Kao brucoše, na prvom Sterijinom pozorju, koje smo sve sa mučnim razgovorima i svađama o predstavama morali odgledati, sačekala nas je buntovnička predstava Ljubiše Ristića Igrajmo tumor u glavi (ako se baš tako zvala). Bila mi je bzvz. Kolege sa klase su htele da me pojedu, jer je studentska čast valjda zahtevala da budemo uz čika buntovnika. Nisu me pojeli samo zbog narodne poslovice: Puno je mačku volovska glava! Nikome od nas nije bilo sumnjivo - otkud buntovnik baš tu na državnom festivalu? Zato što su brucoši najnaivnija podljudska podvrsta. Niko se nije priupitao: kako to da je taj naj-anti-režimskiji umetnik diplomirao baš u ultra-režimskom teatru JDP sa francuskim vodviljem?!? Šta tu može biti sumnjivo u apsolutno slobodnoj samoupravnoj državi gde su se OZNA, UDBA pa posle i DeBe dosledno trudili da nam naprave i odneguju krasnu iluziju o slobodi mišljenja, življenja, delanja i govora (pod uslovom samo da nije verbalni delikt). Posle smo, kao “ozbiljni” studenti mrzeli što je Ljubiša svuda bio glavni i kako je ulazio u sred leta sa Radetom Šerbedžijom u Srpsku kafanu, u čizmama do kolena, sa brcima do ramena. Sećam se kako me je posle premijere Cementa u Ateljeu 212 spopao Jovan Ćirilov, ozarenog lica sa “Šta kažeš?” pa se skoro naljutio kad sam rekla da svako igra svoj žanr, samo Ratko Polić i Cvetković igraju u istoj predstavi. “Pa dobro to, ti znaš da Ljuša ne voli rad s glumcem!” reče Joca i prežive. Nisam znala zašto bi se neko bavio pozorišnom režijom ako ne voli rad sa glumcima?! Ali Ljuši je Ćirilov baš sve opraštao, jer je on bio čovek svakog vladajućeg režima. Koga mu kažu, toga podržava, i obožava kao buntovnika i genija, normalno. Isto tako me je oduševljeno spopadao po predstavama Mađelija, Pašovića, Burhana, Markovića itd. Naručito ako bih imala zgodnog dasu.

Strašno mi je dugo trebalo i jedva ukapirah da je Ljuša bio neka vrsta graničnika, dokle se u YU teatru smelo ići bez zajebanih posledica. I dokle je jasno smeo da ide samo on, jer je on najveći buntovnik. To sam shvatila tek kad mi je Vida Ognjenović, posle kontrolne probe Jovanovićevih Karamazova u Narodnom pozorištu, gde je ona tada bila direktorka Drame, kad mi je posle sastanka Umetničkog veća rekla: “Deset godina nismo imali takvu predstavu, a moraćemo da je skinemo…” Nidžo Jevtić, reditelj te predstave, ostario je za 10 minuta, videla sam svojim očima! i ne znam da li je posle toga ikad išta režirao. Ubrzo je izašla Ljušina režija istoga teksta, on je plasiran kao najhrabriji na svetu, a svi mediji su poslušno prećutali činjenicu da je on štrihovao čitav treći čin (1968.) zbog koga je skinuta Nidžina režija. Gde bre nema umetničke slobode? Ima, za umetnika! Obaška nas je nerviralo kad bi napravio saobraćajni kolaps u Knez Mihajlovoj ulici odakle se ulazilo u KPGT. Ne bi pustio publiku dok ne stignu svi i zakrče celu ulicu, pa sutra sve novine pišu kakva je gužva pred njegovim teatrom. Bila bi gužva i pred Narodnim kad bi pričekali da svih 500 gledalaca dođu na vrata, pa ih tek onda puštali. Pričala mi Danica Maksimović kako ga je jednom viknula iz gužve: Ljušo, jel mogu ja da uđem? - a on joj dobacio: Nema karata! - A ona šašava i sjajna kakvu nam je dao Bog, lepo vikne električara i ovaj je uvede! Sećam se kakvu je medijsku frku digao predstavom Crna ruka, o Apisu, koja je igrana u novogodišnjoj noći u Sava centru, a gde su mu sa ponosom i obožavanjem glumili budući demokratski ministri koji će ga posle prezireti i sex bombe odevene u najlon kese. Ne, nisam se zajebala i nisam to gledala. Pričali mi snobovi.

Još je bio “buntovnik na vlasti” kad mi je postao simpatičan. O’šo u Suboticu u razvaljeni teatar sa namerom da ga podigne na noge i poveo celu ekipicu. Ja sam u to vreme htela da režiram Hladan tuš Majakovskog. Baš sam se potrudila da ga ponovo prevedem (beše neki prevod koji mi nije pasao) i prepolovim sa štrihovima, ali ne uspem da nađem teatar gde ga ne vide kao socrealističkog pisca, a socijalizam već počeo da puca po šavovima. Nazovem Suboticu i Ljubiša kaže da oni rade po šest projekata paralelno, da dođem na nedelju dana, vidim kako rade i da li bih se uklopila. Odem na dan, dva. Šest projekata nisam videla. Gledala sam obnovu jedne stare predstave, hladnu, tzv talijansku probu. To je proba- podsetnik kad glumci prolaze mizanscen i samo biflaju tekst, hladno, bez glume. Svi tako, samo jedna odlična mlada glumica se raspada od glume i emocija. Plače dok grudi ne skvasi. Gledam i ne shvatam o čemu se radi, pomislila sam da možda uskače, pa hoće da se dokaže… Kad dolazi Ristić i objasni mi: - Ona je trudna. Momak joj živi u Beču. Hoće da je ženi ako ona dođe kod njega. Ona sada, na ovoj probi mora da odluči da li će ići kod njega u Austriju, udati se, roditi i zaboraviti kakva je glumica. Ili će ostati glumica, postati samohrana majka i zaboraviti njega i Beč. Došla mi je pre probe i tražila da otkažem predstavu a ja sam rekao, ‘ajmo na probu, posle ćeš odlučiti. I evo je, odlučuje. - Bila sam zgranuta zbog njegovog ponašanja. Ja bih urlala i đipala do plafona zbog otkazane jebene predstave, pa bih plakala skupa sa glumicom, ali sam znala da je ovo što je on uradio neuporedivo strašnije. I bolje. Bila sam i na prvoj čitaćoj probi, ne znam čega, mislim da beše Danilo Kiš. Ljuša je sa dve rečenice otvorio probu i glumci su počeli polako da čitaju ROMAN. Nije bio adaptiran, čak ni skraćen. Oni su čitali roman a on je otišao sa probe. Ponavljam: reditelj je otišao sa svoje prve čitaće probe, na kojoj se čitao roman. Morala sam da vidim kuda je zbrisao! Obišla sam klozete, to mi je bilo donekle logično, ali nije ga bilo. U garderobama takođe. Nigde! Najzad sam ga pronašla u upravničkom kabinetu kako izvaljen na kanabetu gleda košarku. E tad mi je stvarno postao simpatičan! Volim ljude koji mogu ono što ja ne bih mogla nikada. Shvatila sam da je stvarno veliki. Istina folirant, ali najveći. A kad si u nečemu najveći nije bitno šta si!  Mislim da me nije čak ni odbio, nego je to ogromno zadovoljstvo prepustio Borki Pavićević koja mu se još uvek motala oko nogu. Odakle se povukla otprilike kad i Ćirilov, odnosno kad su se svi oni raz-preletali po demokratskim partijama, naprasno su svi postali odvajkadašnji antikomunisti, a samo je on ostao veran propadajućim komunistima. Odlazila sam, kad bih se vraćala sa Ade, par puta i u Šećeranu na neke predstave. Srela bih ga tamo ponekad, nije me poznao. Mrzelo me da se javljam i predstavljam, ali i danas ga poštujem i mislim  da je izuzetan lik. Uzgred, i ovo što Šerbedžija danas radi na Brionima, mene ne znam zašto, podseća na Ljubišu Ristića.