovite komunalnu policiju.

          - Oni rade danju a dolaze u roku od nekoliko sati. Zvala sam ih kad je sused sa petog sprata probijao novu betonsku ploču šireći se na tavan bez ičije dozvole. Došli su tek sutradan, zabranili radove, a kad sam, nakon par dana, poslala meil da su građevinski radovi nastavljeni što sam i argumentovala fotografijom podizanja blokova na V sprat, odgovorili su mi meilom da nema indicija.

          Posle sam srela radnike koji su teglili neki nameštaj i dahtali.

          - Kuku momci, nije valjda za peti sprat? - saučestvovala sam...

          - Ma da je bar za peti, nego kroz stan pa brodskim stepeništem još gore, na tavan. - odgovorili su mi.

          - Toliko je efikasna ta komunalna policija. Nego, kad ste se već potrudili da upozoravate mene, molim vas potrudite se pa upozorite i gornju komšinicu da se ponaša dobrosusedski i pristojno.

          - Dobro, reći ćemo joj - rekoše i krenuše. Vidim ne idu gore, već silaze dole.

          - Momci, ona nije dole, nego gore. - dobacujem tiho za njima da ne budim celu zgradu.

          - Sišla je dole. - kaže jedan. Videla sam kad je sišla, al mislim da se u međuvremenu popela...Ne mislim nego sam sigurna. Dovela ih je do mojih vrata i popela se. Ko mi je kriv što je trostruko mlađa i lepša. Ala bi se provela da sam ja delegirala kćerku da ćaska sa policijom... Ona je pre dve godine prijavila krađu mobilnog i do danas joj se, bez ikakvih šansi, uporno udvara mladi inspektor. Koji naravno nije našao ni ukradeni aparat ni lopova...

          Sutra ili preksutra srela sam na prilazu zgradi jednu lepuškastu curu na visokim štiklama u fensi pocepanim farmerkama sa nitnama, kako telefonira na „bošnjkačkom“; - Jovaaaanka, ej...

          Možda se takav akcenat koristi i u Bajinoj bašti odakle je došla bivša komšika koja se udala u Obrenovac i prodala ili izdala gajbu ovoj novoj - možda zemljakinji? Shvatim da ja ne znam ni kako izgleda nova stanarka, dok ona po svemu sudeći poznaje moju debelu personu. Malo se kao streknula kad me opazila al sam ja hladnokrvno prošla ka kontejneru sve sa puknutom plastičnom saksijom koju mi je skrljalo komšisko mače skočivši, sa paralelne, na našu terasu.

          Šta će biti ako se curi nešto desi a policajac prepisao moju ličnu kartu i poverovao da sam joj ja pretila? Da joj je npr. pala na glavu ova saksija koju je srušilo mače, da li bih ja bila kriva?

          Lepo je, naravno, što je policija došla da zaštiti devojku od bezdušne bespomoćne babe, ali kako se desi da ne dolaze kod baražne vatre? Bar dvaput nedeljno imamo u blizini ludačke vatromete, koji ne samo da nisu dozvoljeni nego mogu da izazovu požar ali njih ipak jok.

          Mada, naravno, mogu da razumem da je policiji, koja je najčešće heteroseksualna (što se može videti i po tome da se oni prvi žene i udaju i rano dobijaju decu) puno prijatnije da štiti lepe devojke nego da ih stalno šalju da čuvaju LGBT po prajd paradama. I da se biju sa navijačima. U Beogradu je i ove godine prajd parada otkazana, ali je veče ranije 5000 nesrećnih policajaca satima džonjalo oko parka Manjež na generalnoj probi. Dok je nedaleko odatle nekolicina LGBT lidera i funkcionera demonstrirala što im je parada otkazana?!?

          Jednom sam videla u policiji Palilula kako 6 (šest!) kršnih momaka sprovode jedno sićušno rasklimatano babče. Svi šalteri su prekinuli rad, uprkos redovima i sve su se šalteruše propele na prste da vide prizor i da dokonaju ko li je baba, ako nije Mata Hati ustala iz groba, pa je zato toliko mršava...

          Sad sam ja zbunjena. Da li Srbija plaća policiju radi zaštite od preopasnih bakutanera ili radi zaštite pedera? I funkcionera?

          Ni pederi više nisu kao što su nekad bili! U staroj Sparti nije ih čuvala policija, nego su se lepo čuvali sami i vala svi su ih poštovali. Možda zato što su bili snažni ratnici a ne kilavci kao ovi današnji?

          U Crnoj gori je situacija kristalno jasna. Tamo je svaka baba bezopasna, a zaštitu uživaju normalno funkcioneri i moderno pederi. 

Njihova policija nije bila na generalnoj probi dok je prajd otkazivan, nego je naprotiv parada uspešno održana. Ovako kaže javni servis

„ Prajd-parajd u Podgorici, pod sloganom „Crna gora ponosno“ i sa mrkim brcima u logou - je prošla bez većih incidenata. (Ponosna) policija uspela je da izvuče i evakuiše sve učesnike parade svojim vozilima. Nisu im bili potrebni gliseri kao onomad u Budvi. (Zato što Podgorica još nema more.) Američka ambasada je pohvalila državu i policiju, kao i sve druge (belosvetske) institucije...“... nadležne za LGBT ponos.

          Nakon par dana, prvi deklarisani Montenegro Gej ipak je zatražio, valjda seksualni, azil u Kanadi! Jer je Montenegro možda ipak nedemokratska država u kojoj nema dovoljno slobode. Pa ne može da mu se digne? Ponos, sram Vas bilo! Da li se ovo može shvatiti kao pederska izdaja države koja se baš potrudila, ili treba da se shvati kao nauk? Npr: koga god ljubiš u dupe, taj će da te naguzi!

(Toliko medijsko ispiranje mozga sa tim gej paradama, nije na žalost na temelju medijskog smisla za nebitno. Oni to prosto moraju, jer je to test poslušnosti države, policije, javnog mnenja itd. Poslušnosti kome?

Zini da ti kažem!)

          U Srbiji ipak niko ne priča o odlivu gejova nego vazdan o odlivu mozgova! Ama, ljudi, možda je i ovde odliv gejova u pitanju?

          Možda ni ona pandurska trojka nije došla zbog stanarke odozgo nego zbog postanara od preko puta koji je gej sa kojim se ljubazno pozdravljam na hodniku? Čak sam jednom njegovom dečku pozajmila punjač za Nokiju, ali se država ipak uplašila da će se odliti u Kanadu?