LIKOVNI ODGOJ

 

         Pošla sam u školu 1958. godine, zajedno sa mamom i tetom Zlatom. Mene su upisali u prvi razred, a mama i tetka su upisale peti. Mama je imala 29, teta 25, a ja naravno 7 godina. Teti je rat prekinuo školovanje a mamu, kad je završila 4. razred, mada je bila odlična, prosto nisu hteli da upišu u vinkovačku gimnaziju, u koju su bili upisali starijeg brata. Smatralo se da ženskoj deci ne treba previše škole, jer na selu ima puno posla, a deca se u školi ulenje. Istina je bila da su diskriminisali devojčice. Mama je mrzela baš sve seoske poslove i govorila je da niko na svetu ne radi više od domaćice u bogatoj seljačkoj kući. Istina, majka Sretenka radila je više od slugu i barabar sa nadničarima, kojima je pre kopanja još pravila i hranu. Ustajala je prva i legala poslednja. Nikad je nisam videla da spava. Ipak, izgleda da je baš ona bila glavna prepreka maminom daljem školovanju. Deda je tvrdio da bi je on pustio, nego ne da Seša. Čuj, ne da Seša a njegova je uvek bila poslednja! Te 1958. već 5 godina nije bio živ.

Osim toga Anđelka, moja mama, je još 1950. prešla iz očeve u muževljevu nadležnost i oslobodila se rodnog sela. Nikad više nije prespavala u roditeljskoj kući. Mene je ostavljala tamo danima a kad bi došla po mene, pomogla bi malo u nekom poslu, branju višanja npr i vratila bi nas u Osijek pre mraka.

Mada su komunisti deklarativno zagovarali ravnopravnost, žene su se još uvek računale po muškarcima. Tako je mama bila Bogoljubova kći, Ljubina žena i Zdravkova sestra i svakoga od njih trojice potezala je kao adut, po potrebi, mada brata nije baš volela, a otac joj se već bio ubio, kao „kulak“...

U školi smo sve tri bile dobri đaci, samo mama nije volela Likovni odgoj, tj crtanje i slikanje. Profu su znale sa korza, iz kina i kafana i sad on njima, kao i svima ostalima traži domaću zadaću! Zato smo tata i ja slikali njene zadaće. Tata je radio ornamente sve sa šestarom i peciznim bojenjem, a ja sam slikala ono „umetničko“ sa temperama i vodenim bojama, gde je moglo da se mulja i vrda. Mislim da je profa znao šta se događa, ali su mu trebale vredne učenice, za primer ostalim zabušantima i glupacima kojih je bilo tušta i tma. Mama i teta Zlata su po čitave dane prepričavale njine budalaštine i zacenjivale se od smeha, koliko su glupi cajci npr.

Dve i po decenije kasnije ja sam svoju majku učinila bakom rodivši jedinu njenu unuku, koju je obožavala toliko da je sa njom čak i crtala. Jednom mi dete pokaže babin crtež (k'o ovaj gore levi Čiča Gliša) i kaže:

- Nema vuke! (nije to bilo V nego francusko otmeno R, ali ja ne umem da ga napišem na francuskom.)

- Zašto crtaš detetu Čiča Glišu bez ruku, mama? Dete, bre crta bolje od tebe! - okomim se ja na Anđeliju.

- Tako i treba, mlađa je, može joj zatrebati, a šta će meni?

Odgovori mama opušteno. Toliko flegmatično, da sam zamalo zveknula glavom u plafon koliko sam poskočila. Jedva sam je ubedila da mora crtati ispravnog Čiča Glišu i da ne sme da mi zbunjuje dete! Pa je tako pristala da nacrta ovog desnog Glišu.

         - Ama gde su mu ruke, jebote?! Zašto opet nema ruke?

         - Kako nema? Vi'š da ih je stavio u džepove! - izjavi ona nonšalantno i porazi me potpuno.

         Odnela sam kasnije te crteže, u kafanu na pićence sa jednim drugom koji je bio glavoder, tj. prihijatar, ali sasvim normalan lik.

On se analitički zapiljio u crteže, pa najzad kaže:

- Koliko ona ima godina?

- Skoro 60!

- Tvoja ćerka? - načisto se zabezekne kreten.

- Ne bre, mama! Ćera ima 3.

- Pa ko je onda ovo crtao?

- Mama! Ćera crta bolje! Šta misliš zašto keva ne crta ruke?

- Nemam pojma... možda ne voli neke poslove. Šta radi ona?

- Ništa. Ona je domaćica. - odvalim ja kao da domaćice zbilja ništa ne rade, greh mi na dušu! Sretenka je bila domaćica i radila je sve.

- A šta ti radi tata?

- Svira i peva. Uveče i noću... Misliš, možda se oseća usamljeno?

- Sigurno je to. Oseća se ostavljena kad on ode na posao...

- Možda... a još je i ljubomorna...

 

 

 

 

 

 

 

 

                     <<