|
Pošla sam u školu 1958. godine,
zajedno sa mamom i tetom Zlatom. Mene su upisali
u prvi razred, a mama i tetka su upisale peti.
Mama je imala 29, teta 25, a ja naravno 7 godina.
Teti je rat prekinuo školovanje a mamu, kad je
završila 4. razred, mada je bila odlična, prosto
nisu hteli da upišu u vinkovačku gimnaziju, u
koju su bili upisali starijeg brata. Smatralo se
da ženskoj deci ne treba previše škole, jer na
selu ima puno posla, a deca se u školi ulenje.
Istina je bila da su diskriminisali devojčice.
Mama je mrzela baš sve seoske poslove i govorila
je da niko na svetu ne radi više od domaćice u
bogatoj seljačkoj kući. Istina, majka Sretenka
radila je više od slugu i barabar sa nadničarima,
kojima je pre kopanja još pravila i hranu.
Ustajala je prva i legala poslednja. Nikad je
nisam videla da spava. Ipak, izgleda da je baš
ona bila glavna prepreka maminom daljem
školovanju. Deda je tvrdio da bi je on pustio,
nego ne da Seša. Čuj, ne da Seša a njegova je
uvek bila poslednja! Te 1958. već 5 godina nije
bio živ.
Osim toga Anđelka, moja mama, je još 1950.
prešla iz očeve u muževljevu nadležnost i
oslobodila se rodnog sela. Nikad više nije
prespavala u roditeljskoj kući. Mene je
ostavljala tamo danima a kad bi došla po mene,
pomogla bi malo u nekom poslu, branju višanja
npr i vratila bi nas u Osijek pre mraka.
Mada su komunisti deklarativno zagovarali
ravnopravnost, žene su se još uvek računale po
muškarcima. Tako je mama bila Bogoljubova kći,
Ljubina žena i Zdravkova sestra i svakoga od
njih trojice potezala je kao adut, po potrebi,
mada brata nije baš volela, a otac joj se već
bio ubio, kao „kulak“...
U školi smo sve tri bile dobri đaci, samo mama
nije volela Likovni odgoj, tj crtanje i slikanje.
Profu su znale sa korza, iz kina i kafana i sad
on njima, kao i svima ostalima traži domaću
zadaću! Zato smo tata i ja slikali njene zadaće.
Tata je radio ornamente sve sa šestarom i
peciznim bojenjem, a ja sam slikala ono „umetničko“
sa temperama i vodenim bojama, gde je moglo da
se mulja i vrda. Mislim da je profa znao šta se
događa, ali su mu trebale vredne učenice, za
primer ostalim zabušantima i glupacima kojih je
bilo tušta i tma. Mama i teta Zlata su po čitave
dane prepričavale njine budalaštine i
zacenjivale se od smeha, koliko su glupi cajci
npr.
Dve i po decenije kasnije ja sam svoju majku
učinila bakom rodivši jedinu njenu unuku, koju
je obožavala toliko da je sa njom čak i crtala.
Jednom mi dete pokaže babin crtež (k'o ovaj gore
levi Čiča Gliša) i kaže:
- Nema vuke! (nije to bilo V nego francusko
otmeno R, ali ja ne umem da ga napišem na
francuskom.)
- Zašto crtaš detetu Čiča Glišu bez ruku, mama?
Dete, bre crta bolje od tebe! - okomim se ja na
Anđeliju.
- Tako i treba, mlađa je, može joj zatrebati, a
šta će meni?
Odgovori mama opušteno. Toliko flegmatično, da
sam zamalo zveknula glavom u plafon koliko sam
poskočila. Jedva sam je ubedila da mora crtati
ispravnog Čiča Glišu i da ne sme da mi zbunjuje
dete! Pa je tako pristala da nacrta ovog desnog
Glišu.
- Ama gde su mu ruke, jebote?! Zašto opet nema
ruke?
- Kako nema? Vi'š da ih je stavio u džepove! -
izjavi ona nonšalantno i porazi me potpuno.
Odnela sam kasnije te crteže, u kafanu na
pićence sa jednim drugom koji je bio glavoder,
tj. psihijatar, ali sasvim normalan lik.
On se analitički zapiljio u crteže, pa najzad
kaže:
- Koliko ona ima godina?
- Skoro 60!
- Tvoja ćerka? - načisto se zabezekne kreten.
- Ne bre, mama! Ćera ima 3.
- Pa ko je onda ovo crtao?
- Mama! Ćera crta bolje! Šta misliš zašto keva
ne crta ruke?
- Nemam pojma... možda ne voli neke poslove. Šta
radi ona?
- Ništa. Ona je domaćica. - odvalim ja kao da
domaćice zbilja ništa ne rade, greh mi na dušu!
Seša je kao domaćica, radila sve.
- A šta ti radi tata?
- Svira i peva. Uveče i noću. Misliš, možda je
usamljena?
- Sigurno je to. Oseća se ostavljena kad on ode
na posao...
- Možda... a još je i ljubomorna...
- Onda je to, sigurno!
Verujem da je to izbegavanje crtanja ruku,
simbolički vezano za rad, ali nije mi tada palo
na pamet da je mama od svoje 14. do 17. godine
bila u nemačkom radnom logoru, gde je radila od
jutra do sutra za dva krompira dnevno. Na kraju
rata imala je 34 kg pa su je mesecima
oporavljali dok nisu procenili da će izdržati
put do kuće. Rad je za nju bio robija. |
|
|
