Pravo da vam kažem meni uopšte ne smeta što sam raspar. Nikad se nisam ni osećala kao pola para, niti mi je trebala jača polovina. Jedino mi, poslednjih godina, zasmeta u turizmu, jer je preskupo biti sama. Kad hoću npr na letovanje, pa je sve smišljeno za dvoje. Ja kao solista moram da platim maltene isto toliko, a još postoji i opravdana bojazan da će mi negde u belom svetu ubaciti nekoga neznanoga u sobu, jer je ispala neka gužva. Jedna me mlađa udovica, sa kojom se ponekad sretnem na bazenu zvala da „uvek mogu sa njom“ otkad ju je sin otkačio pošto je eto postao punoletan. Fina je žena, onako za proćaskati dok plivaš kroz topli hlor sa vodom, ali najviše za pola sata. Jer već u 31-minutu ona pokušava da me pokrsti i da me ubedi kako je najvažnije biti pravoslavan. Priča o svom milom „duhovniku“ kao da je Bred Pit. Znam jednu koja je pred rođenim mužem pričala o tome kako je zacopana i manastirskog igumana! Meni ga došlo žao, zamalo da ga utešim. Mislim njenog muža, bio je zgodan dasovan... A ona svaki dan po vasdan „Otac Vasilije, pa otac Vasiije...“ Ili je možda bio Pajsije, ne sećam se više. Tako i ova! Gde ću s njom na 24 sata dnevno? Ne mogu, makar mora više nikad ne videla.

Prošle godine me pozvala jedna stara prijateljica, ateistica.

- Hajde samnom u Maroko. - kaže.

- Zašto u Maroko, moje plavo oko?

- Pa, na letovanje.

- Nisam ti ja mušterija za te arapske zemlje, vi'š da oni malo-malo pa nekako, na pravdi Alaha zarate, brate. Jel' te prošle godine u Šarm el šeiku čuvala policija, kao u logoru?

- Joj, to su ti predrasude. Maroko je miran, bila sam pre par godina sa mojom Cokom...

- Libija je bila najmirnija sve dok im demokrate ne skenjaše onog diktatora, a sad se više i ne priča šta se tamo događa. Samo kažu „nije bezbedno“.  Sirija bila ko Evropa! Dva moja rođaka svirala su u Damasku u operi i zarađivali lovu do krova... a eno je danas u ruševinama...

- A jel znaš ti gde je Maroko, a gde je Sirija? Moja Coka je išla pre dve godine, porodično, sa malim detetom i bolesnim mužem!

- I ti si išla sa njima?

- Išla sam da joj pomognem, šta da im se nešto desilo?

- Ti bi ih spasila od svega, u svojim ranim sedamdesetim?

- Ta tvoja zajebavanja nisu uvek najnežnija, znaš!

- Znam. Nema načina da se ljudima nežno kaže istina. Mora da ti je zetić bio oduševljen!?

- Mogu ti reći da se uopšte nije bunio, ma šta ti mislila ima finih tašti, koje se slažu sa svojim zetom...

- Nekako odmah posle toga su se razveli, ako se ne varam?!

- Ne misliš, valjda da sam ja uzrok?!

- Ne mislim, naravno. I kako je bilo na tom porodičnom letovanju?

- Super je bilo, tamo sam kupila onu plavu vezenu haljinu, znaš...

- Ti si verovatno bila sa klincem u sobi?

- Ne, dete je išlo gratis, pa smo svi bili skupa.

- Kako to misliš „skupa“? Nisi valjda bila sa ćerkom, zetom i detetom u istoj sobi?

- Šta fali? Znaš ti koliko se na odmoru boravi u sobi? Čitav dan skitaš po turističkim destinacijama i bazaš po bazarima ili se sunčaš na plaži, dođeš u hotel mrtav umoran i samo se izvališ...

- Au! Ti si baš sve preduzela da ti ne naprave još jedno unuče!

- Molim? Sram te bilo! Da te čuje moja Coka!

- Još mi reci da ste vas dve spavale u bračnom krevetu a zetić na pomoćnom...

- Nije on takav džentlmen! Ja sam spavala na dečijem krevetu a njih troje na ogromnom francuskom... Oćeš da ideš ili nećeš? Seti se da nisi bila na moru skoro deset godina!

- Razmisliću... - I ma koliko neverovatno zvučalo, ja sam stvarno razmišljala o tome. Uželela sam se mora, a Maroku zbilja ništa ne fali. Tako sam dok je Kastro bolovao, nekoliko puta mogla da odem na Kubu, pa nisam sve u strahu da će čim on capne Ameri da naprave invaziju. Jednom davno je u Epidavrosu zamnom ušao u ženski WC američki vojnik! Naoružan do zuba, sve sa mašinkom i šlemom! I preteći tom dugom cevi isterao me napolje! Ne znam zašto, možda mu se prisralo a muški bio zauzet? Prestravio me je, zamalo i ja da se ukenjam, jbt dosta mi je američke vojske za čitav život! A i za posle! Ali otkad je Kastro umro, pa ništa od invazije, a ja nisam videla Kubu. A sad ću je kurac videti sa ovom bednom penzijom, mada je još uvek jedna od retkih za koju nam ne treba viza... I tako, ako sam već propustila Kubu daj bar Maroko... Kad nakon nekoliko dana, opet ateistica i ja... i kafica, ali ona mi se nešto snebiva... ali ipak veli.

- Zamisli da Coka neće da pusti dete sa nama u Maroko!

- Koje dete, jebote?

- Pa mog unuka! Vasilija. Vasu, znaš ga...

- Znam ga, on je viši od mene za glavu, kakvo dete?!

- Ima 12 godina i ovo mu je poslednja šansa kad može da ide gratis pored dve odrasle osobe, ali Coka ne dozvoljava...

- A kad si mislila da me obavestiš da ću letovati u dvokrevetnoj sobi sa dvanaestogodišnjim dvometrašem, časti ti? U avionu?

- Šta se pališ jebote, baš si divljakuša! Otpala je ta stvar...

- Pretpostavljam da si planirala da ja spavam na dečijem krevetu pošto Vasa ima dva metra, pa siroma' ne može?

- To sad više nije bitno! Ne idemo! - I naljuti se na mene! Tako mi propade i Maroko...